Генералице

Ово је најмањи блок зграда. Ушушкан и сакривен међу крошњама дрвећа, намењен генералима војске бивше
СФР Југославије. Реч је о две ниске одвојене зграде са по два спојена улаза који се налазе у улици Баштованској од броја 1. до броја 7.

Кликни на слику за излиставање целе галерије

Бањички Поток

Улицом Јосипа Славенског се од Генералица стиже до Бањичког Потока. Заједно са улицама Плитвичка и Крагујевачких Ђака и ова улица излази на Паунову - Беље Горицу или Пријемно Одељење и све три улице воде до Бањичког Потока. У поменутим Бањичким уличицама нема стамбених блокова зграда већ су ту приватне куће.
Више о Бањичком "Каљавом" потоку можете прочитати на страници Окретница под пасусом Језерце

У улици Јосипа Славенског налази се музеј књиге и путовања, Адлигат, породице Лазић.

Улица Јосипа Славенског
Више о Јосипу Славенском можете прочитати овде

                     

Кликни на слику за силазак до Потока

У "Генералицама" је снимана сцена експлозије аутомобила из прве епизоде домаће серије „Беса“ 2018. године. У серији се појављује и наш комшија Бојан Јовин кога смо поменули на страници Пријемно.

Комшије из "Генералица" који су се појављивали у медијима

Синиша Боровица, комшија који је као навијач био на чувеној утакмици у Загребу на стадиону Максимир 13.05.1990. године. Утакмицу су тада прекинули немири који су касније окарактерисани као почеци ратних сукоба и распада заједничке државе Југославије. Том приликом камера је снимила и Синишу у белој мајици и фармеркама, марамом на глави, цигаретом у устима и подигнутим рукама како седи на огради и навија пред почетак меча и Синишу можете видети на самом почетку снимка, пре истека прве секунде, на овој ардеси.

"...Тада је велика група Динамових навијача улетела на терен, прекинула утакмицу, док се већина играча и делегата склонила. Динамови навијачи су кренули затим ка јужној трибини да се физички обрачунају са Звездиним навијачима. Остала је неразумљива чињеница да се у том моменту на стадион обезбеђивао мали број припадника полиције, тако да су Динамови навијачи успели да унесу каменице, флаше, цигле, са којима су кренули да гађају Звездине навијаче, смештене на тзв. „Јужном стајању“, у том тренутку потпуно незаштићеном делу трибине. Звездаши су затим почели да ломе рекламне табле на стадиону, како би се њима заштитили од пројектила, којима су били гађани. Док су они ломили табле, Загребачке телевизијске камере плански су преусмерене ка њима, не би ли се сва пажња гледалаца усредсредила на њих и како би они касније били окривљени за нереде. Уследио је физички обрачун између Динамоваца и Звездаша, који је трајао готово сат времена, а део тих нереда забележиле су камере ТВ Загреба. Током нереда је први пут јавно запаљена застава СФРЈ, чиме је у Загребу и СР Хрватској јасно показана нетрпељивост према југословенству и идејама "Братсва и Јединства". Капитен НК Динамо Звонимир Бобан, је чак шутнуо полицајца Рефика Ахметовића, чиме је показао непоштовање према држави у којој живи и таквим поступком дао лош пример навијачима Динама. Сат времена након почетка нереда и дивљања навијача, појавиле су се јаке полицијске снаге, које су испразниле стадион, задржавши Звездаше на стадиону." Извор: Википедија.

Комшије из "Генералица" који су нас прерано напустили

Веселин Павловић - Веса (1979. - 07.06.1998.) Весели насмејани светлокоси мршавко са пегицама на лицу. Његова спољашњост прецизно је осликавала име које је носио. Никадa насилан ни према коме. Прекид његовог живота у то време изазвао је реакције и у медијима. До тадашег прилога БК телевизије нисмо успели да дођемо. Имао је само 19. година и био је запослен као конобар у кафићу који се звао "Forca Roma". Веса је живео у Баштованској улици, у кућицама прекопута Генералица и тржног центра Бањица. Сахрањен је на топчидерском гробљу на парцели број 1. место број 93.

Познати становници Генералица

Aлександар Дика Стојановић бивши голман Црвене Звезде из славне генерације која је играла финале Купа УЕФА сезоне 1978 - 1979. Између осталог остао упамћен и по примљеном голу када га је Марадона лобовао са 20 метара у утакмици одиграној 20.10.1982. године. Звезда 2 - 4 Барселона.
Ћерка Александра Дике Стојановића, Ана, ишла је у О.Ш. Бора Станковић са генерацијом 1979. у одељење 8/1.

"Рођен је 19.06.1954. године у Крагујевцу. Фудбалску каријеру започео у крагујевачком Радничком. За репрезентацију Југославије је одиграо 2 утакмице. За Црвену звезду је бранио на 143 првенствене утакмице. Са Црвеном звездом је освојио три титуле првака државе: 1977, 1980. и 1981. године, и једном куп 1982.По завршетку каријере радио је у београдској Црвеној звезди као тренер голмана у време Славољуба Муслина. У Муслиновом штабу био је и у Локомотиви из Москве." Извор Википедија.

"У легендарној сезони 1978/79, старији Дика Стојановић је бранио на свих 12 утакмица у Звездином европском походу до финала Купа УЕФА. Он и Дуле Савић једини су у екипи одиграли све мечеве у овом такмичењу и рекордери су клуба по броју наступа у једној сезони у еврокуповима.У својој последњој сезони у Звезди (1982/83) у Купу победника купова, најбољи фудбалер свих времена, Дијего Марадона лобовао је Стојановића са велике удаљености и постигао гол, а славном асу је због сјајног потеза аплаудирао цео стадион, па и Звездин чувар мреже. Барселона је славила у Београду са 4:2, а касније је и елиминисала Звезду у реваншу осмине финала са 2:1. Дика је и ове сезоне био стандардан у тиму са 28 одиграних утакмица у шампионату.Каријеру је наставио у грчком Егалеу из Атине, за који је од 1983. до 1985. године бранио на 44 лигашке утакмице. У сезони 1985/86 на 11 мечева је чувао мрежу Дијагораса са Родоса, а у другом делу те сезоне бранио је у осам сусрета у дресу новосадске Војводине.За репрезентацију Југославије одиграо је две утакмице. Дебитовао је 13. јуна 1979. године у победи против Италије (4:1), а последњи пут је бранио за националну селекцију 16. септембра 1979. године у тријумфу над Аргентином (4:2). Освојио је и златну медаљу на Медитеранским играма у Сплиту 1979. године." Извор интернет страница Моја Црвена Звезда.
Чувена генерација која је у сезони 1978/1979 избацила Арсеналу 3. колу тадашњег Купа УЕФА. На слици се налазе и комшије са Бањице: Драган Милетовић у горњем реду трећи са лева на десно.Одмах до њега, Зоран Филиповић у горњем реду четврти са лева на десно. Милан Миле Јовин, у горњем реду седми са лева на десно. Александар Дика Стојановић у средњем реду, претпоследњи, осми са лева на десно и Милош Шестић у доњем реду седи на клупи пети са лева на десно.

Драган Јањић, новинар и оснивач агенције Бета.
"Рођен у Лопарема у Републици Српској, 06.10.1955. године. Преминуо у Београду 31.12.2020. Завршио Филолошки факултет у Београду. Новинарством почео да се бави у Политици. Од 1983. године запослен у Тањугу који је напустио 1994. године, када је почела да ради новиснка агенција Бета, чији је један од оснивача. У Бети био заменик главног и одговорног уредника а затим главни и одговорни уредник. 2006. године постављен на место помоћника министра културе за медије. Са тог места 2008. године прелази у Политику, где је заменик главног и одговорног уредника. Учествовао у оснивању НУНС-а чији је члан Извршног одбора." Извор Медиа Центар Београд.

Мирослав Мики Перић, мултимедијални уметник, музичар, вајар, сликар, глумац, рођен јануара 1977. године. Око 1991. године досељава се у наше насеље на адресу Баштованска 18, када се од обданишта Љоља крене низбрдицом ка Генералицама, претпоследња капија са леве стране. Из ратом захваћеног Сарајева није успео да извуче гитару али је у аутобус за Београд уредно спаковао свог Вучијака по имеју „Арна“ која је била рањена и носила је гелер у оку. Живећи као наш комшија, завршавао је Дизајнерску школу на Дедињу па се највероватније по завршетку средње школе и одселио, неке 1995. или '96. Дружио се са Бањичком генерацијом 1975. а блиске комшије којима је израђивао иконе су га обожавале као и његовог брата такође вајара и уметника. Комшије кажу да у Зоо Врту постоји статуа папагаја коју је извајао Мики. Мики као глумац у пародији на емисију "Утисак Недеље" комичне тв серије Надреална Телевизија.

Виктор Лазић оснивач и власник Бањичког музеја књиге и путовања Адлигат.
"Рођен је 1985. године у Београду где и данас живи. Похађао је основну школу Бора Станковић на Бањици, Завршио Правни факултет Универзитета у Београду. Бави се широком лепезом пословних, културних и друштвених активности па је носилац многих награда и сертификата. Адвокат и докторанд кинеског права, полиглота и овлашћени преводилац, лиценцирани туристички водич, амбасадор Српског библиофилског друштва, спољни сарадник Географског института -Јован Цвијић- САНУ, филателиста и нумизматичар. Оснивач је и председник Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу Адлигат, директор Музеја књиге и путовања и Музеја српске књижевности. Члан је Удружења књижевника Србије. 13. децембра 2019. године, на свечаној седници Скупштине општине Вождовац, поводом обележавања Славе Општине Свети Андреј Првозвани, добио је почасну титулу заслужног грађанина Вождовца као чувар културне традиције, председник и оснивач Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу -Адлигат-. Обишао је преко 90 земаља на свимконтинентима и на путовању провео укупно десет година. Највеће путовање је трајало 421 дан током 2009/2010. године које је описао у књизи -Велика авантура-. Постао је познат по вожњи и ноћењу у руском џипу, Лади Ниви.Путописи Виктора Лазића су познати по томе што описују пределе у којима нема туриста, откривају нове туристичке дестинације, културе и природне лепоте за које мало људи зна. Наследник је двеста година дуге традиције породичне Библиотеке -Лазић-. Извор Википедија.

Слободанка Ракић Шефер академска сликарка и добитница Вукове нагдаре. Госпођа Слободанка од изградње насеља живи у Баштованској број 7. Њен атеље се налази у малом тржном центру у улици Јосипа Славенског.
"Рођена је 27.01.1953. године у Дунавишту крај Шапца. . Дипломирала је 1976, а 1978. године на Факултету ликовних уметности у Београду и завршила постдипломске студије на истом факултету. Члан је УЛУС-а и Удружења уметника Шапца од 1977. године, ЛАДЕ - Друштва српских уметника од 1978. године, као и УЛУПУДС-а од 2012. године. Учествовала је на преко шест стотина ликовних изложби код нас и у иностранству.Око 2.700 њених радова налази се у бројним колекцијама на свим континентима. Велики број њених дела је у музејско-галеријским установама некадашње Југославије, као и у многим државним и приватним колекцијама.О њеном раду писали су ликовни критичари и историчари уметности, новинари, писци, песници, социолози културе, филозофи, колеге и људи различитих професија... Око 2.000 текстова, приказа, песама и ликовних критика посвећено је њој и њеним делима.Неколико десетина књига и часописа користило је њене слике и цртеже за своје насловне стране или корице, а заступљена је и у многим књигама. Године 2006. у издању -Дерете-, а под покровитељством Министарства културе Републике Србије, објавила је књигу Испод стреје дедине колибе. Књига је посвећена најранијем детињству проведеном у селу Липолист и говори о народним обичајима у Мачви половином прошлог века. Књижевна критика је ову књигу лепо примила и она је и данас радо читана.Друга књига, под називом Кућа пуна миља, у припреми је за штампу. У овој књизи се говори о различитим личностима, њеним професорима од основне школе до факултета, колегама са студија, људима које је срела и са којима се дружила као и о многим другим темама." Извор Википедија.
Госпођу Слободанку можете видети и чути у емисији Прелиставање.

Тамара Крстић новинарка и књижевна критичарка, уредник на Радио Београду 1, Аутор емисије Код два бела голуба. Рођена је 05. јуна 1974. Дипломирала је на групи за српски језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду. Као новинар, прати домаћу књижевну, културну и медијску сцену на Радио Београду 2, где уређује темат Гутенбергов одговор. Објављује књижевне критике, приказе и интервјуе. Била је члан жирија за доделу награда „Биљана Јовановић“ и „Тимочка лира“ коју додељује Радио Београд 2.

Симонида Милојковић књижевница рођена 26. фебруара 1972. године у Београду. Током студија новинарства на Факултету политичких наука писала је текстове за познате певаче. У дневним новинама Блиц ради од 1999. године као новинар специјализован за приче о домаћем џетсету. Књижевношћу се бави од 2007. године када је изашла њена прва књига Грабљивица. По роману Љубав у доба кокаина играна је и позоришна представа у Акедемији 28. Симонида се хонорарно бави и маркетингом – пише сценарија за телевизијске и радио рекламе и осмишљава рекламне слогане. Хоби ове новинарке и списатељице је пилотирање авионом „цесна 172“ и хеликоптером „робинсон 44“.
У основној школи Бора Станковић ишла је у одељење VIII/3.
И данас живи на Бањици у Борској улици прекопута тржног центра.

Јован Илић Деретић (08.01.1939 - 06.06. 2021.) комшија кога додајемо овде иако није живео у овом делу Бањице већ у Беранској улици ближе Трошарини. Десетинама година уназад радио и писао из локала бањичког тржног центра. У почетку се локал налази у сутерену да би се касније преселио на први спрат. Осим у близини тржног центра, господина Деретића могли сте срести и код солитера где је умео да паркира свој мали светло плати фијат пунто.
„Јован Илић Деретић је рођен у Оровацу код Требиња, био је српски публициста, псеудоисторичар, инжењер, политичар и истакнути представник српске аутохтонистичке школе. Главни предмет његовог истраживања јесте била српска античка историја, коју званична историографија не познаје. Његови текстови говоре о постојању српске античке историје од 2000. године п. н. е, па до 7. века, када су по званичној историји, Срби дошли на Балкан заједно са другим словенским народима. Студирао је на Природно-математичком факултету 1961/62 године, а 1963. године је напустио Југославију и отишао прво у Француску где је студирао од 1964. до 1966 године на Техничком колеџу у Паризу, а потом је од 1967. до 1970. године студирао историју у Лиону. Стекао је почасни докторат правау САД. До 1997. године живео је у Чикагу када се преселио у Београд. “ Извор Википедија.