Drugak

Ovaj blok zgrada se nalazi na adresi ulice Bulevar oslobođenja od broja 88. do broja 116.


Klikni na sliku za celu galeriju

Poznati stanovnici "Drugaka"

Jusuf Hatunić - Musa, fudbaler FK Partizana.
Mitraljezac golubljeg srca
„Pojavio bi se kao srednjoškolac među prvačićima koji igraju lopte, a to nikada dobro ne izgleda. Kao i većina velikih i jakih ljudi, Hatunić je u duši bio mekan čovjek. Umro je rano i za sobom ostavio sasvim dovoljno tuge za trojicu običnih“. Živeo u Bulevaru Oslobođenja broj 114. Jusufov sin Jusmir, koga smo pomenuli u poglavlju Soliteri rođen je 07.11.1975. godine, odrastao je na Banjici, i danas radi kao trener golmana u Partizanu.
"Rođen je u Dobošnici u Bosni i Hercegovini 17. oktobra 1950. Preminuo je u 41. godini života u Beogradu 11. maja 1991. Sahranjen je na banjičkom groblju. Sa 19. godina je postao član prvog tima tuzlanske Slobode i u narednim godinama postaje standardni prvotimac. Bio je jedan od fizičkih najjačih fudbalera tadašnje lige. U oktobru 1974, Hatunić je na utakmici Partizan - Sloboda posle jednog starta slomio nogu mladom igraču Partizana Zoranu Raciću i on se nikad više nije vratio fudbalu. Ipak, samo dve godine kasnije, Hatunić prelazi u Partizan, tokom trenerskog mandata Ante Mladinića. Za kratko vreme postao je stub odbrane koja je u šampionskoj sezoni 1977./78. primila samo 19. golova. Posle dve i po godine odlazi u turski Galatasaraj, ali se kratko zadržao, početkom sezone 1979./80. vraća se u Partizan u kome ostaje naredne dve sezone. U leto 1981. odlazi u Rad, gde je završio svoju igračku karijeru.U dresu A reprezentacije Jugoslavije odigrao je osam utakmica. Debitovao je 14. juna 1972. protiv Venecuele, a poslednji meč za nacionalni tim je odigrao 18. maja 1978. protiv Italije."
Izvor: Vikipedija.
"Stub obrane tuzlanske Slobode i beogradskoga Partizana te živi dokaz kako viškovi znaju biti tragičniji od manjkova. Hatuniću, naime, ničega nije falilo, ni sluha, ni pameti, ni nogometnih znanja, ali je za sport kojim se bavio i za vrijeme u kojem je igrao naprosto bio prejak. U jednom ne pretjerano grubom startu slomio je nogu mladom igracu Partizana Zoranu Racicu, koji se nakon toga više nikada nije vratio na nogometni travnjak. Hatunića su se plašili protivnički napadači, iako nije bio među grubljim branicima u Prvoj saveznoj ligi, ali je imao nešto što nije nitko drugi, što je možda koristilo timovima za koje je igrao, no istovremeno je štetilo samoj igri. Pojavio bi se kao srednjoškolac među prvačićima koji igraju lopte, a to nikada dobro ne izgleda. Kao i većina velikih i jakih ljudi, Hatunić je u duši bio mekan čovjek. Umro je rano i za sobom ostavio sasvim dovoljno tuge za trojicu običnih. Više ga se žalilo kao čovjeka nego kao nogometaša, što je, u svakom slučaju, kompliment. Na onoj utakmici protiv Španjolaca, kada je Juanito dobio flašu u glavu, Jusuf Hatunić je sa svoje polovine terena raspalio prema golu Miguel Angela i pogodio. Engleski sudac poništio je pogodak iz samo njemu jasnih razloga. Možda zato što nije normalno da čovjek tako jako udari loptu." Taj gol možete videti od vrmena 20:36. na ovoj adresi
Izvor Blog B-92 Crtice iz SFRJ fudbala 23.01.2009. godine.
U pasažu stambene zgrade na Novom Beogradu u ulici Pariske Komune broj 59a nekada se nalazio kafić Kafe 6 Hatuna koji danas, 2020.godine, nije u funkciji.

Rade Zalad ,bivši golman fudbalskog kluba Partizan koji je branio u timu sa svojim košijom Jusufom Hatunićem a kasnije i sa, tragično nastradalom najvećom zvezdom Partizana i jugoslovenskog fudbala, Draganom Manceom. Po završetku igračke karijere postaje trener golmana, između ostalih i reprezentacije Srbije 2010. Kada je glavni trener bio Radomir Antić. Živeo u Bulevaru Oslobođenja broj 112.u stanu broj 42. na desetom spratu i prvi komšija mu je dugo godina bio Slobodan Bobe Pavkovićkoji i danas živi u broju 42. Intervju Radeta Zalada dat 2013. godine možete pročitati na portalu Crno bela nostalgija
"Rođen je 26.10.1956. godine u Pančevu. U Partizan je došao sa 14. godina 1970. godine iz fudbalskog kluba -Jedinstvo Kačarevo-. Prvotimac Parizana postao je 1978. godine. Kasnije je nastupao još za klubove -Budućnost Podgorica-, FK -Priština-, turski -Bešiktaš-, -Eskišehirsport-, i -Ankaragucu-. 2013 godine trenirao je golmane ekipe CSKA Sofija i 2014. Napredak Kruševac." Izvor Vikipedija.

Slobodan Bobe Pavković bivši fudbaler Vojvodine i Partizana po kome je,dok je igrao za Vojvodinu,njegov nekadašnji kolega iz benda Rani mraz đorđe Balašević napisao popularnu pesmu Drago mi je zbog mog starog. Živi u Bulevaru Oslobođenja broj 112 u stanu broj 41. na desetom spratu i prvi komšija mu je dugo godina bio Rade Zalad koji je živeo u stanu broj 42.
"Rođen je 22.10.1955. godine . Pored Vojvodine i Partizana igrao je za švedski Degerfros Trenirski posao obavljao je u Egiptu, Kuvajtu, Omanu, Švedskoj, Srbiji. 2008. godine Obavljao je funkciju tehničkog direktora Fudbalskog saveza Sngapura.Bio je gitarista lokalnog rok sastava „Rani Mraz“ ali se po potpisivanju ugovora sa Partizanom definitivno opredelio za fudbal. Bio je popularan kod mladih devojaka pa je često izlazio u magazinima za mlade poput -Zdravo- i -ITD-" Izvor Vikipedija
Komšije Slobodan Bobe Pavković i Rade Zalad iz ulaza 112. i Jusuf Hatunić iz 114. u istom timu.

Ognjen Olja Petrović golman FK Crvene Zvezde i Reprezentacije Jugoslavije. Jedini golman u istoriji fudbala koji je na jednoj utakmici dao dva gola velikom Realu i uz to odbranio odlučujući jedanaesterac u penal seriji. Živeo je Bulevaru Oslobođenja broj 106.
"U prvenstvu 1975/76 i Reala iz Madrida u Kupu pobednika kupova 1974/75, kada je matirao svog kolegu iz kraljevskog kluba u 55. minutu i doneo Zvezdi vođstvo od 2:0. Taj meč je Petrovićeva lična karta, jer se proslavio fenomenalnim intervencijama, a na kraju je u penal seriji odbranio šut Santiljane, i Zvezda je sa 6:5 prošla u polufinale. Prethodno je i sam realizovao jedan šut u penal seriji pred čak 100.000 gledalaca na stadionu Crvene zvezde. Penali su izvođeni jer je prvi meč u Madridu dobio Real sa 2:0."
Izvor BG priče, restoran Bagdala, Olja sa Bara
"Rođen je 2. januara 1948. u Kruševcu. Preminuo je 21. septembra 2000. u Beogradu.Bio je jugoslovenski fudbalski golman i reprezentativac.Počeo je da igra u omladinskim selekcijama kruševačkih klubova Napredak i „14. oktobar“, a 1965. postao je golman beogradske Crvene zvezde u kojoj se razvio u reprezentativnog čuvara mreže.Kad je Crvena zvezda osvojila Prvenstvo Jugoslavije u fudbalu 1969/70. stao je jednom na gol prvog tima, ali je standardni prvotimac postao tek u sezoni 1972/73 kad su crveno-beli ponovo osvojili šampionsku titulu. Sa velikim uspehom čuvao je mrežu Crvene zvezde i bio reprezentativac do 1976., odigravši za crveno-bele ukupno 259 utakmica, od čega 115 prvenstvenih. Od 1976. do 1978. bio je član francuskog prvoligaša Bastija iz Bastije (Korzika), u kome je zbog povrede završio karijeru." Izvor Vikipedija.

Zoran Filipović fudbaler, zbog kog je kako kažu i kupljen stan u broju 98. u kom su kasnije živeli i Milko đurovski, Darko Pančev, Savo Milošević...
"Rođen 06.02.1953. godine u Podgorici. Fudbalsku karijeru je započeo u Budućnosti iz Podgorice, da bi sa 16 godina postao član Crvene zvezde. Sa crveno-belima je igrao od 1969. do 1980. godine i za to vreme osvojio tri šampionske titule 1973, 1977. i 1980, nacionalni kup 1971. godine, trofej Superšampiona Jugoslavije 1972. i Kup prvoligaša 1973. godine. Odigrao je za Zvezdu ukupno 477 mečeva i 302. pogotka. Sa 28. postignutih golova u evropskim kupovima je drugi na večnoj listi kluba iza Bore Kostića, a sa 93. pogotka u šampionatima je peti strelac u istoriji Zvezde.Karijeru je nastavio u belgijskom Brižu, gde je odigrao sezonu 1980/81. i na 21. utakmici osam puta bio strelac. Odličan golgeterski učinak imao je i u dresu slavne Benfike, za koju je od 1981. do 1984. godine postigao 42. gola na 84. utakmice. Sa Benfikom je osvojio dve šampionske titule 1983. i 1984. i jedan Kup Portugala 1983. godine. Posebno je bio dobar u sezoni 1982/83. kada je u Kupu UEFA postigao osam golova u 12. nastupa, od čega tri pogotka u meču protiv Rome, a Benfika stigla do finala gde je Anderleht slavio sa 2:1 i odneo trofej. Kopačke je okačio o klin u dresu Boaviste, gde je igrao od 1984. do 1986. godine.Sa 39. golova u 51. utakmici u evropskim kupovima najbolji je strelac od svih igrača iz nekadašnje Jugoslavije (12. golova u Kupu šampiona, devet pogodaka u Kupu pobednika kupova i 18. golova u Kupu UEFA).Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 13. utakmica i postigao dva pogotka. Debitovao je 9. maja 1971. godine protiv Istočne Nemačke (2:1) u Lajpcigu, kada je postigao vodeći gol, a poslednji meč je zabeležio 16. novembra 1977. protiv Grčke (0:0). Po završetku igračke karijere u Boavisti, Filipović je ostao dve godine u klubu kao pomoćnik trenera. U trenerskoj karijeri vodio je još i Salgeiroš od 1988. do 1993, Beiru Mar (1993/94), Boavistu 1997, Panionios 2000, Al Šab iz Ujedinjenih Arapskih Emirata (2003/04), rumunski čeaul 2010, Golden Erouz iz Južne Afrike (2011.) i kazahstanski Atirau (2012. godine).Filipović je dve sezone bio trener Crvene zvezde (od 2001. do 2003. godine). Osvojio je Kup 2002. godine. Bio je asistent trenera u Benfiki od 1994. do 1996. i Sampdoriji 1999. godine.U reprezentaciji Jugoslavije je radio kao pomoćnik od 1997. do 2000. Prvo je bio pomoćnik Slobodanu Santraču a kasnije i Vujadinu Boškovu. Od 1. februara 2007. do januara 2010. bio je selektor fudbalske reprezentacije Crne Gore." Izvor Vikipedija

Milko Đurovski prvi fudbaler koji je iz Crvene Zvezde prešao u Partizan. Takođe živeo u Bulevar Oslobođenja 98. Dok je njegov rođeni brat, takođe fudbaler, Boško, živeo u „Prijemnom odeljenju“ u Bulevaru oslobođenja broj 164.
"Rođen je 26.01.1963. u Tetovu u Makedoniji. Milko đurovski je fudbal počeo da igra u svom rodnom gradu Tetovu, u lokalnom klubu Teteks. Već sa 12 godina je zapažen njegov talenat i 1975. godine prelazi u beogradski fudbalski klub Crvena zvezda. U Zvezdi provodi šest prvoligaških sezona i osvaja dve titule šampiona i dva kupa Jugoslavije.U letnjem prelaznom roku 1986. godine prelazi u gradski rivalski fudbalski klub Partizan, zbog čega je postao omražen među navijačima Crvene zvezde. U Partizanu provodi četiri prvoligaške sezone i osvaja jednu titulu šampiona, jedan kup Jugoslavije i jedan superkup Jugoslavije.Posle izvanrednih igara i datih golova na međunarodnim utakmicama u dresu Partizana protiv Groningena i Seltika, dobija ponudu i prelazi u leto 1990. godine u holandski Groningen. Tu sa 14. postignutih golova, pomaže svom novom klubu da u sezoni 1990. - 1991. ostvari najbolji rezultat, do tada, u istoriji kluba treće mesto u holandskoj fudbalskoj ligi.Posle Groningena karijeru nastavlja u Francuskoj u Olimpiku iz Nima gde provodi jednu sezonu. Posle ovoga prelazi u Sloveniju gde igra u Železničaru iz Maribora i Bežigradu iz Ljubljane. Za fudbalsku reprezentaciju Jugoslavije je odigrao šest utakmica i dao je dva gola." Izvor Vikipedija.

Marko Đurovski, stariji sin Milka Đurovskog, rođen 27.09.1983. godine. Kao jako mali sa svojim mlažim bratom živeo je u Bulevaru oslobođenja broj 98. Ali su Banjicom ostali povezani preko strica Boška i kumova i prijatelja Jovin iz Bulevara oslobođenja broj 164. Marko je poznat u svetu šou biznisa i muzike kojom je počeo da se bavi 1998. godine, a 2008. godine je objavio prvi album za Siti Rekords. Učestvovao je i u popularnom tv rijalitiju Farma. Kao izvođač rep muzike ima nekoliko popularnih pesama kao što su: Trebaš mi, Lažna devojka, Da li znaš, Moja ljubavi, Reci mi šta osećaš, Da li si prestala da voliš me.

Mario Đurovski, fudbaler i mlađi sin Milka Đurovskog, rođen 11.12.1985. godine.
"U mlađim kategorijama je igrao prvo za čukarički, a potom je dve i po godine proveo i u Crvenoj zvezdi. Kao igrač Crvene zvezde je bio na pozajmicama u tadašnjim trećeligašima Mladenovcu i Sopotu.U leto 2004. prelazi u Bežaniju, koja je tada nastupala u drugom rangu. Sa ekipom Bežanije je 2006. izborio plasman u Superligu Srbije, pa je u sezoni 2006/07. po prvi put zaigrao u najvišem rangu. U avgustu 2007. potpisuje četvorogodišnji ugovor sa Vojvodinom. Sa novosadskim klubom je bio vicešampion Srbije u sezoni 2008/09, dok je u narednoj 2009/10. sezoni stigao do finala Kupa.U februaru 2012. odlazi na Tajland gde potpisuje za Muangtong junajted. Ubrzo nakon njegovog dolaska, na mesto trenera ovog kluba je postavljen Slaviša Jokanović. Pod vođstvom Jokanovića, Muangtong junajted je 2012. osvojio titulu prvaka Tajlanda, a đurovski je tom uspehu doprineo sa 15. postignutih golova.đurovski je odigrao četiri sezone za Muangtong nakon čega je u istoj zemlji još nastupao i za Bangkog junajted, Bangkok Glas a tokom 2019. je ponovo zaigrao za Muangtong junajted." Izvor Vikipedija.

Darko Pančev -Kobra sa Vardara- fudbaler, osvajač titule klupskog prvkava sveta sa crvenom zvezdom 1991. Takođe živeo u Bulevar Oslobođenjabroj 98. U stanu u kome je pre njega živeo Milko Đurovski.
"Rođen je 07.09.1965. godine u Skoplju u Makedoniji. Karijeru je započeo u Vardaru iz Skoplja, 1982. godine. Dok je igrao za tim iz glavnog grada Makedonije, postao je najmlađi igrač u istoriji jugoslovenskog fudbala koji je završio prvenstvo kao prvi strelac lige. Godine 1988. je prešao u Crvenu zvezdu. Bio je prvi strelac lige u sezonama 1989/90 (32. gola), 1990/91 (34. gola) i 1991/92 (25. golova).U finalu nacionalnog kupa 1990. godine postigao je odlučujući gol, kojim je Crvena zvezda osvojila kup Jugoslavije. Bio je strelac odlučujućeg jedanaesterca u finalu kupa evropskih šampiona na stadionu Sveti Nikola u Bariju (Italija), kada je Crvena zvezda osvojila titulu najboljeg kluba Evrope, 1991. godine. Sećajući se tog trenutka izjavio je za zvanični sajt UEFA: -Bilo je zaista teško kada sam hodao od centra igrališta do šesnaesterca, jer u tih deset sekundi različite stvari su mi prolazile kroz glavu: nemoj da promašiš! nemoj da napraviš grešku! Ali kad sam postavio loptu na penal, koncentrisao sam se što je više moguće da bih uspeo. I to je bilo to.- Godine 1992. potpisao je ugovor za Inter iz Milana. U Interu je odigrao 12. utakmica i postigao jedan gol. U januaru 1994. pozajmljen je nemačkom klubu VFB Lajpcig u kojem je odigrao 10 utakmica i postigao dva gola. Nakon toga ponovo se vratio u Inter na godinu dana i postigao je još dva gola, odakle je prešao u Fortunu Diseldorf gde je postigao dva gola. Karijeru je završio 1997. u švajcarskom klubu Sion osvajanjem -duple krune- (prvenstvo i kup). Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 27. mečeva i postigao 17. golova. Kao igrač bio je poznat pod nadimkom Kobra sa Vardara, zbog velike brzine kojom se kretao i reagovao. Dobitnik je Zlatne kopačke Evrope kao najbolji strelac u svim evropskim nacionalnim prvenstvima u sezoni 1990/91 sa 34 gola, koja mu tada nije dodeljena jer je UEFA zbog uvedenih sankcija prema SR Jugoslaviji tadašnje prvenstvo Jugoslavije proglasilo nezvaničnim. Nagradu mu je uručio 15. godina kasnije 3. avgusta 2006. u Skoplju predsednik evropske fudbalske federacije Mišel Platini u prisustvu potpredsednika federacije Žan-Luj Valentana, urednika francuskog sportskog magazina Ekip, Žan-Filip Leklera, zatim, Dragana Džajića i Dragana Stojkovića. Zauzima drugo mesto na -večitoj listi- najboljih strelaca svih vremena bivše Jugoslavije." Izvor Vikipedija.

Aleksandar, Aca, Kristić, nekadašnji odbrambeni fudbaler Crvene zvezde, a kasnije i trener prvog tima najtrofejnijeg srpskog kluba, rođen je 5. oktobra 1970. godine u Valjevu. Živeo je u Bulevaru oslobođenja broj 98. Fudbalom je počeo da se bavi u pionirima valjevskog Krušika, gde su ga na finalnom turniru Prvenstva Srbije zapazili ljudi iz Crvene zvezde, pa je u maju 1984. sa svega 13 i po godina prešao u redove crveno-belih. Prošao je Zvezdinu omladinsku školu, a za prvi tim je u periodu od 1992. do 1995. godine i tokom sezone 1997/98 odigrao ukupno 84 takmičarske utakmice, postigao jedan gol i učestvovao u osvajanju dve šampionske titule 1992. i 1995. godine i dva nacionalna kupa 1993. i 1995. godine.U sezoni 1996/97 nastupao je za grčki Etnikos Asteras (20 utakmica, jedan pogodak), a u Zvezdu se vratio u sezoni 1997/98, kada je pojačao mladi tim koji su predvodili Dejan Stanković i Perica Ognjenović. Bio je veliko pojačanje za ekipu Miše Kosanovića, jer su u to vreme vrlo retki bili povratnici iz inostranstva. Odigrao je 15 utakmica u prvenstvu, postigao gol glavom na 109. večitom derbiju.Aca Kristić je karijeru nastavio u italijanskoj Salernitani, čiji je član bio od 1998. do 2001. godine. U prvoj sezoni je zatresao mrežu glavom na debiju protiv Bolonje, samo 30 sekundi po ulasku u igru u pobedi ekipe iz Salerna od 4:0. Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je jedan meč, protiv Argentine (1:3) u Mar del Plati 25. februara 1998. godine.Kasnije je postao trener. Vodio je ekipe Hajduka sa Liona, Palilulca i Sopota, a pet godina je bio i trener u mlađim kategorijama OFK Beograda. U Zvezdi je bio pomoćni trener od 2007. do 2010. godine, a prvi tim je preuzeo u avgustu 2010. godine." Izvor: Moja Crvena Zvezda.

Savo Milošević kratko je živeo na Banjici, kao fudbaler Partizana, kažu u stanu koji je napustio Darko Pančev ali ga komšije nisu sretale često kao Darka.
"Rođen je 02.09.1973. godine u Bijeljini. Karijeru je započeo u ekipi Janje iz Bijeljine. Presudan momenat dogodio se u jesen, 1987. godine, kada je u Janji gostovala omladinska reprezentacija Jugoslavije, za koju su igrali Alen Bokšić, Zvonko Milojević. Pred kraj utakmice na teren je istrčao tada četrnaestogodišnji Milošević. Iskoristio je prvu priliku koja mu se pružila. Savladao je Milojevića i postigao gol. Jedan od prisutnih trenera, Ivan čabrinović odmah ga je preporučio za kadetsku reprezentaciju.Nedugo zatim, na Savinu adresu stigao je poziv od selektora kadeta Kunovca i Kobeščaka, ali i od Partizana. Prihvatio je poziv iz Beograda i kao debitant, u sezoni 1992/93. u crno-belom dresu postigao 14 pogodaka. U naredne dve sezone bio je najbolji strelac Prve lige Jugoslavije. Bio je u timu koji je 1994. osvojio drugu duplu krunu u istoriji Partizana. Za crno-bele, za koje je igrao samo tri godine, na 98 prvenstvenih utakmica postigao je čak 65 golova. Nakon toga potpisao je za engleski klub Aston Vilu, pre nego što je proveo veliku većinu karijere u Španiji, gde je u 241 utakmici za četiri kluba, postigao ukupno 91 prvenstveni gol. Nakon dobrih partija u Španiji, Savo je u leto 2000. potpisao ugovor sa Parmom vredan 25 miliona evra.U januaru 2002. se vraća u Real Saragosu kao pozajmljen igrač. Odigrao je 16 utakmica do kraja sezone i postigao 6 golova. Nakon toga je ponovo bio pozajmljen prvo Espanjolu a zatim i Selti Sa njima je nastavio sa dobrim partijama. U julu 2004. Milošević je potpisao trogodišnji ugovor sa Osasunom. Sa njima je kao iskusan igrač pružao dobre partije. U svojoj drugoj sezoni je stigao sa ovim malim timom do četvrtog mesta u Primeri i kvalifikacija za Ligu šampiona. Napustio ih je u leto 2007. nakon što mu je istekao ugovor.U martu 2008. odlazi u ruski Rubin Kazanj Sa njima je stigao do prve titule ruskog prvaka u klupskoj istoriji. Postigao je odlučujući gol za titulu na meču sa Saturnom. Na kraju te sezone se penzionisao u 35 godini.Tokom svoje šesnaestogodišnje profesionalne igračke karijere, Milošević je postigao gotovo 300 zvaničnih golova u nešto više od 660 nastupa.Odigrao je 102 utakmice i postigao 37 golova za reprezentaciju Jugoslavije, SCG i Srbije. Zajedno sa Patrikom Klojvertom bio je najbolji strelac na Evropskom prvenstvu 2000. sa 5 postignutih golova.Radio je kao potpredsednik u Fudbalskom savezu Srbije. Dana 27. marta 2019. je raskinuo ugovor sa Fudbalskim savezom Srbije da bi istog dana postao trener Partizana." Izvor Vikipedija.

Nikola Stamenić vaterpolo stručnjak i trener. „Rođen je 17.04.1949. godine u Beogradu. Vodio reprezentaciju od 1991. do 1999. Sa reprezentacijom SFRJ 1991. godine postao je prvak sveta u Pertu. Vodeći reprezentaciju Srbije i Crne Gore, Stamenić je osvojio zlato na Evropskom prvenstvu u Atini 1991. srebro na EP u Sevilji 1997. i bronzu na Svetskom prvenstvu u Pertu 1998.U klupskoj karijeri je između ostalih vodio i Crvenu zvezdu, Partizan, Olimpijakos, Bečej, Marselj, Jadran“. Izvor Vikipedija
Vaterpolom se bavio od prvog razreda gimnazije, 1964. godine. Počeo je kao junior u Partizanu gde se takmičio tri godine da bi onda bio pozajmljen ekipi „ISP Pančevo“ na dve godine. Odatle je otišao u Zvezdu odakle se vratio u Partizan. Od 1973. do 1975. godine bio je standardni reprezentativac Jugoslavije.

Živko Gocić rođeni Banjičar, proslavljeni reprezentativni vaterpolista, nikad umoran za trening, pa kad ga sretnete ujutru kako se neispavan bukvalno vuče ka bazenu dobijete ovakvo objašnjenje:
-Kuda si ti pošao takav idi nazad u krevet.-
"Ma imam trening" -Kakav crni trening vidiš da ne možeš ni da gledaš ni da hodaš.- "Paaa, ne mogu da hodam, ali mogu da plivam."
Žile je živeo u Bulevaru Oslobođenja broj 100. gde mu je od strane komšija naslikan i mural.
"Rođen je 22. avgust 1982. Sa reprezentacijom Srbije osvojio je zlatne medalje na Evropskom prvenstvu 2006. u Beogradu, na Svetskom prvenstvu 2009. u Rimu, Evropskom prvenstvu 2012. u Ajndhovenu. Na Olimpijskim igrama u Riju 2016. sa reprezentacijom Srbije je osvojio zlatnu medalju. Ima još dve olimpijske bronze, osvojene u Pekingu 2008. i Londonu 2012. Igrao je u Partizanu, Nišu, Ortiđi, moskovskom Dinamu, italijanskoj Latini, a 2011. postao je član mađarskog Solnoka. U Solnoku je 2018. godine završio igračku karijeru i odmah potom izabran za prvog trenera seniorke ekipe.Od decembra 2013. do 2016. bio je kapiten reprezentacije Srbije." Izvor Vikipedija.

Igor Butulija bivši kapiten rukometnog kluba Crvene Zvezde i reprezentacije Jugoslavije, živeo u Bulevaru Oslobođenja broj 104.
"Rođen 21.03.1970. godine u Trebinju. Karijeru je počeo u rukometnom klubu Crvena zvezda sa kojom je igrao dva finala Kupa Jugoslavije 1991. i 1992. godine. Sa osamnaest godina bio je najmlađi kapiten u istoriji Crvene zvezde. U inostranstvu je promenio nekoliko klubova, a najviše je igrao u Španiji. Nastupao je za Atletiko Madrid, BM Granoljers sa kojim je osvojio Kup EHF 1995. godine i Bidasou Irun. Igrao je za portugalski klub Sporting Lisabon, a u januaru 1998. godine prelazi u nemački Tusem Esen. U leto 1998. pridružio se rukometnom klubu Lovćen Cetinje. Od 2001. bio je igrač/trener u austrijskom klubu SG Zapadni Beč, sa kojim je stigao u finale prvenstva 2004. godine. Posle završetka igračke karijere, bio je trener Crvene zvezde od 2008. do 2011. godine.U generaciji sa Peruničićem, Jovanovićem i Perićem, Butulija ima dva zlata sa Mediteranskih igara u Atini 1991. godine i Svetskog prvenstva za juniore 1987. godine u Rijeci. Zbog sankcija SR Jugoslaviji uvedenih 1992. godine Butulija i ostali srpski sportisti nisu mogli da nastupaju par godina za reprezentativnu selekciju. Osvojio je bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu 1996. u Španiji. Butulija je predstavljao reprezentaciju Jugoslavije na Olimpijskim igrama 2000. godine u Sidneju kada je osvojeno četvrto mesto."Izvor Vikipedija.

Milan Iskrin - Mikser, diplomirani ekonomista i uspešni menadžer trenutno na funkciji potpredsednika upravnog odbora košarkaškog kluba Partizan. Rođen 1973. godine odrastao u Bulevaru oslobođenja broj 110. Kao dečak je vrlo uspešno trenirao fudbal u banjičkom Radu. Jednako odličan sa loptom bio je i na terenima malog fudbala odakle je i dobio nadimak „Mikser“, zbog veštine „miksanja“ lopte pod nogama.
Karijeru menadžera započeo je u kompaniji Delta Sport, gde je bio zadužen za sportsku opremu marke „Najk“. Iako izbegava javne nastupe za njegovo ime prvi put se u medijima čulo 2006. godine kada je kao najmađi direktor Delta Sporta sklopio ugovor sa fudbalskim klubom Crvena Zvezda o korišćenju Najk opreme i dresova. Vlasnik je kompanije koja je generalni zastupnik čuvene italijanske marke Napapirji za Balkan.

Miodrag, Miško, Ražnatović, nije bio žitelj Banjice ali ga pominjemo prvenstveno kao višegodišnjeg kreatora igre Košarkaškog Kluba Banjica. Danas je jedna od najuticajnijih i najcenjenijih košarkaških menadžera. Godine 2010.bio je advokat selektora Radomira Antića u procesu protiv Fudbalskog Saveza Srbije posle neuspeha na Svetskom Prvenstvu u Južnoj Africi 2010.
"Rođen je 16.09.1966. godine u Kruševcu. Osnivač je agencije „Beobasket“, sertifikovani agent FIBA, i osnivač i vlasnik košarkaškog kluba „Mega“ . Kao igrač pored KK Banjice igrao je za ekipe Ulcinja, Radničkog iz Beograd, Napredak iz Kruševca i FMP. Igrački se penzionisao 2004.godine kada je imao 38 godina. Te dve završne sezone u dresu Banjice imao je prosek više od 37. koševa po utakmici." Izvor Vikipedija.

KK Banjica
Na Drugaku trenira i svoje utakmice kao domaćin igra i košarkaški klub "Banjica" koji je svoje utakmice prvobitno igrao na terenu između solitera na adresi Crnotravska 13a i 13b.
Mlađe generacije pamte manuelni semafor koji bi tokom igre stajao među publikom na tribinama i kojim bi rukovodio neko iz publike. Semafor je bio veličine oko jednog metra a brojevi su bili u vidu kartičnih pločica koje bi se ručno menjale pri svakom košu tako što se prethodni broj izvuče a novi ubaci u pregradu za karticu. U početku bi se najmađi navijači utrkivali kome će biti poveren zadatak menjanja rezultata na semaforu da bi već tokom prve četvrtine polako shvatali da to i nije baš tako zabavan doživljaj.
Glavni teren je 07.06.2019.dobio i novu podlogu, koševe i ime po košarkašu Saši Pavloviću.
Pored glavnog terena K.K Banjice, "Drugak" ima još jedan pomoćni teren u samom parku gde se nalazi i teren za fudbal koji smo predstavili u poglavlju Soliteri u priči o istoriji banjičkog turnira u malom.

Braća Ješić, Siniša, Branko, Dragiša i Miroslav reprezentativici i proslavljeni biciklisti. Oni zapravo nisu sa Drugaka već iz ulice Makarijeve koja od Drugaka vodi ka školi. Na žalost pamtimo samo čika Dragišu kog smo zvali -Čika Bajis-. Uvek nas je grdio kad mu donesemo biciklu polomljenu gotovo na pola. Njemu kao zaljubljeniku u voženje nikako nije bilo normalno naše divljačko ophođene prema voljenom biciklu. Ipak uredno nam je svaki put vario polomljene viljuške, ramove, ispravljao pokidane žice, iskrivljene točkove.
-Miroslav Ješić je 1995. godine bio pobednik Prvenstva Jugoslavije u drumskom biciklizmu.- Izvor Vikipedija Prvenstvo Jugoslavije u drumskom biciklizmu
U prvoj -Trci Mira- 1948. Dugoj 872km, čika Dragiša je osvojio 39. mesto. Dragiša Ješić je ostavio i ogroman trag kao francuski đak u trenerskoj struci, dugogodišnji funkcioner i selektor. Izvor: Ciklonaut
"Godine 1948. Održana je prva -Trka Mira- na relaciji Varšava - Prag u dužini od 872km, u 5 etapa. U pojedinačnoj konkurenciji pobednik je bio reprezentativac Jugoslavije August Prosenik a plasma ostalih članova reprezentacije bio je 7. Branko Bat, 12. Franjo Varga, 18. Josip Šolman, 19. Anton Strain 22. G čelesnik, 24. J. Pavlik, 39, D. Ješić i P. Bakić koji je odustao." Izvor Biciklistički savez Jugoslavije.

Momir Kecman rođen 10.12.1940. godine u mestu Krnja Jela, bivši rvač rvačkog kluba "Radnički" iz Beograda koji se takmičio na Letnjim olimpijskim igrama 1972. godine gde je osvojio peto mesto.Od 1967. do 1979. osvojio 10. medalja za Jugoslaviju, od čega četiri srebrne: Na Evropskom prvenstvu 1969. u Modeni, zatim 1970. u Berlinu, na Mediteranskim igrama 1971. u Izmiru i na Svetskom prvenstvu u Sofiji 1971.
"Tokom bogate takmičarske, trenerske ali i karijere sportskog radnika, Momir Kecman osvojio je na desetine raznih društvenih priznanja i odlikovanja, od Ordena zasluga za narod, pa do opštinskih priznanja. Jedno od najvrednijih stiglo mu je upravo u danima pred jubilarnu proslavu 90-godišnjice, kada ja dobio Nagradu Sportskog saveza Srbije za životno delo."
Izvor Rvački klub Radnički

Mladen Kecman, srednji od tri sina Miomira Kecmana. Rođen 13.06.1976. takođe rvač i čest gost tv emisija u funkciji promovisanja sporta.
"Rvanjem se bavi od četvrte godine. Na domaćim takmičenjima osvojio devet medalja sa prvenstava države. Učesnik Olimpijskog kvalifikacionog turnira 2000. godine u Italiji, kao i Olimpijskih Igara 2012. u Londonu kao sudija. Pored mnogih funkcija koje je obavljao,od 2018. godine obavlja funkciju potpredsednika Sportskog Sveza Beograd."
Izvor Sportski Savez Beograda

Mirsad Rizvanović - Mirza rođen 24.10.1967. godine u Rumi. Vrhunski sportista i bivši instruktor Kjokušinkai karatea koji je trenirao u Karate klubu Gornji Voždovac kod svog učitelja, čuvenog, Momčila Ivaza - Gange. Mirsad Rizvanović, čovek čijim se pominjanjem ponose mnogi. čije se ime i dan danas na Banjici izgorava sa iskrenim i velikim poštovanjem. Kako onih koji su imali čast da ga poznaju, preko onih koji su, tih davnih osamdesetih godina, imali tu privilegiju da budu deo njegovih treninga, tako i onih koji su o njemu samo čuli po neku inspirativnu priču. Mirsad je bio instruktor od koga je u ono vreme karate učila i naša najpoznatija karatistkinja Tatjana Tanja Petrović koja je išla u osnovnu školu Bora Stanković na Banjici iako nije živela u samom naselju Banjica. Mirza je živeo u prizemlju Bulevara Oslobođenja broj 102.

Borko Marinković, bivši fudbaler Partizana. Živeo je kod strica i bake u stanu u prizemlju u Bulevaru oslobođenja broj 116.
Borko je rođen 02.10.1976. godine u Kragujevcu iz kog je kao deĥak, tokom letnjih raspusta, ĥesto dolazio kod bake i strica na Banjicu. I kasnije je dosta vremena provodio na Banjici, kao fudbaler Radniĥkog sa Novog Beograda, Partizana ali i Proletera iz Zrenjanina. Igrao je na poziciji veznog napadaĥa. Posle igraĥke karijere taĥnije po rođenju dece koja oboje imaju urođeni dijabetes, Borko svoj život i profesiju u potpunosti usmerava izuĥavanju tog problema. Otkrivši da je sport jako bitan za osobe koje imaju problem dijabetesa, u Kragujevcu osniva sportski klub Vašarište i projekat Sportom protiv dijabetesa, kojim pomaže deci i roditeljima da lakše prebrode ovaj problem.

Veljko Šukalo osnivač prvog Džet Ski kluba na teritoriji nekadašnje Jugoslavije koji ze svao Džet Ski klub "Beograd". Veljko živi u broju 112 u stanu u kome je živela komšinica, Danica Marinković.

Danica Marinković, prištinski sudija u slučaju Račak i svedok srpske odbrane na suđenjima u Hagu. Posle proterivanja iz Prištine 1999. godine sa porodicom je živela na Banjici u prizemlju Bulevara Oslobođenja broj 112. Autor je knjige Sudija u ratu i miru.
Rođena 1951. godine u Bosanskom Brodu, u Republici Srpskoj. Potom se seli u Skoplje gde završava osnovnu i srednju školu a kasnije i Pravni fakultet. Radila je u sudovima u Skoplju, Prištini, Kragujevcu. U penziji je od 02.04.2016. godine.

Radovan Sojičić - Badža (1951-1997) bivši general srpske policije, načelnik Službe javne bezbednosti i zamenik ministra unutrašnjih poslova Srbije na koga je izvršen atentat. Živeo je na osmom spratu u Bulevaru Oslobođenja broj 110.Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
"Rođen je 1951. godine u Nišu.Proslavio se upadom u rudnik -Stari trg- na Kosovu u vreme štrajka albanskih rudara. Bio je i komandant Teritorijalne odbrane Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema 1991. godine, u vreme žestokih sukoba na tom području. Odatle je došao na mesto načelnika Javne bezbednosti u MUP-u Srbije, a 1992. godine imenovan je za zamenika ministra. U aprilu 1993. godine, ukazom predsednika Srbije Slobodana Miloševića, dobio je najviši čin u policiji general-pukovnika.Pominjan je kao čovek sa najviše izgleda za funkciju ministra unutrašnjih poslova. Ubijen je 11. aprila 1997. godine, u restoranu Mama Mia u Beogradu. Njegovo ubistvo i dan-danas nije rasvetljeno."
Izvor Vikipedija.

Vuk Jeremić, ministrar spoljnih poslova u periodu vladavine Demokratske Stranke posle pada Slobodana Miloševića. Živeo u stanu u prizemlju u Bulevaru Oslobođenja broj 90. Odakle je završio osnovnu školu Bora Stanković na Banjici.
"Rođen je 03.07.1975. godine u Beogradu. Srpski političar i diplomata. Bivši je predsednik Generalne skupštine Organizacije ujedinjenih nacija (2012- 2013) i bivši ministar spoljnih poslova Srbije (2007- 2012). Osnivač je i predsednik Narodne stranke i Centra za međunarodnu saradnju i održivi razvoj (CIRSD). Roditelji Vuka Jeremića su Sena i Mihajlo Jeremić, bivši direktor kompanije Jugopetrol, rodom iz čačka. Deda i baba po majci su diplomata Šerif Buljubašić i Sadeta Pozderac, direktorka Druge beogradske gimnazije. Njen otac je Nurija Pozderac, potpredsednik AVNOJ-a, a deda Murat-aga Pozderac, jedan od lidera Cazinske krajine u doba osmanske vladavine u BiH. Godine 2016. bio je kandidat Srbije za Generalnog sekretara Organizacije Ujedinjenih nacija. Na završnom glasanju je osvojio drugo mesto, od ukupno 13 kandidata. Oženjen je Natašom Jeremić, novinarkom i TV voditeljkom." Izvor Vikipedija.

Ines Meštrović (14.05.1975. - 03.05.2016.) novinarka Studija B.
Tokom svoje dugogodišnje karijere na televiziji „Studio B“, radila je u spoljno-političkoj i informativnoj redakciji, bila je autor i urednik emisije "U ime naroda" za koju je dobila nagradu, kao i emisije "Tri tačke". Dobitnica je i nagrade za emisiju "4 B", za najboji medijski prilog o procesu evropskih integracija u Srbiji, u kategoriji "najbolji prilog u lokalnom mediju". Živela je u Bulevaru osloboženja broj 104. Iza sebe je ostavila sina Andreja. Sahranjena je na groblju „Lešće“ na parceli broj 36. mesto 27.

Nenad Radičević novinar lista Politika, spoljno politički komentator i dopisnik iz Nemačke za brojne medije na Balkanu. Živeo je na devetom spratu Bulevara oslobođenja broj 110.

Nenad Milojičić, doktor koji se humanitarnom akcijom „Produži život“ bori za upoznavanjem stanovništva sa značajem doniranja organa. Dr Milojičić je radio u Ministarstvu zdravlja od 2013 do 2018. gde je obavljao i funkciju direktora uprave za Biomedicinu a od 2018. godine je anesteziolog na klinici za Orl Mfh Kliničkog centra Srbije, gde je radio i 2000. godine na istom poslu anesteziologa. U više navrata se pojavljivao u medijima gde je objašnjavao sa kojim se problemima država Srbija susreće na polju doniranja organa. Odrastao je u Soliterima u Crnotravskoj 11a ali već duži niz godina, od 2002. sa porodicom živi na Drugaku. Nenadov pokojni otac bio jedan od najcenjenijih anestetičara u evropi i svetu. Vrstan medicinski radnik i poznat po svom poštenju.
„Civilizacijski i kulturološki nivo jedne evropske zemlje i njenog zdravstvenog sistema meri se brojem transplantacija sa umrlog pacijenta - piše u Helsinškoj deklaraciji Saveta Evrope iz 1986. U Srbiji, od početka godine, nije urađena nijedna takva transplantacija Izuzetno je teško prići članu porodice koji je izgubio svog najbližeg i pitati ga za stav o doniranju. To kod nas rade specijalno obučeni timovi lekara. Kažu da je proces dobijanja saglasnosti mnogo lakši kada je porodica o tome razgovarala s preminulim za života ili znala za njegovu odluku. Zato smatramo da je važno da ljudi prvo shvate veličinu tog čina i da u sledećem koraku o tome obaveste porodicu“ - kaže Milojičić. Izvor Novosti.
„Stalnom medijskom promocijom doniranja organa i stalnom pričom treba razbiti tabue. U tom programu nema ništa misteriozno, to je tabu da će se ljudima nešto deseti ako potpišu karticu i to je daleko od relanosti. Da bi neko postao donor potrebna je dobra volja i samo jedan potpis na donorskoj kartici, koji je i indikator upoznatosti nacija sa tim programom. Kartica nema obavezujuću snagu, jer u slučaju moždane smrti pacijenta uvek se pita porodica za pristanak i tek ako oni pristanu obavlja se transplantacija.", poručio je Milojičić. Izvor Blic.
Doktora Nenada možete čuti na ovoj adresi.

No.1 - Novak Đoković

Kao neko čijom zaslugom su svi ovi ljudi pomenuti, stanovnik iz broja 110. koga ćemo predstaviti malo drugačije jer je on i bio glavni motiv i inspiracija da ova kratka rekapitulacija Banjice i nastane. I kako bi mu predstavili zgradu u kojoj je odrastao iz jednog ugla koji možda do sada nije poznavao.
Mlađe generacija zgrade u kojoj je odrastao, danas samo zahvaljujući njemu pominju i sećaju se davno zaboravljenog komšije sa jedanaestog sprata zgrade u kojoj se nešto kasnije rodio i unuk našeg, tada strogog, komšije iz prizemlja. Strogom komšiji iz prizemlja kao deca nismo znali ime. Pamtili smo ga samo po tome što nas je uvek terao i nije dozvoljavao igru i galamu ispod svog prozora. Kao deca mi to naravno nismo razumeli ali danas itekako razumemo. Kasnije kada smo odrasli ali prvenstveno zahvaljujući njegovom unuku sve smo mu to naravno oprostili i zaboravili. Kada smo odrasli shvatili smo da je komšija iz prizemlja samo štitio mir za svoju prerano preminulu suprugu Stanku koja se još tada borila sa teškom bolešću.
Žarko Mihajlović - Žare 1973. godište, bivši komšija sa jedanaestog. Omiljena igračka, osamdesetih godina, teniski reket. Sumnjam da ovo možemo da ispričamo tako da, bude smešno i zabavno nekome ko ne zna ni Žareta niti vreme koje ospisujem ali pokušaćemo. U to vreme nisu postojale sportske radnje a kamo li sportski rekviziti. Ili da ne preterujemo baš skroz, postojalo je sve to ali na vrlo retkim mestima ili je Beograd tada možda imao samo jednu sportsku radnju? Npr. u Beograđanci? Nabaviti original fudbalsku loptu, tadašnji Tango, ili nešto slično..bio je veliki izazov. A Žare je u to vreme imao ne samo reket marke „Princ“ već kompletnu opremu: znojnice za ruke, glavu, teniske patike. Žare je raspolagao opremom ravnom današnjeg Vimbldona.
Da li je Žare negde izistinski trenirao tenis ili ne to nikad nismo saznali. Ali je zato, svakog dana uredno silazio ispred svoje zgrade i revnosno i snažno odbijao lopticom o zid tačno pod prozor nervoznog komšije iz prizemlja. Umeo je kad se zanese da sebe bodri povicima: 'Forhend! Bekhend! Forhend Forhend ASS!!' Ili: 'Beker!! BEKER!' Boris BEKER!'.
Slagao bih ako bih rekao da je komšijama iz prizemlja nekada slomio prozor, ali da ga je pogađao, u to nema sumnje. Slagao bi kad bi rekao da se sećam da ga je komšija iz prizemlja terao ili vikao na njega. Ali da je taj Žaretov tenis u baš taj zid, nervoznog komšije iz prizemlja, bilo igranje sa vatrom, to potpisujem! Kao i činjenicu o nebrojeno puta razbijenim prozorčićima ispod stana u prizemlju. Staklima od kotlarnice zgrade koja je Žaretu progutala milijarde loptica… Pa kad radnici toplane dođu na redovan servis svaki put se zapitaju odakle ovde ovoliko teniskih loptica?
Žare se odselio, a komšija iz prizemlja je dobio unuka. Pravile su se i šale na račun Žareta uz pitanje da li Žare negde dok gleda Tenis preko TV-a i navija zna da je današnji Svetski teniski broj jedan potekao upravo iz stana u čiji je zid Žare godinama revnosno i predano odbijao tenisku lopticu?
Komšija iz prizemlja je Deda Vlada Đoković a zahvaljujući njegovom unuku Novaku, i danas nam se razveseli dan svaki put kad se setimo Žareta i njegovog tenisa ispod prozora porodice Đoković.
Žarko Mihajlović, Žare je u međuvremenu u periodu od 2001. - 2004. obavljao i funkciju zamenika ministra obrazovanja, Gaše Kneževića, ispred stranke Građanski Savez Srbije a danas vam kao Notar za područje Voždovca može pomoći u toj sferi poslova.
Ako je iko zaslužio da dobije možda paket karata za finala sva četiri velika turnira onda je to verovatno Žare koji je svojom lopticom na neki način moguće prouzrokovao da budući teniski broj jedan potekne baš iz stana o čiji zid je Žare godinama odbijao svoju tenisku lopticu.

Novak Đoković je rođen 22.05.1987. godine u Beogradu i najveći je sportista svih vremena kog je Srbija imala. Dugogodišnji Svetski broj jedan u tenisu i najbolji ambasador svoje zemlje u vremenu u kom to nije bilo ni malo lako biti.
Kao dečak iz perioda nižih razreda osnovne škole jurcao je i on po parku sa vršnjacima, nekad sa reketom za tenis, nekada na biciklici ili igrajući fudbal ispred svog stana na terenu „Drugaka“. Novakov godinu dana stariji drugar iz parka Ivan Marković - Bugi, koji je pre prodaje stana 2019. godine živeo na prvom spratu Bulevara oslobođenja broj 88. svedoči kako je sa Novakom često igrao fudbal i učio ga da brani. Na žalost ili ne, u sećanju svih nas je mali broj takvih slika, Novaka kao dečaka iz parka, jer Novakov put je bio drugačiji i krenuo je jako rano.
Novak je rođen kao prvo dete Srđana i Dijane Đoković koji su se upoznali kao kolege, oboje radeći kao instruktori skijanja na Kopaoniku gde i Novak počinje da trenira tenis sa samo 4. godine u teniskom kampu na Kopaoniku. Tako da je uporedo sa Banjicom Novaku, kao malom dečaku, kuća bila i planina Kopaonik. Već sa 8. godina zapazila ga je Jelena Genčić koja postaje i njegov prvi trener a koja je tom prilikom izjavila : "Ovo je najveći talenat koji sam videla posle Monike Seleš". Izvor
Zdravka Marijanović, nekadašnja direktorka osnovne škole Bora Stanković, za dnevne novine "Blic" 25.10.2015 u razgovoru sa novinarkom Anom đokić pod naslovom Nepoznata priča iz škole -Bora Stanković-: Novače, Izvini, ispričala je da je Novak, zbog svoje posvećenosti tenisu, redovno pohađanje nastave od petog razreda morao da zameni vanrednim školovanjem putem polaganja razrednih ispita. Već sa dvanaest i po godina prvi put je otišao sam od kuće, u Nemačku gde se upisao u minhensku tenisku akademiju Nikole Pilića a sve posle toga poznato je celoj planeti..
Njegov razredni starešina iz tog perioda bila je nastavnica srpskog jezika Slavica Stanković koja kaže da je Novak u školi bio bez privilegija i da je imao nepovlašćeni tretman, kao i sva druga deca.

Neven Marković, bivši fudbaler i venčani kum svog prvog komšije Novaka Đokovića.
Rođen je 20.02.1987. u čapljini u Bosni i Hercegovini iz koje kao dete sa ocem i majkom odlazi početkom ratnih sukoba i dolazi prvo u Kraljevo odakle kao momak od 16. godina dolazi u svoj stan na Banjicu gde se priključuje kadetima fudbalskog kluba Rad i u to vreme upoznaje svog vršnjaka i prvog komšiju Novaka. Neven je sa roditeljima živeo u prizeljmu broja 110. U stanu broj 3. Koji se nalazi tačno prekoputa stana broj 4. u kome je rođen Novak Đoković. Pored fudbalskog kluba „Rad“, igrao je za klubove: Mladost iz Lučana, Vaslui iz Rumunije, Kerkira i Doksa Drama iz Grčke, Zagreb, švajcarski Servet, Lehiju iz Poljske i Sporting iz Kanzas Sitija u Americi.
Izvor Vikipedija.

Petar Stanišić - Mikišon (28.10.1948 - 25.12.2012) Višestruki prvak stare jugoslavije u trkama Abart Fiće (Fiat 750). Večna legenda čitave Banjice. Živeo je na petom spratu u Bulevaru Oslobođenja broj 112.
"Svi ljubitelji automobilizma dobro poznaju čuvenu tablicu sa likom Miki Mausa i natpisom Mikišon. Bio je to znak da je vozilo ozbiljna trkalica jer je u pripremi motora učestvovao i čuveni Petar Stanišić, svima poznatiji kao Miki ili Mikišon. Na žalost, 25. decembra 2012-te veliki majstor pripreme glave motora otišao je u legendu automobilizma Srbije i ex-Jugoslavije izgubivši svoju poslednju bitku na beogradskom VMA. Petar Stanišić je rođen 1948-me godine u Novom Sadu. Oba roditelja bila su mu oficiri posleratne Jugoslavije. Po dolasku u Beograd, na svoj 18-ti rođendan, počinje da radi kao šegrt u autoservisu Dragana Manojlovića na Dušanovcu gde je počeo da „peče“ zanat. Kasnije se zapošljava u servisu MUP-a u 29. novembra gde je i dočekao penziju. Svoju garažu i radionicu imao je na Banjici.U svet automobilizma je ušao davno a 1971-ve godine postaje i Šampion Srbije u klasi do 850ccm. Oni stariji pamte njegove vožnje u popularnoj Fići ali i čuvenom Abarth-u 850. Oni mlađi ipak ga poznaju kao vrhunskog majstora kome je specijalnost bila obrada glave motora za čiju je pripremu koristio iskustva Dallare koju je i posetio nekoliko puta. 1989-ta godina verovatno je najuspešnija godina za Stanišića i to je sam često isticao. Te godine prvih pet jugo hibrida vozili su Mikišon glave. Komnenović, Banićević, Kovačević, Cvetić - Susi, Đelmaš, Kunčer a kasnije i fabrički tim Zastave i Janez Urbančić samo su deo Šampiona koji su -harali- tih godina sa Mikišon glavama motora. Njegovo umeće bilo je poznato širom Jugoslavije pa su gosti Beograda na obradi glava motora bili mnogi vozači sada ex-JU republika. Na žalost, zbog porodičnih problema jedno vreme ga nije bilo na automobilističkoj sceni. Ime Mikišon ponovo dolazi u centar pažnje 1998-me godine zahvaljući još jednoj legendi, Milanu Jankoviću Mekišu, koji ga je angažova za pripremu automobila Branka Zirojevića. Od tada je ponovo aktivan i radi glave motora i za trke i za ulicu. Od 1998-me njegovu čuvenu tablicu nose Zirojević, Tošić, ćopić, Vidarić, Stamenković, Borković, Jovanović i još mnogi drugi. U poslednje vreme često je sarađivao sa još jednim poznatim srpskim tjunerom, Milošem Spasojevićem Trovačem. O rezultatima je nepotrebno pričati a i sam Miloš je na svom jugu nosio obeležje Mikišon. Bio je zadovoljan malim stvarima i kao malo dete više je voleo da se stavi njegova tablica na auto nego bilo kakav novac.Iza sebe je ostavio dvoje dece, ćerku Jasnu i sina Đorđa koji je takođe poznat kao vrsan majstor za glave motora." Izvor: Balkan Automoto. "Godine 1967. naljutio sam se na svog oca jer nije hteo da mi kupi Long Plej ploču meni omiljene grupe Platers, pa sam otišao u automehaničarsku radnju Dragana Manojlovića, na Dušanovcu, sa namerom da se više nikada ne vratim roditeljima, već da učim zanat. Bilo je to tačno na moj 18. rodjendan. Majstor Dragan mi je dao metlu, lopatu i kantu, da očistim celu radionicu, a te noći sam spavao u nekom kombiju. Supruga majstor Dragana mi je povodom mog rodjendana napravila svežu pogaču, mast i alevu papriku. Tako sam uplovio u svet mehanike i brzine. Verujem da će vam se dopasti ova priča o nezaboravnom Mikišonu. Znao je da svim poznatijim vozačima izradi metalne tablice sa njihovim imenom umesto brojeva i svakako sa likom Mikija Mausa." Iz knjige Đorđe Đenić Moj svet brzine izdate 2008. godine.
Kratak intervju sa Mikišonom možete pogledati na ovoj adresi: Petar Stanišić Mikišon reportaža Tv Sprint - Tv Politika 31.09.1992.
Mikišonov prvi komšija sa petog sprata, Aleksa Veselinov, na temu Moj komšija, napisao je ovakav pismeni zadatak: "Moj sused. Ja živim na petom spratu jedne zgrade. Na spratu se nalaze još tri stana. U jednom od njih je i moj najbolji komšija. On se zove Pera, ali ga svi zovu Mikišon.Pera je automehaničar. On je prođelav i ima sedu kosu. Takože ima i crne oči koje podsećaju na mrak. Mikišon voli da se šali i priča o reli trkama, za koje je sređivao automobile. Tako je jednom prilikom sredio sve automobile iz tima, ali je zaboravio da popravi svoj. I naravno na pola puta do Kraljeva auto mu se pokvario. Na trku je stigao jedva i to auto-stopom. On je dobar i hrabar. Ljudima pomaže kad god to može. Peri je popravljanje automobila zabava pa je zato jedan od najboljih mehaničara. Takođe voli da sedi u svojoj radionici od jutra do mraka i da razmišlja šta novo može da promeni koj svojih kola. Mikišon takođe voli da se druži. Njega svi vole zato što je dobar. Aleksa Veselinov IV/6 O.Š. -Bora Stanković-, decembar, 2007."
Mikišon je sahranjen na groblju Orlovača, na parceli broj 29. grobno mesto broj 780.

Đorđe Stanišić (1924. - 1987.) - Deda Đole, otac Petra Stanišića Mikišona, bivši trener i predsednik odbojkaškog kluba Partizan, sa kojim je osvojio mnogobrojne medalje. čovek po kome je Mikišon junior dobio ime i uz nasleđenu ljubav prema auto-moto sportu, vrlo uspešno nastavio očeve poslove vezane za pravljenje trkačkih automobila.
-Ljudi u senci. Đorđe Stanišić je predsenik koji se mora ne samo poštovati već i voleti.-
-DOBRI čOVEK OD ODBOJKE- -Pred nama su mnogobrojni albumi prepuni sportskih fotografija koje je pedantna ruka Đorđa Stanišića složila hronološkim redom. Mame da ih prelistate. Nižu se događaji... Od prvih godina Partizana, pa sve do sada, cela istorija je tu, pred nama. Njegova i Partizanova. I ne možemo da se ne začudimo odakle tolika snaga u ovom krhkom čoveku. Došao je u Partizan 1950. godine, kao poverenik Komisije za članstvo i propagandu. Radio je neumorno i savesno. Brzo se uklopio. Iz godine u godinu dobijao je sve odgovornije obaveze i zaduženja. Tako je već 1954. godine član Upravnog odbora atletskog kluba Partizan. Šest godina kasnije izabran je u Upravni odbor odbojkaškog kluba, gde obavlja dužnost tehničkog rukovodioca muške ekipe. A onda je1965. godine zbog izvanrednih sposobnosti izabran za predsednika. Imao je tu „privilegiju“ da najduže bude predsednik odbojkaškog kluba. čitavu deceniju! Još uvek vodi ovaj vrsni kolektiv. Za njegove „vladavine“ odbojkaši su osvojili 5 titula prvaka države, 15 titula vice-šampiona i 2 puta bili nosioci Kupa Jugoslavije. Rezultati sa kojima se malio broj klubova u zemlji može pohvaliti. Godinama se ukazuje na odbojkaški klub, kao na primer, kako treba raditi, ostvarivati vrhunske rezultate, stvarati sopstveni igrački kadar i vaspitno uticati na omladinu. Stanišić se nije ustručavao da za dobro ženske ekipe „zaboravi“ da je predsednik pa je obavljao i dužnost „tehnika“. Trud nije bio uzaludan. Devojke su te sezone osvojile osmi put titulu prvakinja jugoslavije! I nije se zaustavio samo na tome, već je pre četiri godine položio trenerski ispit i verovatno je jedini predsednik sa tim zvanjem. U kritičnom trenutku, kada je trener Vorgić napustio ekipu, vrli predsenik se ni jednog trenutka nije dvoumio da obuče trenerku i sedne na klupu, da bude uz svoje momke kada im je bio najpotrebniji. čestit i dobar čovek, pravi entuzijasza, pravedan i strog kada je to potrebno, omiljen je među svojim igračima. Trideset godina Đorđe Stanišić deli i dobro i zlo, radost i tugu sa svim članovima „crno-bele“ porodice. Miljenika nema, a ako ga i ima to vrlo uspešno skriva, svi su mu igrači podjednako dragi. Posebnu pažnju, pored stručnog rada, poklanja drugarstvu i radi na učvršćavanju dobrih odnosa među odbojkašima. Bio je glavni inicijator da se aktiviraju bivši igrači kao članovi Upravnog odbora kluba. I kada sve to znamo, nije nikakvo čudo, što je čika -Đoka- nezamenljiva ličnost u klubu, kroz čije ruke prođe sve, od finansijskih dokumenata do zapisnika sa utakmice. Mnogo je truda i samoodricanja ugrađeno u odbojkaški klub. Trpela je i porodica Đorđa Stanišića. česti izostanci od kuće, naporna putovanja, pa i česta „taksiranja“ igrača bilo na utakmice ili treninge sopstvenim kolima. Bezbroj puta je angažovan i sin Pera kao „prevoznik“, a supruga Bogdanka vodila računa o zdravstvenom stanju odbojkaša. Davala injekcije i pružala prvu pomoć povređenima. Pa i unuka Jasna (greškom je upisana „Vesna „- snaja, Jasnina majka) nije pošteđena dedinog uticaja. Odmah po rođenju učlanjena je u Partizan, a „glavni prijatelj“ joj je poznati trener Atanacković. Naučila je ona pored „Šarošija“ i sastav fudbalskog tima Partizan i da peva himnu „crno-belih“.
-Živeti i raditi sa omladinom, kaže Stanišić, pravo je uživanje. Posebno ako se kroz taj rad još postižu i dobri rezultati. Ne samo sportski, već i vaspitni. Imam izvandredne saradnike i zato mi nije teško da radim.-
Partizan je uvek imao vrsne sportske radnike. U toj plejadi sjajnih posebno mesto pripada Đorđu Stanišiću, predsedniku koji nij esamo marljiv, preduzimljiv i neumoran entuzijasta, već i stručnjak, a iznad svega širok, plemenit čovek, jedan od onih koji su prava dobit za svaku sredinu.-
Tekst: -Milica Stojanović-
Urne Đorđa Stanišića i njegove supruge Bogdanke nalaze se na Novom groblju.

Miloš Petrović. U novinama -Politika Auto Svet- je svojevremeno na duploj strani intervju dao i zet Petra Stanišića Mikišona, Miloš Petrović, takođe bivši automobilista i neko ko je išao u staru banjičku osnovnu školu „Ivan Mažuranić“. Miloš danas živi u Bulevaru oslobođenja broj 114.
„Kada benzin uđe u krv -Život posle života-
Nezaboravni fića: Petrović na trci u Novom Sadu 1992.
U sportskoj štampi koja se bavi automobilizmom najčešće mogu da se pročitaju priče o šampionima priče o šampionim ili vozačima koji imaju dobre šanse da to postanu. Retko šta ima da se vidi o onima drugima koji nisu u kombinaciji da budu prvi ali bez kojih takođe trka ne bi ni bilo. I među njima naravno ima dosta talentovanih i brzih momaka koji uglavnom zbog finansijskih problema ili raznih sticaja okolnosti ne mogu da konkurišu za neko od prva tri mesta. Jedan od takvih je beograđanin Miloš Petrović koji ove sezone neće biti šampion ali njegova priča sigurno treba da se čuje...
Oni koji bolje poznaju prilike u domaćem automobilskom sportu i prate šta se dešava u poslednjih desetak godina, svakako znaju da je u pitanju momak čelične volje koji je uspeo da jednom pobedi smrt i vrati se na ovaj svet iako je jednim korakom prešao crtu na putu koji vodi u nepovrat. I pre nego što se sasvim oporavio ako uopšte može da se govori o potpunom oporavku opsle takvog udesa, već je ponovo bio za volanom zajedno sa svojim drugovima na stazi.
Automobilista iz porodice biciklista
Miloš Petrović je rođen 6. februara 1970. U Beogradu. Tajne mehanike upoznao je još kao dečak i počeo da vozi mnogo pre nego što je dobio vozačku dozvolu.
-Naš porodični sport je bio biciklizam pa se i od mene očekivalo da nastavim tradiciju. Dobio sam na poklon trkački bicikl i to mi je bilo jedino prevozno sredsvo do 15. Rođendana. Onda sam za tadašnjih 15 miliona, koliko je majka dala da sredim svoju sobu, kupio sebi „fiću“. Odmah zatim, počeo sam da učim automehaničarski zanat i brzo napredovao. Na početku sam popravljao motocikle a već posle godinu dana bio sam u stanju da sam zamenim lamelu na mercedesu. Trkačku mehaniku sam naučio od našeg poznatog automobiliste Darka Otenhajmera koji me je u stvari i „zarazio“ trkačkom strašću. – Kaže Miloš Petrović koji je prvu trku u životu vozio z avreme odsluženja vojnog roka.
-Vozački ispit sam položio dva dana pre odlaska u vojsku. Prva trka na kojoj sam učestvovao vožena je na Ušću 1990. Pošto Sremska Mitrovica nije daleko, uspeo sam da stignem i to u uniformi. Na brzinu sam navukao kombinezon i patike i pošao u Novi Beograd kada mi je kod „Franša“ otpao zadnji točak, jer šrafovi nisu bili stegnuti kako treba. Uspeo sam nekako da se snađem i uz pomoć prijatelja stignem na vreme na Ušće i učestvujem u trci na kojoj se pojavilo više od 30 vozača. Posle kvalifikacija uspeo sam da se nađem među onih 22 koliko je moglo da startuje i n akraju završim kao šesti. To je bio prelomni momenat i detalj koji me je motivisao da sastavim da se bavim automobliskim sportom. – Rekao je Petrović koji je odluku da se oproba na pravim trkama doneo mnogo ranije.
-Jurcao sam jednom sa svojim nabudženim „fićom“ uz Rakovicu i pretekao neku „korvetu“ čijem vozaču tada nije ni na pamet padalo da se trak sa mnom iako je bilo dovoljno samo da stisne gas. Tada sam shvatio da je bolje da pokušam u pravoj konkurenciji i vidim koliko sam brz u poređenju sa onima koji se time bave...
Danak neiskustva
Nekoliko godina kasnije Miloš Petrović je napravio sjajnog „juga“ i pojavio se na trci u Nišu za koju je konkurisalo čak 73 vozača. Na kraju je bio zadovoljan iako nije stigao do cilja. Platio je danak neiskustvu u vožnji automobila sa prednjom vučom i završio u jednoj livadi a samo tri dna kasnije put sudbine ga je odveo na Košutnjak. Na stazi koju kao i većina beogradskih vozača vrlo dobro poznaje, susreo se sa Crnom damom i izbliz aosetio njen ledeni dah...
– Išao sam sa svojim jugom niz Košutnjak i nekoliko puta pokušao da obiđem crvenu „zastavu 101“ čiji vozač nije reagovao ni na sirenu ni na bilo koji drugi znak kojim sam pokušavao da mu kažem da se malo pomeri. Izgubio sam živce i dodao gas tamo gde to nije trebalo da uradim. Naleteo sam na drvo i siline udara motor i menjač su se našli u kabini. Suvozač mi je kroz prednji vetrobran izleteo napolje a ja sam zadobio teške povrede. čak 17 zuba mi je bilo polomljeno, imao sam brojne prelome po telu a glavu sam povredio na šest mesta. Osam dana sam bio klinički mrtav i doktori su odlučili da me operišu tek devetog kada se pojavila mala šansa da ostanem u životu. Samo na nosu su mi urađene tri operacije i kada sam se posle 23 dana probudio iz kome sav sam bio zakrpljen i uzavojima. Izašao sam iz bolnice sa 48 kilograma – kaže Petrović koji je tek kasnije saznao da je vozač „crvene“ zastave bio gluvonem i da nije mogao da čuje njegovu sirenu. – Bio sam zaprepašćen kada sam to saznao ali to nije bilo jedino iznenađenje za mene. Za vreme mog odsustva iz ovozemaljskog života zbila se ona nesretna hiperinflacija. Odjednom su se pojavile hiljade milijardi i uopšte mi nije bilo jasno šta se događa. Pomislio sam da se neko šali sa mnom...
Trke za večeru
Petrović je vrlo brzo ponovo seo u automobil, ali već iduće godine imao je novi incident. Srećom mnogo lakši tako da se izvukao bez povreda iako je auto bio propisno slupan. Krivica tog puta međutim nije bila njegova.
-Bili smo na stazi na Avali i pošao sam da probam auto kada mi se iz kontrasmera pojavio Mišo Ražnatović. Da bih izbegao direktan sudar izletao sam sa staze i prevrnuo se na krov. Odmah zatim prodao sam auto i pauzirao nekoliko godina radeći kao mehaničar u Trefu i Interspidu. Blizina trkačkih automobila me je, međutim, ponovo mamila da i sebi pripremim jedan i to sam najzad uradio prošle godine. Vratio sam se i dan danas svaku trku vozim kao da mi je jedina i najvažnija iako sam svestan da sa novcemo kojim raspolažem ne mogu da konkurišem za pobedu. Jednostavno volim taj sport i zato sam tu. Imam ogromno iskustvo u pripremi trkačkih automobila moram da kažem da ni Meklarenu en bi dozvolio dam i pravi auto za trku jer u sebe imam najviše poverenja. Nikada u karijeri nisam pokušavao da neki loš rezultat opravdam nedostacima na automobilu kao što to mnogi naši vozači imaju običaj. Automobiil su me služili onako kako su napravljeni i pripremljeni.- Iskren je Petrović. Najbolji rezultati koje je postigao u dosadašnjoj karijeri bili su drugo i treće mesto na brdskim trkama na Avali. Draži ovog sporta međutim nisu samo pehari i šampanjci.
-Ponekad je večera dobijena od rivala na opkladi mnogo slađa. Naročito kada je predmet opklade plasman u trci. Sa mojim prijateljem Aleksandrom Tošićem tri puta sam se do sada kladio i dobio večeru za društvo. Prvo 1992 u Novom sadu kada sam startovao sa 21 a on sa 18 pozicije i uspeo da ga obiđem pre prvog kruga kao što sam obećao. Drugi put iste godine na Avali kad sam najavio da ću da ga pobedim za više od 10 sekundi i bilo je nekih 16 mada on i dan danas priznaje samo 10. Poslednji put sam mu uzeo večeru na kružnoj trci u Nišu pošto sam postigao bolje vreme na treningu. Na moju žalost on od tada više nije hteo da se kladi.- Rekao je Miloš Petrović na kraju razgovora koji smo vodili jedne avgustovske subote dok su njegovi drugovi i rivali uveliko vozili kvalifikacije za nedeljnu trku u Kragujevcu.
- Prvo sam mislio da izostanem čisto iz finansijskih razloga jer je za benzin, spavanje, hranu, startninu i osiguranje potrebno najmanje oko 12.000 dinara. Kada sam nekako skupio novac i odlučio da ipak idem, prednji levi točak mi je jednostavno blokirao iz samo njemu znanih razloga. Kažem to jer sam ga skinuo i pola sata pokušavao da otkrijem u čemu je stvar ali nisam uspeo. Kada sam ga ponovo sastavio sve je bilo u redu ali sam ja odlučio da ostanem kod kuće. Valjda je i to bila neka pouka... Željko Regoda Politika Auto svet.

Vladimir Marinković, srpski političar, potpredsednik Narodne skupštine Republike Srbije i funkcioner Srpske napredne stranke.
Po doseljenju na Banjicu, posle 2000. godine, živeo je u Bulevaru oslobođenja broj 106. gde mu i danas žive roditelji. Rođen je 17.02.1976. godine u Beogradu. Na parlamentarnim izborima 2007. i 2008. godineje bio kandidat na listi Pokreta snaga Srbije. Iste godine se pridružio Socijaldemokratskoj partiji Srbije, Rasima Ljajića. Izabran je za narodnog poslanika 2012. godine na izbornoj listi koju je činila koalicija okupljena oko Demokratske stranke. Marta 2020. godine postaje član Srpske napredne stranke. Aktivno sarađuje sa predstavnicima Države Izrćl. Izvor Vikipedija.

Nebojša Radosavljević - Čupko režiser. Živeo na četvrtom spratu Bulevara Oslobođenja broj 110. gde mu i danas žive roditelji.
"Rođen je 21.09.1966. godine u Beogradu. Nebojša Radosavljević je poznati filmski i tv reditelj. Diplomirao je režiju na FDU u Beogradu. Režira filmove i piše scenarija od 1982. Scenarista i reditelj brojnih dokumentarnih i tv filmova i nagrađivanih muzičkih spotova najaktuelnijih jugoslovenskih i srpskih bendova. Na polju dugometražnog filma debitovao 2008 godine filmom Miloš Branković. Na TV je bio angažovan kao pomoćni reditelj popularnih tv serija Sinđelići, Urgentni centar, Žigosani u reketu, Pogrešan čovek. Živi u Beogradu."
Izvor Vikipedija.
Nebojša je između ostalih režirao i dokumentarni film Šampion koji je delom sniman i u banjičkom boks klubu Serbian Fighter.

Maja Milatović voditeljka emisije Trik šou (3K Show) nekadašnjeg "3K - Trećeg Kanala" i partnerka čuvenog voditelja Voje Nedeljkovića. Živela je u Bulevaru Oslobođenja broj 100.
"Početkom 90-tih realizovali smo 3K SHOW sa Majom i Vojom. U to vreme, voditelji nisu samo sedeli i pričali sa svojim gostima, -javnim ličnostima-, o aktuelnim temama i njihovim novim -projektima-. Maja i Voja su postali istinski šoumeni uz malu pomoć ekipe entuzijasta."
Trik šuo je bila emisija u kojoj bi se takmičile dve ekipe iz oblasti filma, muzike i sporta.
Kao devojčica, uz svoju vršnjakinju glumcu Ivanu Žigon, pojavljivala se kratkom recitacijom u četrdeset i petom minutu filma Vesne Janković Jedan dan iz 1977. godine.

Jelena Vlahović urednica muzičke emisije Tri boje zvuka koja se emituje na kanalu RTS-1. Rođena je 27.07.1979. godine. Živela je na 12. spratu u Bulevaru oslobođenja broj 110. na "Drugaku" i u osnovnoj školi Bora Stanokvić bila je neparna smena odeljenja VIII/3. Jelena danas živi u jednom od pet solitera, na Banjici.

Branislav, Bane, Dimitrijević u naselju poznatiji kao Anđa, asistent studija i omiljeni kolega i drugar za šalu poznatog voditelja, takođe komšije, Ivana Ivanovića. Nadimak Anđa je dobio jer ima šut za tri poena kao Anđelija Arbutina i u trojkama je nepogrešiv kao ona. Rođen je 1972. godine u Beogradu i gotovo ceo žitov je prveo na Banjici na osmom spratu u Bulevaru Oslobođenja broj 98.

Dušan Trifunčević - Maksa, poznatiji kao Lepi Bora. čuveni basista pratećeg benda „Slatki greh“ u kome je pevala najveća Jugoslovenska zvezda, Lepa Brena. Iako je živeo na relaciji Novi Sad - Banjica. Njegova ćerka Milica (udata Jeremić) je rođena i odrasla je na Banjici. Uvek draga Misi Lepojka, koja takođe ima svoju muzičku grupu pod nazivom Missy The Band. Živeli su na četvrtom spratu u Bulevar Oslobođenja broj 112.
Rođen je 25.05.1950. godine u Beogradu. Zajedno sa bendom „Slatki greh“ glumio je u prva dvadela komičnog filma „Hajde da se volimo“ u kome su glavne uloge upravo Lepa Brena i bend „Slatki greh“ . Preminuo je 24.02.2014. u Novom Sadu.
„Lepi Bora rođen je prevremeno sa sedam meseci i bio je težak svega 1.800 grama. U petoj godini počeo je da svira harmoniku, u sedmoj violinu, a u desetoj gitaru. U četrnćstoj godini osniva svoj prvi bend, a u šesnćstoj je počeo profesionalno da se bavi muzikom. Sa 25. godina seli se u Dubrovnik, a potom u Minhen. član „Slatkog greha„ postao je 1981. Godinu dana kasnije na nastupu je upoznao prvu suprugu, koja mu je 02.03.1984. godine rodila ćerku Milicu, i u toku koncerta u Banjaluci saopštili su mu radosnu vest. U februaru 1994. ponovo se ženi i u novom braku dobija ćerku Jovanu. Tad kreće u solo karijeru, a deceniju kasnije definitivno napušta estradu.“ Izvor dnevni list Kurir

Aleksandar Saša Matić gitarista i vokal benda Bukvar Bukvar. Saša je rođen 15.02.1970. i od izgradnje naselja pa sve do 2018. živeo na osmom spratu u Bulevaru Oslobođenja broj 110. Komšija sa sprata mu je i bio Radovan Stojičić - Badža.
-Početak nastanka Bukvara vezuje se za bend „Kredenc Porno” koji je nastao 1993. Kredenc Porno izdaje dva albuma i biva proglašen za najperspektivniji mladi bend, zajedno sa Jarbolima 1995. “Kredenc Porno” prestaje sa radom 1996. godine tada svako odlazi svojim putem, gitarista Vuja postaje Diplomirani Arhitekta, Irena Rogan (Klavijature) i Uroč Fisić (truba) imaju svoje biroe. Bubnjar Pumpi je bio aktivan u bendu Avangarda a sada je službenik u banci. Sale Matić je nastavio u “Bukvar Bukvar” (aluzija na Duran Duran) koji je oformljen zajedno sa Zerkmanom 1996. godine. Grupa je tada bila na tragu Disciplin A Kičme. 1998. objavljuju album Na Palubi Obdaništa(1999). Iste godine u proširenom izdanju enciklopedije EX JU R`n`R, Petra Janjatovića bend Bukvar Bukvar je svrstan u katalog novijih bendova. 2000. - 2002. Matić je bio koncertno aktivan sa bendom Darko Džambasov i Frtalj Bukvara. Snimaju pesmu za potrebe filma Munje a pesma Superstar je obrada od grupe Time. 2002. godine Sale Matić uz pomoć prijatelja, Marka Grujića (snimatelja), Borisa Bunjca (perkusioniste), Jove Jovića iz DLM - a, “Bukvar” snima i izdaje album Ulitilu (2002). Iste godine Matić tj “Bukvar” poslednji put koncertno izvodi svoje pesme. 2004. godine pesma Samo Reci Ne bila je u filmu Kad Porastem Biću Kengur koja je uz pomoć slušalaca radija B92 bila jedna od najslušanijih te godine. 2006. u studiju Borisa Bunjca, “Bukvar” snima album Tika Taka Bum. Od svih pesama najviše se istako singl Ritam srca koji su slušaoci pop-boksa izglasali kao najbolji te godine.U pripremi je četvrti album koji će izaći u toku 2012. pod nazivim Rok(oko).
Godine 1988. Inspirisan tada popularnom sarajevskom tv serijskom emisijom Top Lista Nadrealista, Saša se sa drugarima iz naselja igra snimajući se video kamerom u svom stanu i u podrumu zgrade. Taj „Projekat“ tada naziva imenom Ozon Sylva Menja Viklere.

Rokabili momci koji su u vremenu ratnih devedesetih forsirali, za ono vreme, možda malo drugačiji muzički pravac, modu i kulturu.
Dejan Ljubenović sa sedmog sprata Bulevara Oslobođenja broj 108. gitara i vokal. Rođen 29.08.1977. godine. Od detinjstva zaljubnjenik u Elvisa Prislija i idejni tvorac i provobitni pokretač tada tinejdžerske Rokabili grupe koja se prvobitno zvala „Baby Kate“ da bi kasnije promenila ime u „Crossfire“. 2003. godine gitaru je na kratko zamenio kontrabasom sa kojim je svirao u bendu Grandpa Candys, da bi se nešto kasnije sa istim instrumentom priključio grupi Moon Patrol. Kao dečak je trenirao karate, jednako predano kako će kasnije svirati gitaru. Karate je učio od Mirsada Rizvanovića Mirze i Momčila Ivaza Gange koje smo takođe pomenuli na ovoj stranici. Iz tog perioda neki pamte odlazak na zimske pripreme i takmičenje pred polaganje za Dejanov braon pojas, gde se u trenucima opuštanja sa par drugara šetao po zaleđenom jezeru posle čega je od Gange dobio lekciju koju verovatno nikada neće zaboraviti. Po okončanju muzičke karijere preselio se u Australiju gde je radio alpinističko visinske radove na visokonaponskim dalekovodima. Posle deset godina u Australiji vratio se u Srbiju, danas sa suprugom Ksenijom i ćerkom Tarom živi u Subotici ali se ne bavi muzikom.
Nikola Dragović rođen 08.05.1976. godine a drugog sprata Bulevara Oslobođenja broj 102. ritam gitara i vokal. Nikola se pojavljivao u emisiji Prvi glas Srbije gde je izazvao iznenađujuće pozitivne reakcije široke publike i pokazao da ovaj zapostavljeni pravac muzike ima potencijala da ponovo bude popularan na ovim prostorima kao što je bio krajem 1980-tih i početkom 90-tih. U poslednje vreme nastupa sa bendovima koji nose nazive Havana Whisper (2002),Nick Drag (2011), Acoustic Bugz, i od februara 2020. godine Tennessee Wankers.
Ivan Kovačević sa desetog sprata Bulevara Oslobođenja broj 108, kontrabas. Rođen 1977. godine. Završio muzičku školu, džez odseka, „Stanković“ i 2001 godine odlazi u Barselonu gde nastavlja studije muzike u školi koja je bila odeljak Berklija. Po preseljenju u Barselonu gde i danas živi i radi bio je član benda Los Mambo Džambo (2009.) a danas je član izuzetno popularnog benda Barselona Džipsi Balkan Orkestar (BGKO) koji je nastao 2012. godine takođe u Barseloni, kada se jedanćst muzičara okupilo u Barseloni na proslavi Svetskog dana Roma. Bend je snimio i dokumentarni film kao turneju po gradoviam i adresama rođenja članova benda, pa se tako u filmu vidi i Ivanovo naselje Banjica. Film je nazvan Barcelona Gipsy Klezmer Orchestra: European Summer Tour 2014.

Jana Paunović, mlada muzička zvezda koja je 26.11. 2017. godine, sa svojom drugaricom i kolegenicom, Irinom Brodić, predstavljala Srbiju na dečijoj evroviziji u Tbilisiju u Gruziji.
Jana se takmičila i u domaćem muzičkom takmičenju organizovanom za decu starosti do 15. godina „Pinkove zvedice“. Učestvovala je na mnogim muzičkim takmičenjima i nastupima. Svira kontrabas sa kojim je na nekoliko takmičenja osvajala prve nagrade. Pleše džez balet i pozajmljivala je glas junaku Maksimu u crtanom ostvarenju Maksimove avanture koji se emituje na radio televiziji Srbije (RTS).
Rođena je 07.02.2004. godine. Živi u Bulevaru oslobođenja broj 116.

Nikola Čobić višestruko nagrađivani pisac poezije i pripovetki kome su četiri pesme objavljene u Letopisu Matice Srpske. Autor je zbirke pesama "Između čekića i nakovnja" i dobitnik pesničke nagrade Branko Miljković.
Osnivač je i gitarista indi rok benda Princip, čiji intervju možete pročitati ovde. Od 2002. godine osnivač je i urednik londonskog magazina nezavisne poezije The Wolf. Kolumnista je internet portala Novi Polis.
Nikola je rođen 13.07.1975. odrastao je u broju 108. a od 1991. godine živi u Londonu gde između ostalog radi i na okupljanju naših ljudi u vidu privatnih zabava domaće muzike posredstvom kompanije Ekser. Intervju povodom nastupa grupe "Princip" kao predgrupe Ribljoj čorbi možete pročitati ovde.

Bojan Uzelac, poznatiji kao Radioaktivni Komarac, rođen je 1990. godine. Živeo je u broju 104. da bi se kasnije preselio u broj 94. Završio je novinarstvo u Beogradu 2013. godine. Sa nepunih devetnćst godina napisao je novelu đavolja igra iza koje je usledio roman Statista. Bojanove priče predstavljaju kritiku modernog života mladih ljudi u Beogradu iz ugla učesnika.

Predrag Jović poznatiji po nadimcima Cvik ili Džo, jedan od dva autora novog sporta Vilbal nastalog u Srbiji. Sport je nastao na jugu Srbije u Vladičinom Hanu a njegovi tvorci su Predrag Jović i bivši košarkaš, Vladan Vučković. Prva zvanična utakmica odigrana je u septembru 2013. godine.
Rođen je 04.12.1968. godine i od 1980. do 2003. godine živeo u Bulevaru oslobođenja broj 106. Nakon čega se preselio u rodno selo Stubal kod Vladičinog Hana. Osnivač je i frontmen muzičke rok grupe Južni Južni Bend. Svestrani je umetnik, pesnik, slikar i graver na kamenu. Od 2020. godine pripadnik je političkog pokreta "Metla 2020".
Više o Vilbalu možete videti kratkom filmu na ovoj adresi kao i u emisiji Kvadratura kruga. A celu utakmicu možete videti na ovoj adresi.

Korona

U doba planetarne pandemije virusa Korona, kada su na snazi bile rigorozne mere opreza u vidu kućnih karantina i što manjeg međusobnog kontakta ljudi, Drugak je 09.04.2020. svojom muzikom razveselio violinista Danilo Anđelković.
Na ovom mestu uz Danila Anđelkovića pomenućemo i Boru Eskića, giratistu koji je 20.04.2019. godine takođe uveseljavao Banjicu svojom muzikom na pijačnom platou kod Solitera a koji će 2020. godine postati poznat široj javnosti sa pesmom Karakondžula.

Domaći filmovi snimani Drugaku

Moj tata na određeno vreme , film snimljen 1982. godine kao Nastavak komedije Rad na određeno vreme, sniman je i na "Drugaku".

Suncokreti. Pored Solitera i škole koje smo naveli i čije slike smo prikazali na tim stranicama, jedna scena sa glumicom Rahelom Ferari iz filma Suncokreti snimljena je ispred Bulevara oslobođenja broj 88. na "Drugaku".

Jutro će promeniti sve, jedna kratka scena pred kraj šeste epizode serije Jutro će promeniti sve emitovane 2018. godine u kojoj se lumica Jovana Stojiljković i glumac Miloš Vlalukin pojavljuju ispod „mostića“ snimljena je izmedu Prvaka i Drugaka. U nastavku scene oni se penju stepenicama ka Bulevaru oslobođenja broj 92.

Kljun. Tokom 2020. godine na Prvaku i Drugaku snimana je serija Kljun.

Komšije sa Drugaka koji su se pojavljivali u medijima

Gordana, Goca, Orlić, živela je na prvom spratu u Bulevaru oslobođenja broj 108. pojavljivala se u nekoliko epizoda serije Bolji život.

Pokojni komšija iz Bulevava oslobođenja broj 116. kome na žalost nismo upamtili ime, pojavljivao se u filmu Sabirni centar.

Gordana Kuzmanović kao operater koji će raditi na prosleđivanju poruka poslatih preko pejdžer uređaja, početkom devedesetih godina XX veka, zajedno sa tadašnjim republičkim ministrom za saobraćaj i veze Aleksom Jokićem, pojavila se u novinama i Drugom Dnevniku televizije RTS-1 povodom puštanja u rad Pejdžing sistema Srbije. Gordana se pominje i u poglavlju Istorija na slici iz spomenara đaka prvaka osnovne škole „Filip Filipović“ kao i na slici na koja se nalazi na ovoj stranici u pasusu o filmu "Moj otac na određeno vreme".
U vreme zajedničke države, Jugoslavije, novine su objavljivale imena roditelja koji su tog dana dobili bebu, pa su se tako u novinama našla i imena Gordaninih roditelja.

Snežana Tomić generacije 1970. koja je živela u Bulevaru oslobođenja broj 112. U reklami za „Biomed“, proizvod za mršavljenje, devedesetih godina, izgovara tada „čuveni“ slogan Da si Biomed 4 pila, u autobusu bi bila.

Nataša, Jevtić, Branković. Slično Snežani, krajem devedesetih ili početkom dvehiljaditih godina, po gradu su mogli da se vide bilbordi koji su reklamirali Jugobanku. Takođe i u nekim novinama se pojavljivala identična reklama na kojoj je zaštitno lice bila takođe naša bivša komšinica Nataša, tada Jevtić, danas Branković. Nataša je rođena 01.03.1977. godine i živela je u bulevaru Oslobođenja broj 110.

Miloš Krasić - Krasa, rođen 1970. godine, bivši komšija iz prizemlja Bulevara oslobođenja broj 112. pojavljivao se u spotu pesme Neko te ima noćas grupe Van Gog. Krasa u spotu nosi šlem sa šiljkom na vrhu i u sceni ispijanja piva sedi skroz desno za stolom. Spot je režirao naš pomenuti komšija sa Drugaka Nebojša Radosavljević - čupko.

Miroje Marović sa svojom suprugom Natašom u emisiji Ovo je Srbija na RTS-1, dana 16.06.2020. godine govorio je u uzgoju organiskih jagoda.
Miroje je pripadnik generacije 1973. Živeo je u Bulevaru oslobođenja broj 112. gde i danas ima roditeljski stan. U vreme one stare velike zajedničke države dok smo svi bili mala bezbrižna deca, pored fudbalskih derbija, u kojima je bio igrač ekipe „Partizana“a o kojima smo više pisali u poglavlju Soliteri, Miroje je tokom letnjih raspusta umeo da organizuje i „Olimpijske igre“ po Drugaku. Trčale su se štafete, skakalo se u dalj u pesak kod ulaza 102. sa zaletom iz pravca Trafike. Nije bilo bitno da li neko ima pet, petnaest ili dvadeset i pet godina, sva deca su se družila zajedno i svi su bili drugari.

Miloš Bajčetić iz Bulevara oslobođenja broj 110. Na televiziji RTS u emisiji Dobro je, dobro je znati 21.12.2019. godine, na temu istraživanja i novim saznanjima u bazičnim naukama. "Dr Miloš Bajčetić je neuropedagog i lekar. Profesor je na Medicinskom fakultetu na predmetu Histologija i embriologija, kao i na predmetima iz oblasti medicinske edukacije (pedagogije). Pobornik je smislene upotrebe savremenih obrazovnih tehnologija u nastavi (pokretač Retilicuma – portala za onlajn učenje Medicinskog fakulteta u Beogradu, prvog takvog portala na ovim prostorima, od 2004. godine).“ Preuzeto sa ove internet adrese.

Rakočević Petar - Peka, rođen 1987. godine, iz Bulevara oslobođenja broj 110.
U emisiji Na kraju dana sa đukom emitovanoj 06.02.2020. godine koju vodi narodni poslanik i naš komšija iz Solitera Vladimir đukanović, gost je bio takođe naš komšija sa Drugaka iz broja 110. Petar Rakočević od malena svima poznatiji kao Peka. U emisiji možete čuti sve o muralima naslikanim na Banjici.

Stevan Vujasinović, rođen 1976. godine, komšija iz Bulevara oslobođenja broj 100. u emisiji Šta radite bre 12.06.2019. govorio je na temu ekologije i zaštite životne sredine.

Hadži Radomir Petrović komšija iz Bulevara oslobođenja broj 98. Slikar, konzervator i istoričar umetnosti u listu Politika 10.08.2013. godine. govorio je povodom svog profesionalnog angažovanja na čišćenju živopisa srpske pravoslavne Crkve Vavedenje Presvete Bogorodice (1863) u selu Belo Polje kod Peći, koja je zapaljena tokom 1999. godine.

Nenad Srećković, bivši komšija iz prizemlja Bulevara oslobođenja broj 98. pripadnik generacije 1976. pojavljivao se u četvrtoj epizodi dokumentarnog serijala Srce Zločina, emitovanoj na tv RTS dana 29.10.2019. i davao objašnjenja iz sfere životnog osiguranja.

Dragan Uzelac rođen 07.06.1964. godine u Zadru i Danilo Janković rođen 1972. godine, kao predstavnici naselja Banjica bili su domaćini na televiziji B92 u emisiji Predgrađe, 15.10.2011. godine. Dragan Uzelac - Uki je živeo u Bulevaru oslobođenja broj 104. pa se preselio u broj 94. Danilo je pre preseljenja u Ameriku živeo na Prvaku. Danilo u pomenutoj emisiji napominje da je bivši predsednik Jugoslavije, Slobodan Milošević osamdesetih godina imao stan u Soliterima u kome je navodno živela njegova ćerka Marija. Kako ovo nismo uspeli da potvrdimo iz još nekih izvora porodicu Milošević nismo dodavali među poznate stanovnike Solitera.

Marija i Jelena Klinić iz Bulevara oslobođenja broj 92. Na protestu opozicije 13.04.2019. davale su izjavu u Dnevniku televizije N1. Komšinicu Mariju možete videti od vremena 15:13 do 15:27 na ovoj internet adresi. A zajedno i Mariju i Jelenu vremenu 14:45. na ovoj internet adresi
Jelena Kalinić se takođe pojavljivala i u jutarnjim vestima tv Studija B, u kadru sa premijerkom Anom Brnabić, sa kineskog međunarodnog sajma izvoza EXPO u Šangaju.

Marija Kovačević, kao najmlađi član orkestra muzičke škole Petar Konjović na gostovanju u emisjiji Beogradska Hronika polovinom jula 1990. godine.
Marija je rođena 12.05.1978. godine i živi u Bulevaru oslobođenja broj 94. U osnovnoj školi Bora Stanković išla je sa generacijom 1977. U isto odeljenje VIII/3 sa Dejanom Ljubenovićem koga smo takođe pomenuli na ovoj stranici.
Povod za gostovanje u beogradskom programu bila je upravo završena turneja muzičkog ansambla po zapadnoj evropi. Na toj turneji nastupali su i u pariškom Notr Damu i to je tada direktno prenosila francuska državna televizija. Povod za odlazak na zapno evropsku turneju bilo je izdanje gramofonske ploče Choir and orchestra school of music -Petar Konjović- Belgrade”
Ime Marijinog dede po majci, Dragana Kljukovnice, nalazi se na, 621. stranici knjige sa spiskom logoraša koja se nalazi u banjičkom logoru. Dragan Kljukovnica je pre zarobljavanja u logor izgubio četvoro male dece.

Ivana Mitrović Ćirić, komšinica iz bulevara oslobođenja broj 114. Pojavljivala se više puta u emisiji 150 minuta, televizije „Prva“ u kojoj je obšanjavala korišćenje usluge iznajmljivanja Stan na dan. Ivana je rođena 18.02.1981. godine i mlađa je sestra pokojnog Mija Mitrovića - Mikice koga ćemo takođe pomenuti na ovoj stranici.

Bojana Stojčević iz Bulevara oslobođenja broj 106. Bojana je 2014. godine učestvovala u kulinarskom tv serijalu Moja kuhinja moja pravila u kome su se učesnici takmičili u kuvanju. Serijal je imao 60. epizoda u trajanju od po 90. Minuta.

Danijela Arbajter, pojavljivala se u emisiji 150 minuta na tv Prva gde je kao fizioterapeut, govorila o modernim alatima za topljenje masnih naslaga sa stomaka.Danijelin tast je Dušan Arbajter koga smo pomenuli u poglavlju Prvak.

Komšije sa Drugaka koji su nas prerano napustili

Slavica Cekić (1982. - 24.12.1998.) svakodnevno je, od kuće ka školi, kroz park išla užurbano, predano i vredno. Odgovorna, tiha, nenametljiva.Bog one najbolje verovatno uzme sebi najranije. Imala je samo šesnaest godina, sahranjena je na Novom groblju na parceli broj 55. mesto 74.

Jovana Popović (1985. - 16.02. 2013.) Tri sestre koje su se doselile u ulaz 108. devedesetih godina. Živele su na Banjici nekoliko godina pa se sa rodioteljima preselile u Višnjicu. Najmlađu od njih tri, Jovanu, neki malo stariji od nje pamte kao devojčicu koja se na Drugaku, sa svojom drugaricom iz broja 106. reketima dobacivala teniskom lopticom jer su obe trenirale tenis. Uvek bi darežljivo pružala svoj reket da se i drugi oprobaju, ko god bi to poželeo. Sahranjena je na groblju „Lešće“ na parceli broj 4a, mesto broj 121.

Ivana Lemić Miljević (1981. - 26.01.2019.) Kao i njen suprug, komšija Saša, predivan čovek, tako je i njegova supruga Ivana bila blaga, tiha, nenametljiva i gotovo neprimetna osoba. Zajedno sa suprugom Sašom držala i časove modernog plesa u plesnoj školi u studenstkom domu "četvrti April". Sahranjena je na groblju „Orolovača“ na parceli broj 28a mesto broj 89.

Dragan Đukić - Baja (29.09.1978. - 12.09.1997.) U naselje se doselio nekoliko godina posle izgrade naselja. Na deveti sprat Bulevara oslobođenja broj 110. u stan koji je imao pogled na park. Imao je malo drugačiji bicikl, ni mali ni veliki, nekako srednji. Sa manjim točkovima. Zelene boje. Kao Ponika, Violeta. Kad sedne na nju bio niži od od ostalih drugara sa kojima je igrao jurke biciklama po parku. Na toj maloj biciklici, morao je da mota pedale bar duplo brže i duplo više nego drugi na „normalnim“ biciklama. I iz uloge onog koji juri hvatao je one koji beže, kao muve. A kad je bežao bežao je jednako dobro kao i neki koji su do do tada bili „bez konkurencije“. Kad završi svoj dnevni put koji ga je u ono vreme vodio u ko zna kakve sve pustolovine umeo je da sedne sa par vršnjaka komšija ispred zgrade i da na svoj duhovit način prepričava gde s kim i šta mu se sve dešavalo. Previše mlad, u jednom previše naglo i previše drastično promenjenom, previše brzom i previše surovom vremenu, napustio je ovaj svet sa nepunih devetnaest godina. Sahranjen je na Centralnom groblju.

Kikinđanin Dejan - Kiki (20.08.1975. - 26.06.2008.) Veseo i omiljen među komšilukom svih generacija. Svakodnevna atrakcija koja ostane ispraćena od strane svih u parku kada na svom prepoznatljivom žutom trotočkašu projezdi od svog ulaza 104. ka 114. i uleti u desnu pa odma zatim u levu krivinu pri čemu se trotočkaš obavezno podiže prvo na levi i prednji dok je desni točak u vazduhu a odma zatim na desni i prednji dok je levi visoko u vazduhu, posle čega ponovo „pada“ na sva tri točka i nestaje pored 116. ka trafici i dalje duž naselja.čovek koji će vas ugledati na stanici kako se smrzavate na podebelom minusu dok čekate autobus koji u ono vreme 1995. - 1996. ako i dođe šanse da u njega uđete biće minimalne. Koji će insistirati sirenom i mahanjem da uđete u kola, koja uopšte ne idu u vašem pravcu, odvešće prvo vas tamo gde ste krenuli, pa tek onda otići svojim putem na potpuno drugi kraj grada, vozeći majku kod lekara.čovek koji će kod automehaničara doći u radnom kombinezonu, popravljati svoj automobil zajedno sa automehaničarem, platiti i preplatiti popravku kao da nije ležao pod automobilom zajedno sa majstorom kome je ne samo dodavao alat već i pomagao sve vreme. Voljan i predusretljiv da svakome ponudi pomoć vezanu za bilo šta. Drugačijeg nego ovde opisanog, a za njegovog života, njegov najbliži komšiluk nije ga upoznao.čovek čiji je odlazak izazavo muk, nevericu i šok među komšijama svih generacija. Sahranjen je na Novom bežanijskom groblju u porodičnoj grobnici na parceli broj 47.

Mijo Mitrović - Mikica (12.08.1974. - 15.10.2004.) Živeo je na devetom spratu u Bulevaru oslobođenja broj 114. Uvek nasmejan, specifičnog smisla za humor i kad je bilo teško sve je okretao na šalu i na razbibrigu. Reč „teško“ njegov rečnik nije poznavao. Nije bilo posla koji mu je bio težak ili stran. Vredno je radio čega god da se dohvatio. A u onim nekim vremenima pošten novac se sticao nezdravim tempom u nezavidnim uslovima. Istrajnost, posvećenost, kolegijalnost, samoinicijativnost i požrtvovanost na poslu, na žalost, platio je najvišom cenom. Sahranjen je na groblju u Kumodražu.

Rakočević Predrag - Račko (1977. - 04.05.2015.) Živeo je na trećem spratu u Bulevaru oslobođenja broj 92. Hteo je da radi. Doživeo i gubitak, premladog, bliskog prijatelja, Mladena Pivca iz broja 90. nastradalog strujnim udarom visokog napona magnetnog polja napuštenog vagona. čvrst i dostojanstven i kada ga je lomio bol kojim nije opterećivao druge. Njegova urna se nalazi na groblju u Topoli.

Mladen Pivac - Mlađa (25.02.1980. - 13.03.2001.) Živeo je u stanu u prizemlju u Bulevaru osloboženja broj 90. Kao tek upisani student odlučio je da od Više turističke škole, sa Banovog brda, peške prekrati put kroz Košutnjak i Topčiderski park do Banjice. Ispod košutnjačke šume nalazi se železnička pruga. Bio je sa drugarom iz naselja Matović Zoranom čozijem generacije 1977. iz Belja. Negde baš na prelazu pruge, zazvonio mu je mobilni telefon pa kako nije imao dometa pomislio je da će ostvariti bolju vezu ako se popne na vagon. Bez fizičkog kontakta sa mrežom, čim je promolio glavom blizu kontakne mreže preko koje se napaja lokomotiva od siline magnetnog polja i strujnog udara odbačen je daleko od mesta udara. Sahranjen je na Centralnom groblju na parceli broj 11a, mesto broj 138.

Misić Marko (05.09.1980. - 28.05.2020.) Živeo je na prvom spratu u Bulevaru oslobođenja broj 92. Godinama je aktivno trenirao rukomet u Crvenoj Zvezdi, celo naselje je polagalo nade i videlo ga kao budućeg profesionalnog i poznatog rukometaša. Bio je uvek veseo, miran i dobroćudan dečak, momak a kasnije isti takav otac troje dece. Preminuo je posle dugogodišnje bitke sa bolešću. Sahranjen je na Centralnom groblju.

Vladimir, Vlada, Nikolić (24.05.1977. - 16.05.2020.) Kao potomak starih starosedelaca Banjice, odrastao je i celog života živeo na prvom spratu u Bulevaru oslobođenja broj 102. Kao dete izuzetno pendatan da bi takav ostao celog svog života. Sve oko njega moralo je da bude besprekorno uredno, čisto, na svom mestu. Voleo je nesvakidašnje lepe žene i dobre automobile. S tim u vezi pamti se njegova rečenica: "Žena može da ti bude i sa sela ali kola moraju da budu iz Nemačke". Bio je ponosan na činjenicu da je on starosedelac Banjice čija se kuća nalazila na adresi Makarijeva broj 6. na mestu današnje škole Bora Stanković. Uvek smiren, odmeren, galantan, spreman na drugarsku pristojnu šalu, da zastane, našali se, pozove na piće. Vlada je umro na VMA iznenada posle kraće bolesti, sahranjen je na banjičkom groblju.

Časlav Spaić - Čaja (1969. - 2015.) Dva brata, stariji Igor 1967. i mlađi Časlav (1969-2015) Spaić. Igor je voleo basket a Čaja je trenirajući vaterpolo bio kako kažu jedan od boljih vaterpolo golmana. Živeli su u Bulevaru osloboženja broj 108. na devetom ili desetom spratu sa pogledom na Košarkaški teren.Jedna od upamćenijih anegdota vezanih za njih kaže da su u to neko doba, instalirali dečiju ljuljašku odma uz prozor sobe i da su se ljuljali na njoj iz sve snage, sa otvorenim prozorom. Tako što bi telom izlazili iz stana kroz prozor i vraćali se u stan opet kroz prozor. Ljuljajući se na dečijoj ljuljašci. Starije generacije prepričavaju kako ih je Čaja dok se ljulja dozivao sa prozora da dođu na ljuljanje. Čaja je preminuo od posledice infarkta, krajem juna 2015. godine. Sahranjen je na groblju „Lešće“.

Vladan Todorović - Ćopa (28.09.1966 - 05.12.1991.). Ćopa nije bio sa Banjice, živeo je uulici Kosotolačka broj 9. na gornjem Voždovcu ali ga navodimo među banjičare kao glavnog predvodnika izviđačkog odreda Filip Filipović čije su prostorije na Banjici bile smeštene u mesnoj zajednici u Bulevaru oslobođenja broj 94. - 96. dakle na Drugaku. Tadašnji članovi izviđačkog odreda bili su mnoga banjička deca.
Tih nekih osamdesetih godina po osnovnim školama postojale su razne sekcije čiji je cilj bio da deca pored školskih obaveza razvijaju i talente, kreativnosti i interesovanja kojima su skloni.Zadatak nastavnika je između ostalog bio i da prepozna dečije sklonosti i da pokuša da ih usmeri i na sekcije tipa: Dramska, Muzička, Likovna, Sport, Recitovanje i čitanje takmičenjem do takozvane „čitalačke značke“, takmičenja u matematici, i slično. Pored navedenih sekcija škole su pristup deci omogućavale i Izviđačkim odredima koji u današnjim vremenima na žalost nemaju popularnost ni značaj kakav su imali nekada.U osnovnoj školi Bora Stanković aktivan je bio Izviđački odred „Filip Filipović“. Izviđači su organizovali razne aktivnosti, takmičenja po prirodi, putovanja na zimovanja, letovanja, izlete, na koja dolaze i izviđački odredi iz drugih gradova, republika, zemalja. Deca se upoznaju sa drugim kulturama, upoznaju svoje vršnjake iz svih delova sveta.I što je najbitnije za novac koji može da priušti svaka porodica, jeftino i pristupačno.Piramidalnom hijerarhijom, odred Filip Filopović, kao najstarijeg i najodgovornijeg za sve izviđače uglavnom iz škola „Filip Filipović“, „Bora Stanković“, „Veselin Masleša“, na svom čelu imao je dvadeset trogodišnjeg vodnika Vladana Todorovića Ćopu.
Taj mladi dvadeset trogodišnji čovek je nekome iznad sebe sa punim pravom ulivao poverenje da je sposoban i dovoljno odgovoran da vodi, predvodi i brine o velikoj grupi mladih ljudi koju predvodi na svim tim putovanjima i izletima. I tu nije bilo greške. ćopa je živeo u Kostolačkoj ulici broj 9a na takozvanom „Gornjem Voždovcu“.Stariji izviđači Ćopu opisuju kao izuzetno požrtvovanog drugara u šta ne treba sumnjati jer je svaki vodnik ispod njega bio upravo takav. Požrtvovan i pravi pouzdan drugar takoreći stariji brat za sve mlađe izviđače koje je predvodio. Takvi su bili i nešto mlađi vodnici Vladimir Jevtić - Jevta (12.07.1976. - 01.01.2006.), o kome će biti više reči na stranici Duševna, zatim još jedan Vladimir Petković - Petko, rođen 1973. godine. ćopa je studirao Elektrotehnički fakultet, smer elektronika pa je i pored toga nalazio vremena da svojim malim izviđačkim drugarima uskoči u pomoć tako što bi se pojavio ispred Dvanaeste gimnazije pred neki važan pismeni zadatak da im da neke poslednje smernice i uputstva kako bi se dobila dobra ocena... To nije bio „obavezni“ zadatak ni jednog izviđača. To je bio Ćopa.
A onda je 1991. godine sve stalo. Vladimir Petković - Petko kao i njegov vodnik ćopa, odazvali su se mobilizaciji. Petko je na sreću uspeo da preživi izuzetno teško ranjavanje, dok je Ćopa svoj život u tom ratu izgubio. U noći petog na šesti decembar 1991. godine u selu Ernestinovo nedaleko od mesta čepin u Istočnoj Slavoniji, na teritoriji koja se smatrala za oslobođenu popravljao je radio stanicu na tenku sa još dva vojnika. Ispostavilo se da ta teritorija nije oslobođena, našli su se u zasedi opokljeni rafalnom paljbom sa svih strana i sva trojica su svoje živote izgubila tu. Izviđački odred Filip Filipović, koji je okupljao kako banjičku tako i svu decu Voždovca, nedugo posle gubitka Ćope prestaje da postoji.2015. i 2018. godine pokrenuta je inicijativa da se po Ćopi nazove neka od Voždovačkih ulica, na žalost to se nije ostvarilo. Sahranjen na Centralnom groblju, parcela broj 45, grobno mesto broj 82, takozvana - grobnica IV reda.

Ovom bloku zgrada pridružićemo i tri ulice koje su u neposrednoj blizini i navešćemo objašenjenja zašto i po kome te ulice nose ime.

Makarijeva
Napominjemo da nije reč o Prvom Srpskom Patrijarhu Makariju Sokoloviću već o Jeromonahu Makariju prvom štamparu sa teritorija Južnih Sloneva.

Vračarska
Više o opštini Vračar možete pročitati ovde
Od aprila 2020. godine Vračarske ulica zajedno sa Kokanovom menja ime u ulicu Nea Pendeli , moguće po Grčkom predgrađu Atine ili po samoj planini Penteli.

Bulevar Oslobođenja kao naj duža ulica kojoj pripada i deo Banjice prostire se od trga Slavija pa skroz do Avale. Iako ćemo njenim pominjanjem izaći iz okvira Banjice, uz objašenje za ovu ulicu možete videti zašto je spomenik Voždu Karađorđu podignut baš na uzvišenju na kom je podignut, kao i to da mesto na kom je spomenik i koji nazivamo „Karađorđev park“ zapravo je „Plato ispred Narodne biblioteke“ dok je Karađorđev park prostor ispod spomenika u pravcu Franše D' Eperea u kom se između ostalih nabrojanih nalazi i navedeni spomenik Trećepozivcima iz rata 1914, Spomenik Oslobodiocima Beograda iz 1806. godine uz dvanaest nadgrobnih spomenika palim borcima. Na ovom mestu, od pomenutog Karađorđevog parka pa do Autokomande, svojevremeno se prostirala čuvena Jatagan Mala.