Душевна Болница

"Душевна" и Пријемно су мало другачије повезани тј. "испреплетани" нумерацијом бројева улаза. Па се тако Душевна налази на адреси Булевар Ослобођења од бројева 136. до 146. па опет од броја 168. до 174. Разлог за то су "мостићи" и кружни облик зидања зграда. Пријемно које је у продужетку налази се на адреси од Булевар Ослобожења број 148. до броја 166.

Зашто и одакле назив "Душевна Болница" и "Пријемно Одељење"
Реч је типичном комшијском "ривалитету" и пријатељским "провокацијама" између становника Душевне и Пријемног. Па тако становници Пријемног одељења себе називају нормалнима док комшије из Душевне "провоцирају" да то нису.

А опет да би доказали да су културни и да саосећају са њима сами себи су дали назив за свој кварт Пријемно Одељење. Пријемно, како објашњавају:

-Jер је тај блок зграда ближи главној улици којом саобраћају тролејбуси и трамваји, па кад нови становник стигне у тај крај, прво буде примљен у Пријемно одељење па ако је нормалан он остаје да живи у том блоку а ако није нормалан становници Пријемног га проследјују у Душевну.-

Ова два повезана блока зграда Пријемно и Душевна, између којих се налази Неолитски градић, некада представљало једну целину и звало се Јованићево брдо
Неолитски период и слике са ове локације описани су у поглављу Историја.


Кликни на слику за излиставање целе галерије

Санкање у Душевној

Некада је омиљено место за санкање била низбрдица између Пријемног и Душевне,
међутим данас је омиљено санкалиште на низбрдици код трамвјаских шина, између Трећака и Душевне.

На овом месту су постојала три потока, и подвожњак којим су ти поточићи текли ка тржном центру. Подвожњак се налазио тачно на месту где трамваји данас секу Авалски пут, ка тржном центру.

Филм „Нека друга жена“ из 1981. сниман је поред „поменутог „Трећака“ и у се налазио овом делу Бањице.

Комшије из „Душевне“ који су нас прерано напустили

Владимир Јевтић - Јевта (12.07.1976. -01.01.2006.). Јевта је био један од млађих водника извиђачког одреда „Филип Филиповић“ о коме смо писали у поглављу Другак у причи о Владану Тодоровићу - Ћопи. Јевта је био врхунски студент ЕТФ-а, волео је баскет и одлично га је играо. Долазио је на терене Другака где се у то време играо јак и озбиљан баскет на који се долазило и из других насеља, чекало у реду само да би се одиграла једна једина партија три на три. Све генерације су волеле Јевту, јер је био добар момак, другар и човек. После дуге болсети, по личној жељи сахрањен је на породичном гробљу у родном месту своје шире фамилије, без велике гужве јер није желео да оптерећује и растужује пријатеље својим прераним одласком. Живео је у Булевару Ослобођења број 172.

Милан Радојковић - Бека (06.08.1975. - 07.11.1997.) Благ и омиљен као дечак а касније момак који је имао широк круг пријатеља. Трагично је настрадао возећи аутомобил у улици Војводе Степе код броја 239. Живео у Булевару Ослобођења број 168. Сахрањен је на Новом гробљу, парцела број 109. место број 28.

Владан Ристић - Шиља (1979. - 12.08.2013.) и Милош Мићуновић - Циле (1984. - 02.11.2013.) У „Душевној“, на мостићу испред Булевара ослобођења број 174. можете видети два мурала посвећена комшијама који су нас напустили јако млади, обојица исте 2013. године, после тешких обољења. Реч је Владану Ристићу Шиљи (1979. - 12.08.2013.) који се борио са раком панкреаса и пет година млађем Милошу Мићуновићу Цилету (1984. - 5.11.2013.) који је болео од леукемије. Шиља је живео у броју 174. а Циле у броју 168.

Рената Капитањ (1979. -19.06.2015.) са својим братом близанцем ишла је у одељење VIII/6 заједно са Веселином Павловићем - Весом (1979. - 07.06.1998.), кога ћемо поменути на страници Генералице. Трагично је настрадала и сахрањена је на гробљу Орловача на парцели број 16. место број 449.

Зоран Терзић - Терза. (06.09.1979. - 23.04.2021.). Изненада му је позлило на паркингу испред продавнице Идеа у Јајинцима, прекопута спомен парка. Пожалио се на бол у грудима и убрзо преминуо од срчаног удара. Зоран је био добар човек, радио је у Телекому на пословима око организације возила, волели су га колеге у фирми, излазио у сусрет колегама из разних сектора, помагао око запослења младим људима које није ни познавао.. Одрастао је у Булевару ослобођења број 144. У основној школи Бора Станковић ишао је у одељење VIII/5 са генерацијом 1979. Иза себе је оставио ћеркицу и сина.




На крововима "Душевне" снимана је реклама за Јелен пиво.

Познати становници Душевне Болнице

Марко Банићевић, мултимедијални уметник који се као гитариста бенда Месо појављивао у домаћем филму Муње.
Са глумцима браћом Ђуричко, Ђорђем и Николом, Борисом Миливојевићем и још једним комшијом са Бањице, бубњарем Миладином Мишком Радивојевићем (19.06.1970 - 05.06.2019), чини бенд Спорт и Реинкарнација.
Гитариста је у бенду Камиказе, чији је лидер глумица Катарина Жутић.
На којим је све музичким пројектима учествовао можете видети на овој адреси.
Марков рођени стриц је био чувени глумац Петар Банићевић.
Код Марка у студио атељеу на Бањици снимљена је песма Као Код Кјубрика коју је глумац Срђан Жика Тодоровић посветио свом прерано преминулом сину. Марка у том споту можете видети пред крај како окренут леђима, са качкетом на глави, белом фарбом исписује име песме.
Са сценографско дизајнерском фирмом Skills Division ради на изради сценографија, костима, и озбиљних макета као што су нпр. диносауруси, Бетмен у надприродној величини, итд.
Са братом Владимиром основао је Wicked Toy Division у коме између осталог одбаченим играчкама дарује нов живот и израђује макете градова налик онима у Лего Ленду.
Иницијатор је пројекта Културни Тероризам.
Марко живи на адреси Булевар Ослобођења број 140. Рођен је 06.10.1973. године и као и већина бањичке деце ишао је у О.Ш. Бора Станковић а његови другари глумци, Катарина Жутић, браћа Ђуричко Ђорђе и Никола, Борис Миливојевић и остали, су немали број дана током свог одрастања проводили код Марка на нашој Бањици где их можете срести и данас.
Марко је насликао и овај графит у "Дисконту", на мостићу Паунове 83.

Миладин Мишко Радивојевић (19.06.1970 - 05.06.2019),бубњар многих београдских бендова као што су: Klajberi, Darkwood Dub, Presing, Plejboj, MB6, Sunshine

Дејан Бошковић (29.01.1970. - 18.02.2021.) као неко ко са различитих позиција, сувласника, извршног продуцента или директора, стоји иза неколико интернет водича кроз културне догађаје Београда. Рођен је 1970. године, одрастао је на Другаку у Булевару ослобођења број 100. да би се касније преселио испод шина у „Душевну“, у број 170. Оженивши, Наду, сестру Душана Радоичића ког смо као зета Микија Манојловића поменули у поглављу Првак.
Неки од портала иза којих стоји Дејан су:
Интернет магазин Градски Радар преко кога се можете информисати о актуелним културним догађајима Београда.
ГЛЕ је такође портал за поп културу, здрав живот, идеје и животни.
Музички фестивал Indirect Showcase који организаторима фестивала омогућава да на једном месту, у Београду, открију неке нове музичке извођаче.
Београдски навигатор.
Продуцентска фирма Аммоните која се бави подршком и промоцијом урбаног музичког звука који долази са простора Балкана.
Интернет радио станица Јаммоните.
Интернет продавница Yugoplastika у којој можете пронаћи музичке дискове, грамовонске плоче, књиге.
Прерано нас је напустио 18.02.2021. од последица Корона вируса у 51. години живота.

Иван Радуловић спортски новинар и коментатор који ради на тв Арена Спорту. Рођен је 15.11.1974. године, ишао у О.Ш. Бора Станковић, живео у Булевару Ослобођења 174. Иванов ФБ профил.

Драшко Аћимовић,, публициста и новинар и тв аутор. Драшко Аћимовић познат је широј јавности као новинар забавних и културних рубрика и емисија. Као новинар сарадник више листова, као слободни новинар, пубилицста и ТВ аутор - члан Удружења новинара Србије. Аутор и власник ТВ емисија „Под сјајем звезда“ и „Свет забаве“. А као публициста књига „Кад тело постане роба“, „Сјај и беда проститутки“, „Проституке рата“, „Џунгла на естради 1 и 2“, „Од трача до истине“, „Ко пева зло не мисли“, „Биоенергијом до здравља“, „Феномен Зденка Доманчића“.

Јована Типшин естрадна звезда, певачица народне музике.
Рођена је 22.12.1976. године у Београду. Завршила је основну школу „Бора Станковић“ на Бањици на којој је одрасла заједно са своја три брата и четири сестре.
-Први Јованин албум зове се Другарице за касне сате, издат за ПГП РТС где је сарађивала са Зораном Трифуновићем и Драганом Брајовићем Брајом.Албум је стекао велику популарност па је Јована те године проглашена фолк открићем године. Године 1996. Издаје албум „Не заборави ме“. На овом албуму поново је сарађивала са Брајом а поред њега са Пером Стокановићем и Срки Бојем. На трећем соло албуму Јоване Типшин који је изашао 1997. године су углавном нумере које су обраде грчких песама и овај албум се зове „Ружа пуна трња“. Следеће, 1998. године, издаје и четврти албум под називом „Иди, иди“ који успешно успева да пласира и на бугарско тржиште. Данас је, уз Лепу Брену и Марту Савић, једна од најпопуларнијих српских певачица у Бугарској. Године 2000. излази албум, под називом „Ја те још волим“, на којем сарађује са Драганом Којићем Кебом и Милићем Вукашиновићем.2009. године издаје албум под називом Како је кад срце пати. Марио Миоц јој је био партнер у снимању дуетске песме Диабло, која је изашла 2018. године. Удата је за Срђана Миловановића, власника кабловске телевизије „Коперникус“.

Душан Павловић рођен у априлу 1969. у Загребу у Хрватској. Са мајком се преселио у Београд 1981. Између 1989. и 1994. док је био студент у Београду, био je оснивач члана бенда Вампири у коме је свирао ритам гитару. Завршио је средњу дизајнерску школу и након тога, како истиче, три пута покушавао да упише глуму. Завршио је Факултет политичких наука у Београду, смер међународни односи, а звања мастера и доктора наука стекао је на Централноевропском универзитету у Будимпешти. Радио је и као истраживач на Институту за Европске студије у периоду 1999-2001, на Г17 Институту од 2001. до 2003, а наког тога као политички аналитичар Џеферсон Института у Београду у периоду 2004-2005. Ангажман на Факултету политичких наука започиње 2005, најпре као доцент, а 2010. изабран је за ванредног професора. Ангажован је на предметима Савремена политичка економија и Теорија јавног избора, а професор је по позиву на Универзитету у Грацу, где предаје курсеве из економског развоја и економске и политичке транзиције у југоисточној Европи. Од септембра 2013. до јануара 2014. био је саветник министра привреде Саше Радуловића, а 2016. објавио је књигу „Машина за расипање пара-пет месеци у Министарству привреде“, о свом искуству на позицији саветника министра привреде у 2013. години. У јануару 2014. са Сашом Радуловићем оснива покрет Доста је било. На изборима у марту 2014. Покрет не успева да пређе цензус, али на изборима у априлу 2016. године освајају 16 посланичких мандата. Павловић је био народни посланик посланичке групе Доста је било до новембра 2018. године.„ Извор Истиномер.
Душан је супруг Иване Павловић, уреднице портала Нова Економија коју ћемо такође поменути на овој страници.

Комшије из „Душевне“ који су се појављивали у медијима

Ивана Павловић, као уредница портала Нова Економија, дана 19.11.2019. у емисији Н1 Директно говорила је на тему буџета Републике Србије.

Владимир Шобот рођен 1978. године више пута се појављивао разним медијима испред Јавног комуналног предузећа Београдски водовод и канализација у виду давања сервисних информација грађанима.

Срђан Бабовић, рођен 15.01.1973. године, појављивао се у уводним кадровиам новије верзије филма Папилон који је сниман у Београду. Цитирамо Срђанове речи везане за његово искуство са снимања овог филма: "Било је задовољство пре две године радити са сјајном екипом попут Eve Hewson, Charlie Hunnam, Rami Malek, и тако бити део велике холивудске продукције и стварати историју седме уметности. Октобра 2016. прво смо снимали у згради Аеро-клуба, у Узун-Мирковој. Ту је била сцена из ноћног клуба (био сам окружен са 20 нагих лепотица). После смо два дана снимали у Карађорђевој улици.Тад ме је пољубила Ив Хјусон (Ewe Hewson), пошто сам јој, у паузи снимања, шапнуо: "You're wonderful young lady with magical smile."
Срђан се такође појављивао и у домађем филму Патуљци са насловних страна из 2018. године.

Никола Тодоровски рођен 16.02.1995. године одрасао у Булевару ослобођења број 144. 14.03.2021. године појавио се у листу „Спортски Журнал“ као освајач златне медаље у бразилској џиу џици на међународном турниру „Абу Даби Тур 2021“. Никола се у Емиратима налази од 2019. године где ради као тренер у клубу „Шарјах“ са којим наступа и за национални тим Емирата. Рвањем је почео да се бави у Црвеној Звезди. У млађим категоријама био је вишеструки првак државе као и Светски првак освајајући златне медаље 2010. на Светском првенству у Хрватској и 2011. у Мађарској.


Овом блоку зграда придружићемо улицу Милована Марковић иако се она налази изнад овог блога зграда и пружа се од Булевара Ослобођења до Беља. Наиме ова улица се налази на земљишту Неолитског насеља о коме је више речи написано на страници Историја. Ово подручје је заштићено као Археолошко налазиште, такозвани Усек Бањица, па из тог разлога на њему нема вишеспратних стамбених зграда.
И представићемо особу по којој је та улица добила свој назив.