Пријемно Одељење или Јованићево Брдо

Разлоге због којих је овај блок зграда добио овај назив навели смо на страници Душевна Болница
Овај блок зграда се налази на адреси улице Булевар Ослобођења од броја 148. до броја 166.

Јованићево Брдо

Ова два повезана блока зграда Пријемно и Душевна, између којих се налази Неолитски градић, некада представљало једну целину и звало се Јованићево брдо

Пре саме изградње блокова зграда које данас називамо Пријемно Одељење, ово брдо се звало Јованићево Брдо и углавном је служило за санкање ка данашњој окретници трамваја, тржном центру...

Јованићево Брдо се запораво звао цео предео од данашње Паунове улице поред садашњег Неолитског градића, преко Душевне па до Авалског пута. Осим што је на том месту данас упамћен још једино Неолитски градић, кажу да је Бањица између осталог добила име и по томе што је у време Римског царства то била Бања.

Соколов Гребен

Данашње име Соколов Гребен је још један назив за некада једно од омиљених месташаца за окупљање млађих генерација
Налази се у 'шумарку' на брдашцу испод крошњи дрвећа одакле се поглед пружа на тржни центар, такси и станицу троле
Реч је о најобичнијем брдашцу на коме су некада биле клупице и коме су из шале због 'погледа са висине' млади дали име 'Соколов Гребен', у смислу 'Осматрачница'


Кликни на слику за излиставање целе галерије

Филмови снимани у "Пријемном"

Филм „Нека друга жена“ из 1981. године је поред поменутих „Трећака“ , „Душевене“ и „Беља“, сниман и у овом делу Бањице.

У Пријемом одељењу су 2020. године снимани неки од кадрова за филм Једини излаз. У Пријемом одељењу су 2020. године снимани неки од кадрова за филм У Пријемом одељењу су 2020. године снимани неки од кадрова за филм .

Серија Клан током 2019. и 2020. године снимана је и у овом делу Бањице, на адреси Булевар ослобођења број 154.

Мирјана Јоковић у серији Позив на бањичкој окретници трамваја. Трећа епизода 2023. година.

Престижни светски часопис Highsnobiety који се бави модном културом уличног одевања 2019. године је објавио интервју о момцима из Србије који се баве том тематиком и њихов фотограф је приликом сликања за локацију одабрао овај део Бањице, прецизније мостића у Пријемном.
Реч је о робним маркама као што су амерички Supreme, јапански BAPE, и остале HYPE одеће а која је захваљујући труду ових момака доступна и у Србији путем урбаног шопа Minus1.

Реклама MTEL Germany - Chat like Ana. Chat with MTEL. снимана је у овом делу Бањице.

Комшије из „Пријемног“ који су се појављивали у медијима

Марина Кнезовић, током 2015. године свакодневно је била у јутрањем програму Пинк телевизије где је испред спортске академије „Кочовић“ водила јутарње вежбе и кратке тренинге за јутарње разгибавање. Марина већ дужи низ година као фитнес инструктор ради у земљама блиског истока. Марина је млађа сестра покојног Милана Кнезовића Конана кога ћемо такође поменути на овој страници.

Комшије из "Пријемног" који су нас прерано напустили

Зоран Росић Роске, Роле (29.03.1981. - 12.07.2018.).
Волео га је свако ко га је упознао. Изузетно вешто је возио Ролере и био својеврсна атракција у насељу, када рецимо поред вас пројури великом брзином на низбрдици из правца трафике код улаза 116. ка тржном центру и упркос оштрој кривини,потпуно опуштен са високом сталкеном чашом од шампањца у руци, истрчава на трамвајске шине, прескаче око њих и враћа се на улицу а за вама остаје само његова црна мајица која се виори за њим. Сахрањен је на Централном гробљу, на парцели број 45. место број 257. Као и на ролерима, једнако добар и у сликању и писању а овакве откуцаје су исписивали срце и душа Зорана Росића - Роскета.

Милан Кнезовић Конан (21.07.1984. - 01.10.2010.), био је изразито ведар и духовит момак. Његови другари и данас понављају неке његове „афоризме“ и истичу како је умео ствари и појаве да именује оригиналним и духовитим називима. Био је природно вешт са женским светом и девојке су волеле да буду у његовом друштву. Трагично је изгубио живот враћајући се са посла са својим другаром и колегом из Рипња Владимиром Ранковићем. Милану Кнезовићу - Конану и Владимиру Ранковићу посвећен је меморијални турнир у малом фудбалу који се на Бањици игра сваке године о чему смо писали у поглављу Солитери. Мурал младим комшијама Милану Кнезовићу и Владимиру Ранковићу, рођеним 1984. године, који су трагично настрадали у саобраћајној несрећи 01.10.2010. године, враћајући се са посла кући, се налази на зиду стана у коме је живео милан Кнезовић у Булевару Ослобођења број 160. на такозваном „Соколовом гребену“. Његова урна налази се на Централном гробљу у колумбаријуму број 337. код парцеле број 2.

Мурал Петра II Петровића Његоша на згради Булевар Ослобођења број 166. нацртан 26.98.2019.

Познати становници Пријемног Одељења

Јовица Станишић, бивши начелник службе Државне Безнбедности у време владавине Слободана Милошевића (1991 - 1998).
"Рођен је 30.07.1950. у месту Ратково у Оџацима. Станишићи су пореклом из Бјелопавлића, у Црној Гори, али су после Првог светског рата живели на Косову, да би се након Другог светског рата настанили у Бачкој. Наводно је већ 1975. године ступио у Службу државне безбедности (СДБ), где је брзо напредовао.Током ратова у бившој Југославији, био је један од најближих сарадника Слободана Милошевића. Станишић је, као специјални изасланик председника Србије Милошевића, 1995. године извео ослобађање 120 припадника УНПРОФОР-а, који су држани као таоци у циљу спречавања бомбардовања Републике Српске. Хашки трибунал за ратне злочине на простору бивше Југославије је против њега и њему подређеног Франка Симатовића Френкија подигао оптужницу за ратне злочине у Хрватској и Босни и Херцеговини. Њих двојица су ухапшена током пролећа 2003. године у акцији Сабља, након чега су испоручени Хашком трибуналу. Између осталог, оптужен је да је починио разне злочине над не-српским становништвом током грађанског рата у Југославији (1991-1995), укључујући прогоне и убиства. Дана 30. маја 2013. ослобођен је по свим тачкама оптужнице. Медији су писали да је учествовао и у хапшењу чувеног Санчеза Рамиреза Карлоса у београдском хотелу -Метропол-. Током рада у Служби имао неколико надимака Корчагин, Тухачев и Ледени"
Извори Википедија и интернет новине Б92
Син Јовице Станишића, Вук рођен 1977. године, одрастао је на Бањици.

Дејан Лучић, публисицта и геополитичар. Рођен је 15.11.1950. године у Београду. Живео у Булевару ослобођења број 160.
"Завршио је журналистику на Факултету политичких наука, заједно са бившим начелником државне безбедности Јовицом Станишићем, и командантом специјалних јединица државне безбедности Франком Симатовићем Френкијем, са којима је остао дугогодишњи пријатељ. За себе наводи да је потомак Јелене-Илке Марковић, која је 11. октобра 1882. године у Саборној цркви у Београду пуцала на краља Милана Обреновића. Овај догађај је познат као Илкин атентат. Лучић тврди и да је потомак војводе Миленка Стојковића из Првог српског устанка. Такође наводи да је његов деда био учесник демонстрација у Београду 27. марта 1941." Извор Википедија
Као писац шпијунско-обавештајних романа бави се тематикоммасонерије, тајних друштава, Римокатоличке цркве. Неке од књига које је написао су: "Тајне албанске мафије", "Павелићев тестамент", "Владари из сенке", "Исламска република Немачка", "Кинеска освета", и друге.
Оба детета Дејана Лучића, ћерка рођена 1978. и син 1980. године, одрасли су на Бањици.

Мића Јовановић, медијиски познат оснивач и власник универзитета „Мегатренд“. Живео у Булевару ослобођења број 162.
"Рођен је 28.01.1953. године у Књажевцу. Завшио је Факултет политичких наука у Београду 1976. Рад на универзитету отпочео је одмах по дипломирању, 1976. године, а звање редовног професора универзитета стекао је 1996. године.У периоду од 1976. до 1991. године радио је на Београдском универзитету с прекидима, из разлога даљег академског усавршавања и боравка у Енглеској (где је наставио даље студије). Од 1991. године предавао је у Пословној школи (тадашњег) Универзитета Мегатренд – сада Универзитет -Џон Незбит-. Од 1997. до 1999. био је декан Факултета за менаџмент у Зајечару. 1999. године постао је ректор (некадашњег) Мегатренд универзитета у Београду - сада Универзитет Џон Незбит.У периоду од 1983. до данас предавао је, по позиву, на многим водећим иностраним универзитетима. Од 1983. до 1989. године био је члан истраживачког тима Massachusettss Institute of Technology, на пројекту -Будућност рада у аутомобилској индустрији са погледом на роботизацију производног процеса-. Председник је Међународног експертног конзорцијума у Лондону још од 1991. године (све до данас). Био је, у два мандата, члан Извршног комитета Евроазијске асоцијације за студије менаџмента са седиштем у Токију и Берлину. Председник је Истраживачке лабораторије за генералну космологију у Паризу. Поносни је носилац „Витеза“ британског реда Реда љиљана. Добитник је Златне значке Културно-просветне заједнице Београда за 2002. годину за књигу Интеркултурни менаџмент. У марту 2007. године понео је признање Међународна Сократова награда невладине организације EBA, за достигнућа остварена у науци, образовању и култури. Аутор је више од 80 научних и стручних радова објављених код нас и у иностранству." Извор Википедија.
Божин Јовановић, отац Миће Јовановића је народни херој који је био једнан од најистакнутијих чланова кабинета Јосипа Броза Тита. Син Миће Јовановића, Бошко, рођен је 1977. године и одрастао је на Бањици.

Владимир Петровић дугогодишњи презентер вести на РТС. Владимира свакодневно глетамо у Трећем дневнику, Jутарњем програму, емисији Тако стоје ствари и Ово је Србија. Владимир са супругом Љиљаном, такође ради на РТС-у на емисијама „Стање на путевима“, „Без коментара“.
Владимир живи у Булевару Ослобођења број 156.

Иван Ивановић, тв водитељ многих емисија. Рођен је 22.10.1075. године у Београду. Живео је на последњем спрату у Булевару ослобођења број 164. где му и данас живе родитељи док се он преселио у суседни блок Душевну болницу
"Своју водитељску каријеру је отпочео вођењем емисије -Кеш такси- на телевизији Фокс (2007). Дана 14. маја 2010. године почео је да води емисију -Вече са Иваном Ивановићем-. Водио је и емисију -Survivor-. Има брата Огњена који је учествовао у -Великом брату-." Извор Википедија.
Ивана Ивановића, као тв водитеља који је водио тв шоу 'Кеш таxи' Бањичани позитивно памте по епизоди у којој су га случајно зауставила 4 момка из Пријемног Одељења, медју којима и поменути Боки Јовин. Уредно су одговорили на сва питања тачно, зарадили кеш и изашли код кафане Ковач да прославе непланирани успех.
Огњен Ивановић је рођен 28.11.1981. године у Београду, бавио се манекенством. Почео је каријеру у ”Click-u”, а yзатим је био манекен модне агенције “Select”. После учешћа у Великом Брату (2007) одлази у Дубаји где је радио као стјуарт. Појављивао се у спотовима Ксеније Ивановић, Тијане Дапчевић. Огњен живи на првом спрату у Булевару ослобођења број 162.

Лав Братуша, бивши бубњар некадашње популарне групе Дарквуд Даб а касније групе Аутопарк.
Лав је рођен 12.09.1972. године, живео је у Булевару ослобођења број 162. А његова мајка је у основној школи Бора Станковић на Бањици, у парној смени предавала математику вишим разредима.
Лава можете чути на овој адреси

Бранислав Радуловић - Миша, није медисјки позната личност али се његово име везује уз данас познатог реп музичара Ивана Ивановића - Ђуса.
Бранислав Миша Радуловић, Борис Борисогљепски познатији као „Шорти“ или „Бата Барата“ и Иван Ивановић Ђус као чланови групе "Fool Moon" издали су албум На Новоу
Бранислав је рођен 1980. године. Ишао ј еу парно смену основне школе "Бора Станковић" у одељење VIII/2. Као дечак је изразито вешто возио скејт ина платоу испред тржног центра Бањица изводио атрактивне акробације. Пре самосталне реп каријере, данас познати репер Иван Ивановић Ђус, 1995. године са непуних 15. година и као најмлађи члан, имао је групу која је носила име „Фул Мун“ а чији је члан био и Бранислав, Миша, Радуловић. Мишино име се налази и књжици која се добијала уз оригинално издање првог и јединог албума групе „Фул Мун“ а који је носио назив „На Нивоу“. Поред Мише и Ђуса чланови бенда били су и извесни Сале и још један познати репер Борис Борисогљепски познатији као „Шорти“ или „Бата Барата“. Мишино име се налази и на интернет страници Википедије посвећеној музичкој групи Фул Мун а његово име помиње и сам Ђус у документарном филму из 2020. године посвећеном његовој музичкој каријери а поводом изласка албума "Хиохопијум 4", где Ђус Мишу са Бањице помиње у времену 4:37. Миша и Ђус су се највероватније упознали на Бањици. Миша је живео на 10. Спрату у Булевару ослобођења број 164. а Ђусов отац је имао фирерски салон, прво у Бељу, тачно прекопута Мишине зграде а затим у бањичком тржном центру испред кога је Миша често возио свој скејт. У оба салона Ђус је,као ученик средње фризерске школе, долазио код свог оца на праксу.

Лазар Ристовски познати глумац за кога кажу да има стан на дванаестом спрату Булевара Ослобођења број 166. али га по Бањици готово нико не виђа јер вероватно у том стану никада није становао.
"Рођен је 26. октобра 1952. године у Равном Селу код Врбаса. Завршио је Учитељску школу у Сомбору, а глуму дипломирао на Факултету драмских уметности у Београду, у класи Огњенке Милићевић, заједно са Богданом Диклићем, Снежаном Савић, ЉиљаномСтјепановић и Радошем Бајићем.Одиграо је у позоришту преко 4 хиљаде представа и снимио је у више од 50 филмова, већином у главним улогама.Сјане креације је остварио у филмовима „Хајка" (1977), -Светозар Марковић-(1981), -Игмански марш-(1983), -Тако се калио челик-(1988), -Оригинал фалсификата-(1991), -Тито и ја-(1992), -Подземље- 1995), -Балканска правила-(1997), -Буре барута-(1998), -Бело одело-(1999), -Бумеранг-(2001), -Мали свет-(2003), -Пад у рај-(2004), -Сан зимске ноћи“-(2004). -Свети Георгије убива аждаху-(2009.), -Дневник машиновође-(2016.) и -Краљ Петар Први, У славу Србије-(2018.)"
Извор Википедија.

Владимир Протић рођен 25. марта 1975. у Београду. Ишао је у непарну смену основне школе Бора Станковић, одрастао у Булевару ослобођења број 166. Џез трубач, идејни творац , и организатор Jazz crawl фестивала. Свира у бенду Владимир Протић квартет. Аутор је краткометражних филмова снимљених аматерском камером, Међу тим видео-снимцима се истичу серијали Др Протић, у коме сам тумачи насловни лик, који у својим „сеансама“ износи ставове блиске филозофском правцу нихилизму, као и луткарски серијал Јагањац, у коме, руководећи лутком овна Јагањца, пародира луткарске серијале попут „Лаку ноћ, децо“. Своје видео записе је објављивао на више фестивала и изложби. Године 2010. Немања Војиновић, режирао је кратки документарни филм о Владимиру Протићу Реалности одјеби.
Објавио је књигу Телекс, написану лета 2005. у форми измишљених вести.

Југослав Васовић бивши репрезентативни ватерполиста. Југа данас живи баш на такозваном "Соколовом гребену". у Булевару ослобођења број 158.
"Рођен је 31. маја 1974. у Београду. Каријеру је започео у млађим категоријама Партизана, за чији први тим је дебитовао као шеснаестогодишњак, 1990. године, и освојио Куп победника купова. У сезони 1990/91 прелази у сплитски Јадран са којим одмах осваја Првенство СФР Југославије, а годину дана касније и најјаче европско такмичење, Лигу шампиона (тадашњи Куп шампиона). Наредне две сезоне провео је у Црвеној звезди и освојио две титуле првака СР Југославије, да би потом на кратко бранио боје Будванске ривијере (1994/95). Најдуже се задржао у Бечеју, са којим је од 1996. до 2001. године освојио свих шест наслова првака земље и исто толико куп такмичења, а све то крунисао Лигом шампиона (2000.) Уследили су потом инострани ангажмани, у неколико држава. У сезони 2001/02 у атински Палио Фалиро, да би наредне сезоне са италијанском Флоренцијом постао вицешампион ЛЕН Купа. Потом је појачао редове руског Штурм Чехова, такође на годину дана. У сезони 2004/05 вратио се у Партизан и поново дошао до сребра у ЛЕН Купу, а затим је поново заиграо у Флоренцији (2005-2008). За матичне -црно-беле- последњи пут заиграо је у сезони 2008-09 и домогао се српске дупле круне. Последњи инострано играчко искуство имао је у редовима Ал Кадизије из Саудијске Арабије (2009-2011) са којом је освојило лигу 2010. године, да би играчку каријеру завршио у Црвеној звезди (2011/12). Репрезентативац Србије био је од 1992. до 2001. године, а највећи успех остварио је 2000. када се окитио бронзом на Олимпијским играма у Сиднеју. Одмах по завршетку играчке каријере посветио се стручном раду у Ватерполо савезу Србије, а од 2016. године је тим менаџер репрезентације Србије. Од 2013. године био је спортски директор ВК Радничког, клуба који је у то време бележио велике успехе у Европи, а од 2016. је први човек КВК Радничког. Један је од најзаслужнијих што се у Крагујевцу поново игра ватерполо на високом нивоу и што Раднички захваљујући одличном раду са млађим селекцијама не мора да брине за будућност." Извор интернет страница Кв Раднички.

Дејан Матић - Меџик (31.01.1967. - 19.04.2021.) био је Ди Џеј и један од зачетника хип хоп културе у Београду. Са својим пријатељем Хугом оснивач је београдског Брејк Денса, давне 1983. године. Групу су назвали „Belgrade City Crew“ и у земунској хали Пинки држали су плесну школу за Брејк Денс.
Дејан је живео у Булевару ослобођења број 160. на првом спрату у стану број 3. Деведесетих година отишао је у Америку где је основао породицу, живео и радио да би се последњих месеци свог живота вратио на Бањицу где је на жалост врло млад и умро 19.04.2021. године и сахрањен је на Новом гробљу у Београду.
О Дејану као зачетнику Брејк Денса сазнајемо тек по његовој смрти а открио ју је популарни реп музичар Иван Ивановић Ђус у својој тв емисији Шпиц и најавио је опширнију причу о Дејану за неку наредну емисију.

Зденко Колар некадашњи басиста и један од оснивача бивше музичке групе Идоли.
Иако није живео на Бањици Зденка Колара ћемо додати уз овај блок зграда јер је њему најближа трамвајска окретница. После престанак рада музичке групе Идоли 1984. године, упоредо свирајући са новим бендом Зона Б Зденко је био запослен у Градском сабраћајном предузећу као возач трамваја. Тај податак можете прочитати и на Википедији. Зденко је неко време возио и трамвај број 10. који је и тада, деведесетих година као и данас саобраћао на линији Дорћол - Бањица. Неки тадашњи дечаци генерација 1976. - 1979. играћу се свакодневно кратким вожњицама по трамвајима, виђали су га, препознавали и прилазили Зденку који је увек и не само једном пристајао да ћаска са тим неким тадашњим бањичким клинцима. А некима од њих који ће касније и сами постати Рокабили музичари давао је и савете.

Познати становници Пријемног Одељења

Бивше фудбалске Звездине легенде које и данас живе на истој адреси и сви у истој згради.

Милош Шестић, бивши фудбалер и један од највећих дриблера Црвене Звезде и репрезентације Југославије. Живео је на првом спрату Булевара Ослобођења број 164.
"Рођен 8. августа. 1956, у Милосавцима крај Лакташа у Републици Српској. Фудбалску каријеру започиње 1972. године у Јединству из Старе Пазове, где се задржао само две године а онда 1974. године прелази у Црвену звезду. За први тим Црвене звезде дебитовао је 24. априла 1974. године, против Олимпије, у Љубљани. У дресу Црвене звезде одиграо је 441 утакмицу и постигао 108 голова, освојивши четири титуле првака земље (1977, 1980, 1981, 1984) и један трофеј купа Југославије (1982).У евро-куповима био је стрелац 10 пута, од тога четири пута у чувеном походу на финале УЕФА Купа 1979 (против ВБА, Херте, Динама из Берлина и Борусије у финалу). Четири гола дао је луксембуршком Авениру, један малтешком Хибернијансу у пообеди од 8:1, а доказ да су му одговарали немачки клубови је и погодак против Карл цајс Јене 1979. године.Када је са 28 година стекао право да оде у иностранство, каријеру је наставио у Грчкој, у дресу Олимпијакоса. Тамо је одиграо три сезоне, 50 првенствених мечева, у којима је постигао 11 голова. Након тога, када је прешао тридесету, враћа се у Војводину, где је одиграо 60 првенствених мечева у две и по сезоне и остварио историјски успех, освојивши првенство Југославије у генерацији Михајловића, Јокановића, Тањге… Свој боравак у Новом Саду прекинуо је на половини треће сезоне, када је појачао Земун, у којем је провео годину дана, одиграо 18 мечева и постигао 3 гола, да би наредне зиме, 1991. отишао у ОФК Београд и у месецима када се његова Звезда попела на кров Европе окачио копачке о клин.Уз 15 утакмица и шест голова за омладинску (1973-1975), 13 утакмица и 11 голова за младу (1977), као и 13 утакмица и четири поготка за олимпијско-медитеранску репрезентацију (1979-1980), одиграо је и 21 утакмицу и постигао два гола за најбољу селекцију Југославије, против веома јаких ривала – Немаца и Француза.Дебитовао је 10. октобра 1979. против Шпаније (0:1) у Валенсији, а последњу утакмицу у дресу са државним гробом је одиграо 3. априла 1985. против репрезентације Француске (0:0) у Сарајеву. Учествовао је на Медитеранским играма 1979. у нашој земљи, на Олимпијским играма 1980. у Москви, на Светском првенству 1982. у Шпанији и на финалном турниру Првенства Европе 1984. у Француској. Умео да се нађе пред празним голом, а онда се врати и поново „провоза“ противнике, пре него што убаци лопту у гол". Извор интернет страница Моја Црвена звезда.
После играчке каријере завршио је тренерску школу и почео да ради у Звезди са младима, па у Обилићу и Војводини, да би га Драган Стојковић Пикси поново вратио у Црвену звезду. Отац је два сина два сина, Ивана (1978) и Уроша (1984) који су одрасли на Бањици и за које читава Бањица има само речи хвале.

Милан Миле Јовин, бивши фудбалер Црвене Звезде. Живео у истој згради са својим саиграчима из тима, Милошем Шестићем и Драганом Милетовићем са којим је на осмом спрату живео врата до врата.
"Некадашњи одбрамбени фудбалер Црвене звезде, рођен је 13. децембра 1955. године у Српској Црњи. Био је члан чувене Звездине генерације која је стигла до финала Купа УЕФА 1979. године. За црвено-беле је наступао од 1978. до 1986. године. Одиграо је 174 званичне утакмице и постигао седам голова. Учествовао је у освајању три шампионске титуле 1980, 1981. и 1984. године, и једног националног купа 1985. године. Био је стандардан члан тима на позицији левог бека у походу до финала Купа УЕФА у сезони 1978/79, када је одиграо осам мечева, укључујући све полуфиналне и финалне сусрете против Херте и Борусије из Менхенгладбаха. Био је стрелац поготка на 71. вечитом дербију (1:1), један гол је постигао и у убедљивој победи против Лилестрема у 1. колу Купа победника купова 1982/83. У Звезди је доживео и тешку повреду, која га је на дуже време одвојила од терена. Најдужи период у каријери провео је у Звезди, а носио је и дрес Новог Сада (од 1973. до 1978.) и шведског друголигаша Дегерфорса у сезони 1986/87. Са олимпијском репрезентацијом Југославије заузео је четврто место на играма у Москви 1980. године. Уписао је четири наступа за национални тим уз један постигнут гол. Деби је имао 30. марта 1980. против Румуније (2:0), а последњу утакмицу је одиграо 13. октобра 1982. у поразу против Норвешке (1:3).Популарни Миле је радио као тренер млађих категорија у Звезди, био помоћни тренер Владимиру Петровићу Пижону у првом мандату на клупи црвено-белих, затим селектор кадетске и омладинске репрезентације, а водио је још и Вождовац, Срем, Леотар из Требиња, са којим је био шампион Босне и Херцеговине 2003. године, нишки Раднички, Нови Пазар, Радник из Бијељине, Бечеј, Жепче, Раднички из Вршца." Извор интернет страница Моја Црвена звезда
Бојан Боки Јовин, син Милета Јовина, рођен је 12.02.1982. године и као и Шестићеве синове и за њега читав комшилук има само речи хвале. Дневни лист „Блиц“ 09.02.2011. године о њему је направио репортажу јер је као поштени проналазач вратио власнику новчаник са 3.000 евра. Бојан је такође играо фудбал у Црвеној Звезди али је због повреде ноге морао да прекине. Једно време се бавио музиком а у последње време све чешће га виђамо у филмовима и серијама као што су "Јужни ветар" Беса, Немањићи - Рађање Краљевине, Иза решетака, и слично.

Драган Милетовић, бивши фудбалер Црвене Звезде. Живео у истој згради са својим саиграчима из тима, Милошем Шестићем и Милетом Јовиним са којим је на осмом спрату живео врата до врата у Булевару Ослобођења број 164.
Комшије из улаза у истом тиму: Драган Милетовић, стоји трећи са лева на десно, поред голмана и комшије из „Генералица“ Александра Дике Стојановића, чуче Капитен Владимир Петровић Пижон, Дуле Савић чучи са рукама на лопти а до њега су Милош Шестић и Милан Миле Јовин.
"Некадашњи одбрамбени фудбалер Црвене звезде рођен је 24. новембра 1956. године у Косовској Митровици. У црвено-белом дресу наступао је седам сезона, од 1978. до 1985. године. За Звезду је одиграо 176. званичних утакмица уз један постигнут гол, против Динама из Винковаца у шампионату Југославије. Играо је на позицији центархалфа и учествовао у освајању три шампионске титуле (1980, 1981. и 1984. године) и два национална купа (1982. и 1985. године).Био је члан чувене Звездине генерације, која је стигла до финала Купа УЕФА у сезони 1978/79. Забележио је седам утакмица у том циклусу, свих седам у стартној постави. По два меча је одиграо против Спортинга из Хихона (1:0 и 1:1), Херте из Берлина (1:0 и 1:2) и у финалним утакмицама против Борусије из Менхенгладбаха (1:1 и 0:1), док је један наступ забележио у првом мечу четвртфинала против Вест Бромвич Албиона (1:0) у Београду. Пре доласка у Звезду играо је у Ремонту, а затим и у Трепчи из Косовске Митровице, од 1974. до 1978. године, а по одласку у иностранство носио је дрес шведског Вастераса од 1986. до 1987. године. Каријеру је завршио у Сутјесци из Никшића на крају сезоне 1987/88." Извор интернет страница Моја Црвена звезда.

Душан Маравић,бивши фудбалер а касније интернационални делегат у ФИФА и УЕФА. Живи у Булевару ослобођења број 162.
Душан Маравић играо је у времену Драгослава Шекуларца, Рајка Митића, Владимира Беаре, Бранка Зебеца, Велибора Васовића, Драгана Џајића..
"Рођен је у Француској, пошто је његов отац радио у селу Енжу Женисја у близини границе са Швајцарском. Прве фудбалске кораке направио је у локалном клубу Раднички Бајмок када је имао шест година, десет година касније придружио се познатијем клубу Спартаку из Суботице. Године 1958. постао је члан београдске Црвене звезде. Играо је шест година у Звезди, Маравић је одиграо 232 службена меча, постигавши 82 гола. Био је члан А репрезентације Југославије у седам наврата и постигао три гола. Освајач златне медаље са Олимпијских игара 1960. у Риму. У иностранству је наступао углавном за француске клубове.Након играчке каријере, дуги низ година био је секретар Комисије за међународне послове у ФСЈ и члан Извршног одбора УЕФА и ФИФА.Од 1986. године члан је Међуклупске комисије Уефе и делегат на око 200 утакмица, укључујући и финале Купа шампиона у Штутгарту 1988. године, када је холандски ПСВ бољим извођењем једанаестераца савладао Бенфику (0:0/6:5)"
Извор Википедија.
"Душанови отац Манојло и мајка Даница, дошли су у Француску после Првог светског рата из Лике, из места Дрежнице. Отац је био физички радник у шумама, рудницима, на бранама и пругама, а мајка домаћица. У време кад сам играо фудбал за Расинг нуђено ми је француско држављанство, али то сам тада одбио. У време шездесетих наш пасош је био вреднији од француског. После рата, 1945. године, са тројицом синова, Николом, Радетом и са мном, насељени су у Бајмоку, селу између Сомбора и Суботице."
Извор Политика.
"На централном шеталишту на Радијалцу, 29.07.2008. године откривена је спомен чесма суботичким спортистима, освајачима медаља на олимпијским играма у претходном периоду. Критријум за добијање статуса и спомен плоче на чесми је био : ко је рођени Суботичанин или да је у време освајања олимпијске медаље био члан неког Суботичког клуба. Суботичани, освајачи олимпијских медаља су : 1. Јошка Такач- фудбал - Сребро (Лондон, 1948.) 2. Огњанов тихомир - фудбал - Сребро (Хелсинки, 1952.) 3. Маравић душан - фудбал - Злато (Рим, 1960.) 4. Петковић Момир - рвање - Злато (Монтреал, 1976.) 5. Рефик Мемишевић- рвање - Сребро (Лос Анђелес, 1984.) 6. Еленора Вилд Ђоковић - кошарка - Сребро (Сеул, 1988.) 7. Мештер Ђула - одбојка - Бронза ( Атланта , 1996.) 8. Мештер Ђула - одбојка - Злато (Сиднеј, 2000.) 9. Бојана Радуловић - рукомет - Сребро (Сиднеј, 2000.) 10. Давор Штефанек - рвење - лато (Рио Де Жанеиро 2016) 11. Никола Калинић- кошарка - Сребро (Рио Де Жанеиро 2016)"
Извор интернет страница Београдске фонтане.

Бошко Ђуровски, бивши фудбалер Црвене Звезде и репрезентације Југославије. Живео је на седмом спрату Булевара ослобођења 164. На истом спрату били су још Драги Канатраловски и Ристо Видаковић.
"Рођен 28. децембра, 1961. у Тетову, у Македонији. Фудбалом је почео да се бави још као пионир у ФК Тетекс, одакле је као омладинац са непуних четрнаест година отишао у београдску Црвену звезду. За први тим Звезде дебитовао је 1978. године, са седамнаест година, где је остао пуних девет сезона, до 1989. године. За Црвену звезду је одиграо 509 утакмица и постигао 103 гола. Интернационалац је постао 1989. када је из Звезде прешао у швајцарски Сервет у којем је остао све до 1995. године где је завршио своју фудбалску каријеру. Са „Серветом“ је постао првак Швајцарске и као играч и као тренер.За репрезентацију Југославије одиграо је 4 утакмице. У дресу омладинске репрезентације одиграо је 25 мечева, а у младој и олимпијској 20. Играо је и за репрезентацију Македоније - 8 утакмица и дао 3 гола. Носио је дрес селекције света 1989. на опроштају легендарног Зика.У марту 2007. преузима функцију шефа стручног штаба Црвене звезде, са којом осваја дуплу круну"
Извор Википедија.

Рајко Јањанин, бивши фудбалер Црвене Звезде, живео на деветом спрату у Булевару ослобођења број 164. Рајко је био власник стана на деветом спрату који је касније издавао Љупку Петровићу па Дарку Ковачевићу.
"Рођен је 18.01.1957. у Карловцу у Хрватској. У црвено - белом дресу играо је четири и по сезоне, од 1980. до краја 1984. године. Освојио је четири трофеја и био један од миљеника навијача. Каријеру је почео у Карловцу, за који је играо од 1969. до 1975. године, а афирмисао се у дресу загребачког Динама, у којем је провео пет година (од 1975. до 1980.) и освојио један Куп у сезони 1979/80. Јањанин је за Црвену звезду одиграо 143 званичне утакмице и постигао 33 поготка. Учествовао је у освајању две шампионске титуле 1981. и 1984. године, и два национална купа у сезонама 1981/82 и 1984/85, када је играо само у јесењем делу. Није много фудбалера у историји клуба помињано именом и презименом од стране Звездиних навијача, а један од њих био је Јањанин, коме су на мечевима скандирали: -Звезда има свога сина, Рајка Јањанина-. Каријеру је наставио у грчком ОФИ-ју са Крита, где је играо од почетка 1985. до средине 1986. године. У сезони 1985/86 постигао је седам голова на 26 мечева, и проглашен је за најбољег играча шампионата Грчке. Наступао је и за атински АЕК, од 1986. до 1988. године. По завршетку каријере посветио се тренерском послу. У Панатинаикосу је дуги низ година тренер у фудбалској академији клуба, а био је и скаут и асистент првог тренера."
Извор интернет страница Моја Црвена Звезда 18.01.2015.
Рајков старији брат Жељко такође је био фудбалер.

Љупко Петровић, бивши фудбалер који је као тренер са Црвеном Звездом 1991. године у Барију, освојио Куп европских шампиона. Живео је на деветом спрату у Булевару ослобођења 164. У истом стану у коме је пре њега живео и Рајко Јањанин који је био и власник стана.
"Рођен је 15.05.1947. године у Великој Брусници у Републици Српској. Фудбалом је почео да се бави у НК Дарда, а наставио у НК Осијек за који је играо пуних 12 година, од 1967. до 1979. године и за овај клуб постигао чак 149 голова. Затим је наступао у САД од 1979. до 1982. године играјући мали фудбал најпре у дресу Бафало Стелионса до 1981. године, где је на 70 мечева постигао чак 79 голова, а затим за Канзас сити Кометс од 1981. до 1982. године, када је у 25 утакмица 15 пута погађао мрежу. Кратко је играо и за Финикс Инферно (15 мечева, осам голова) током 1982. године. Као тренер је водио многе клубпве и следеће успехе и признања: 1991. године освајач Лиге шампиона са ФК Црвена звезда, 1991. Шампион Југославије са Црвеном звездом, 1987. године освајач Светског шампионата У-18 у Чилеу са националном репрезентацијом Југославије, Друго место на Европском шампионату У-21 са националном репрезентацијом Југославије, 1988-1989 ФК Војводина Првак Југославије, 1994-1995 ФК Црвена звезда шампион СР Југославије, 1994 1995 Освајач купа СР Југославије са ФК Црвена звезда, 1999-2000, друго место у Првој лиги Кине са ФК Шенхуа, Шангај, 1999-2000, 2000-2001, друго место у Првој лиги Кине и освајање Националног купа Кине. Проглашен за тренера године у Кини са ФК Пекинг Гуан, Пекинг, Кина, 2001 Национални првак Бугарске са ФК Левски, Софија, 2003-2004, Освајач националног Купа Бугарске са ФК Литекс, Ловеч, Бугарска, 2005-2006 Осмина финала купа УЕФА; са ФК Литекс, Ловеч, Бугарска, 2006-2007 Финалиста купа Бугарске са ФК Литекс, Ловеч, Бугарска, 2008-2009 УЕФА Куп квалификације, ФК Војводина, Нови Сад, 2012-2013 ФК Тараз 4 место у Суперлиги Казахстана, 2013. Тренер године у Казахстану"
Извор Википедија.

Владан Лукић (рођен 16. фебруара 1970. у Сопоту) бивши фудбалер и репрезентативац Југославије. Живео на седмом спрату у Булевару ослобођења број 164. Фудбалом је почео да се бави са десет година још као омладинац у клубу Црвена звезда. За први тим Црвене звезде дебитовао је са непуних седамнаест година почетком 1986. године у тиму у ком су владале величине попут Стојковића, Просинечког и Панчева. За Црвену звезду је играо седам сезона. Одиграо је 76 првенствених утакмица и постигао 31. гол. Био је члан генерације из Барија и Токија, када је Звезда освојила титуле европског и светског првака. Након одласка из Звезде играо је за клубове Атлетико Мадрид, Војводину, у два наврата за ОФК Београд затим швајцарски Сион, француски Мец који је напустио због НАТО бомбардовања када се вратио у родни Сопот где се придружио војним снагама СРЈ Фудбалску каријеру завршио је 2000. године у Грчкој. Извор Википедија. У Звезду се враћа као председник клуба, 2009. године, у тренуцима када је клуб био у највећим проблемима од оснивања. За репрезентацију Југославије играо је шест пута, постигао два гола, а меч против Аустрије можда је и највише утицао на његову каријеру. Тада је доживео тешку повреду, што је значајно утицало на развој његове каријере. Извор Моја црвена звезда.

Дарко Ковачевић, бивши фудбалер Црвене Звезде. Живео је на деветом спрату у Булевару ослобођења 164. У истом стану у коме су пре њега живели Љупко Петровић и Рајко Јањанин који је био и власник тог стана.
Заједно са својим кумом фудбалером Ненадом Сакићем скоро свако вече је испред зграде у Булевару ослобођења 164-166. са млађим комшијама играо фудбал на импровизованом „терену“ који су звали Мала Маракана и стално им је доносио нове лопте. Исто вече после одиграног јубиларног 100. дербија, 06.05.1995. године, на коме је Дарко био стрелац из пенала у 79. минуту, у насеље долази са кумом Сакићем и доноси лопту. Деле се и играју озбиљан ноћни фудбал испред зграде осветљени уличном расветом у Aлександар Ристовић протура лопту кроз ноге Дарку Ковачевићу да би касније Дарко, професионални нападач, са две ноге уклизао покојном Зорану Росићу уз оправдање „Па не могу да те пусим?“ Сакићево уклизавање бразилском Роналду у италијанској серији А и Дарково челичење воље за каснијег упамћеног џокера Јувентуса, увежбавано је ноћу у Пријемном одељењу испред Дракстора.
У Дарковом тиму играли су: Александар Ристовић, Марко Ђуровски, Иван Шестић, Војин Дробњак и Бојан Јовин.
У екпипи Ненада Сакића играли Зоран Росић - Роске, Владимир Милетовић, Ђорђе Јаношев, и браћа Миња и Вања Мехмедовић.
Већина те генерације деце Звездиних фудбалера и њихови другари из блока који су били талентовани за фудбал играли су за оближњи ФК Херој из Јајинаца. Александар Ристовић - Алекса рођен 1980. године који је у међуврену постао дипломирани правник од 2018. године обављао је и функцију председника клуба.
"Дарко Ковачевић је рођен је 18.11.1973. у Ковину. Каријеру је почео Радничком из Ковина, афирмисао се у Пролетеру из Зрењанина (1992-94), у чијем је дресу одиграо 63. прволигашких сусрета и постигао 25 голова. Сјајним партијама у дресу зрењанинског Пролетера иницирао је "трку" Црвене звезде и Партизана за његовим потписом. На крају прелази у Црвену звезду са којом осваја "дуплу круну" већ у првој сезони.Наредне године, већ на полусезони, прелази у енглески Шефилд венсдеј (1996). Са њима проводи само једну полусезону у којој је одиграо 16 лигашких утакмица и постигао 4 гола.Каријеру наставља у Шпанији и за осам сезона у дресу Реал Сосиједада (1996. -1999. и 2001. – 2007.) постаје жива легенда овог баскијског клуба, пошто је, од када је он обукао плаво-бели дрес, Сосиједад израстао из другоразредног клуба у кандидата за титулу и евро-купове.Трансфер Дарка Ковачевића у Јувентус 1999. био је један од највећих у историји српског фудбала, пошто је био вредан 12. милиона фунти. Ретко је добијао шансу у Јувентусу од првог минута, пошто су предност имали азурни репрезентативни тандем: Инзаги - Дел Пјеро и француски репрезентативац Давид Трезеге. Прелази у римски Лацио за који је одиграо само 7. првенствених сусрета.Поново се враћа у Реал Сосиједад и у тандему са Нихатом Кавечијем чини незадржив нападачки тандем. Иако је за време другог боравка у Сан Себастијану за кратко време доживео породичну трагедију - остао је без брата, оца и мајке, а потом имао врло тешку повреду, успео је да се издигне и врати се на терен.У јулу 2007. постаје члан грчког Олимпијакоса и у дресу пирејског клуба одиграо 61. утакмицу, постигао 39 голова и освојио "дуплу круну" у сезони 2007/08, као и грчки Суперкуп 2007. године.Завршио је играчку каријеру 2009. године. За репрезентацију Југославије је одиграо 59. утакмица и постигао 10. голова. Био је учесник Светског првенства 1998. у Француској и Европског шампионата у Холандији и Белгији две године касније." Извор Википедија

Ристо Видаковић, бивши фудбалер Црвене Звезде и репрезентације Југославије. Живео је на седмом спрату Булевара ослобођења број 164. На истом спрату са Бошком Ђуровским и Драгим Канатраловским.
"Рођен је 05.01.1969. године у месту Шековићи у Републици Српској. Рођен је 5. јануара 1969. у Шековићима. Започео је каријеру у фудбалском клубу Сарајево, где је наступао и за млађе категорије, играо је на позицији одбрамбеног играча. Потом је 1992. потписао за београдску Црвену звезду. Са црвено - белима је освојио један куп 1993. године победом против Партизана. Видаковић се 1994. придружио фудбалском клубу Реал Бетис из Шпаније, који се вратио из друге дивизије у прву лигу. У својој првој години у Ла Лиги одиграо је 30 утакмица.Играјући за Бетис, Видаковић је претрпео озбиљну повреду од које се никада није у потпуности опоравио, а клуб је напустио 2000. године, након што је испао у другу лигу. Потписао је за други шпански тим, Осасуну, који се пласирао у Ла Лигу. Каријеру је завршио у 33−ој години. Био је на дужности асистента електора репрезентације Србије 2006. и 2007. године у време Хавијера Клементеа. Од 2016. године је први тренер филипинског клуба Церес-Негрос. Освојио је две узастопне титуле првака филипинске лиге (2017, 2018). За репрезентацију Југославије одиграо је укупно осам утакмица, једну за СФРЈ и седам за СР Југославију." Извор Википедија.

Драган -Драги- Канатларовски, бивши фудбалер Црвене Звезде. Живео је на седмом спрату Булевара Ослобођења број 164. На истом спрату су били и Бошко Ђуровски и Ристо Видаковић.
"Рођен је 08.11.1960. у Битољу у Македонији. Професионални деби 1982. имао је у Пелистеру из Битоља у којем је играо три сезоне. Добрим играма заинтересовао је најтрофејнији македонски клуб, Вардар из Скопља, у који прелази на почетку Првенства Југославије 1985/86.У лето 1989. преселио се у Црвену звезду из Београда, с којом је у сезони 1989/90 осваја Првенство Југославије 1989/90 и Куп Југославије 1989/90.Од 1990. до 1992. игра у Шпанији у тадашњем друголигашу Депортиву Ла Коруња. За репрезентацију Македоније одиграо је 10. утакмица и постигао 2. гола. Био је у саставу репрезентације у првој историјској утакмици за македонски фудбал 13. 10.1993 против репрезентације Словеније у Крању.Био је два пута тренер Фудбалске репрезенрације Македоније.Тренер Вардара постао је у децембру 2005. а 2008. је постао тренер Локомотиве Пловдив"
Извор Википедија.

Ратко Варда кошаркаш који је живео у овом делу Бањице у времену док је играо за К.К Партизан.
"Рођен је 06.05.1979. године у Босанској Градишци у Републици Српској. Каријеру је почео у Партизану за који је играо до 2001. а касније је променио доста клубова током своје каријере. Одиграо је и један меч у НБА лиги као играч Детроит пистонса. Освојио је две титуле и два Купа са Партизаном, Куп са Олимпијом, УЛЕБ куп са Реалом, као и две титуле у Пољској са Прокомом.Са јуниорском репрезентацијом СР Југославије освојио је златну медаљу на Европском првенству у Италији 1998, као и две године раније бронзу на континеталном шампионату у Француској.Варда је 2009. године, као тридесетогодишњак, прихватио позив да заигра за репрезентацију Босне и Херцеговине. У децембру 2012. је играо за репрезентацију Републике Српске на пријатељском мечу против играча из Кошаркашке лигеСрбије." Извор Википедија

Димитрије Васиљевић, први и за сада једини доктор џез клавира из Србије, са Бањице. Рођен 10.04.1985. године на Бањици на адреси Булевар ослобођења број 150. где и данас има стан и своју дечачку собу која је остала идентична оној коју је са 22. године напустио када је отишао у Америку на школовање. У основној школи Бора Станковић ишао је у одељење 8/5, после чега је завршио Факултет музичке уметности у Београду одакле је 2007. године отишао на “Berklee Collage of Music” у Бостону на коме је дипломирао 2010. године да би 2013. На њујоршком “New York University Steinhard” завршио и мастер студије из џез клавира. 2017. године докторирао је џез клавир на „University of Illinois at Urban-Champaign”. Тренутно ради у Њу Орлеансу као професор џез клавира. Иако истиче како није љубитељ такмичења и како у мизици треба да се ужива добитник је многих награда од којих ћемо овде поменути само једну када је 2008. године освојио трећу награду жирија и награду публике на “Montreux Solo Jazz Piano Competition“ престижном светском такмичењу џез пијаниста као једини џез пијаниста са Балкана коме је то икад пошло за руком. Сарађивао је са бројним реномираним џез музичарима и поред своје извођачко композиторске и академске каријере бави се и компоновањем музике за филм. Има четири објављена ауторска албума. Од стране америчке дискографске куће „Ropeadope Records“ његов албум „Accidental Nomad“ 2019. године изабран је као њен представник у трци за Греми номинације у четири категорије.
Све горе наведене податке преписали смо из Димитријеве аутобиографске књиге Случајни номад у којој Димтрије кроз много кратких прича говори о свом одрастању на Бањици, одласку у далеки свет. Несебично делећи свој животни пут и искуство али и отворено нудећи себе како би евентуално помогао или олакшао пут неком следећем младом путнику који ће кренути његовим стопама, збуњен, уплашен млад и потпуно сам у далеки и непознат свет а гладан учења и стицања знања. Димитријева прича под насловом „Сам“ најбоље илуструје ову његову жељу коју завршава овим речима „... најтеже у свему је што са био потпуно Сам. Имам само тридесет и три године а већ се осећам као да сам проживео три живота... И надам се само једном, да ћу на крају пута имати шта и коме то да испричам... И да неки нови дечак који све ово буде радио неће више бити Сам. Да ћу моћи да му кажем оно што мени није имао ко да каже а што на свом путу мора да чује.“ „Пренеси даље своје знање. Зато си га и стекао. Да га шириш, не да га чуваш“: Савет оца Дејана.
Књигу Случајни номад најрадије бисмо овде преписали целу и приказали је свима. И препоручили је свим генерацијама од 7. до 777. година. Поготово младим људима без обзира на избор професије којом ће се бавити. Димтиријева прича је прича сваког од нас. Боксерска борба, успеси, падови, деморалисања, препреке, глад, немаштина, преиспитивање самог себе, да ли је сав труд, мука, бесмислена и узалудна или ипак има смисла. О београдским и америчким професорима који су умели на педагошки начин да га приближе клавиру као и онима који су својим непедагошким приступом изазивали жељу да заувек одустане. Повратак из Америке у Београд, губитак девојке са Бањице коју је тамо упознао и у коју се заљубио, пријављивање на биро рада, суочавање и не прихватање опција које му се овде нуде и онда поновни одлазак у Америку, рад на пословима дечијег аниматора, кловна, „програмера“ са само једним циљем, да заврши што је тамо започео. Пренећемо неке делове књиге где Димтрије помиње своје насеље Бањицу:
„Изневерио сам и своје снове и оно на чему сам целог живота предано радио. Све музичко знање и умеће које сам стицао на најпрестижнијим сценама и у најбољим школама за модерну музику на свету, обесио сам о клин и ено га суши се и скупља прашину на полици у мојој соби на Бањици“
„Овако, Ти сад Идеш и то је то. Па макар морао да те однесем на аеродром сад али идеш и Нема назад!!“ Отац Дејан у стану на Бањици.
„То вече чекали смо госте на вечери, а ја сам испод трпезаријског стола градио базу за своју армију пластичних војника. На телевизији су извештавали о ратним сукобима на територији Југославије... И звоно се огласило, ушла је кума и ушао је он.. С врата још, скоро се и не упознавши са мојим родитељима, јурнуо је под сто да се игра самном. Рекао нам је да се зове Данијел Сниден, да је Србин рођен у Аустралији.. До краја вечери као и наша кума и сви ми смо били заљубљени у њега... А онда једне вечери у Дневнику у време уобичајеног извештавања са ратишта, неко је повикао -Људи ево га Данијел!- У крупном плану поред тенка, испод је писало -Капетан Драган Васиљковић-“
"Врати се, одустани, спакуј се, ниси тај, ево многи бољи од тебе су дигли руке, немаш шансе, кога завараваш. Наједном сам схватио да излазим на позорницу Карнеги Хола и корачам ка клавиру. Стајао сам тамо унезверен и дирнут јер никада раније нисам доживео да сва публика устане и тапше пре почетка концерта. А понајмање у Карнеги Холу у Њујорку. И сам тапшао њима, шта да радим. И док смо тако стајали и пљескали окренути једни другима тог 24. марта 2014. наједном сам видео све, и ону изгуљену столицу са Бањице, ћалета који бесомучно прича приче, професорку..."
„И само је моја мала соба на Бањици остала, да као сведок памти једног другачијег мене. Једног двадесетдвогодишњег клинца који је сањао необичан сан и очима пуним наде кроз отворен бањички прозор сваке вечери гледао ка ливади на окретници трамваја, ка основној школи, ка тржном центру...“
„У мојој соби на Бањици све још стоји као пре једанаест година кад сам се из ње одселио. Ту је стари клавир на ком сам почео да свирам, компјутер и постер са пијанцем за шанком на ком пише -Свирај клавир и сви ће те слушати-... У мојој соби, схватам, време је стало. Чекало ме је да се вратим после свих тих година војевања за снове по далеким борилиштима. Да га одмрзнем и наставим даље.. И сад сам поново ту. И соба је ту. И ствари су ту. И време је ту. Све је као некад али док стојим ту у центру своје собе и покушавам да поново покренем време, схватам да.. мене више нема.“
Димитрије Васиљевић је био представник своје основне школе "Бора Станковић" у тв квизу Ко зна више намењеном деци основних школа који је осмислила Бајфорд Мила.

Дејан Васиљевић (1957. - 01.05.2020.), Димтријев отац, био је сликар и оперски певач који је радио у београдском Народном позоришту.
"ПОРТРЕТ УМЕТНИКА Музика боја Дејан Васиљевић, рођен 1957. године у Београду, стваралац је изузетног сензибилитета и уметник који своју креативност, маштовитост и неисцрпну енергију не спутава ограничавајући се бављењем искључиво једном врстом уметности. Васиљевић се подједнако добро сналази и док на сцени београдског Народног позоришта са својим колегема изводи дела највећих оперских класика Вердија, Пучинија, Росинија или Доницетија, као и док у тишини и осами властитог дома, повучен у оквире свог личног и унутрашњег света и својих размишљања, у креативном заносу ствара и сликајући овековечава одразе својих доживљених или одмаштаних инспирација. Да би портрет овог уметника био потпун, о себи, свом стваралаштву, жељама и интересовањима за „СРПСКО ОСЛОБОЂЕЊЕ“ говори сам Дејан Васиљевић. С.О: У кратком упознавању читалаца са вама и вашим уметничким активностима, напоменули смо да се изузетно добро сналазите и у музици и у сликарству. Да ли ипак себе више налазите у једној од ових двеју уметности? Д.В: Не бих могао да се пределим за то да ли сам у души више музичар или сликар. Ове две уметности се код мене преплићу и надопуњују. Ја музику слушам али је и гледам. Понекад, чини ми се, могу чак и да је додирнем. Додирнути музику значи доживети визуелно. Тада вам се тонови, појединачни или у акордима, почну да преламају у валерима стварних и нестварних боја, а музичке линије, па и читаве фразе попримају најразличитије облике који, један за другим, уз помоћ боја дочараних појединим музичким инструментима и наравно људским гласом, учествују у стварању невидљивих унутрашњих слика. Због њихове неодољиве лепоте, човек има потребу да их учини видљивим. Једини начин да то и уради јесте да се лати сликарског алата и да се помоли Богу да му помогне да макар делић те лепоте пренесе у спољни свет. С.О: Шта је специфично за ваш рад и шта вас инспирише? Д.В: Специфична је можда техника којом радим слике, а која ми се некако спонтано наметнула. Заправо она је плод мог дугогодишњег експериментисања разним материјалима. Не подносим равну површину. Она је досадна. На мојим сликама објекти излазе у простор а игра светла и сенке је стварна а не привиф изазван уметниковом имагинацијом и умећем. Моје се слике могу посматрати и на дневном светлу, а и у скоро потпуном мраку. Наравно, у зависности од врсте и количине светлости, а и од угла посматрања, слика је увек другачија и на неки начин нова. Инспирација је само иницијелна каписла која покреће енергију стварања или рађања уметничког дела. Управо је рађање, у смислу постојања, тема читавог једног циклуса мојих слика. Визуелизација неких апстрактних, готово филозофских појмова као што су плач, туга, срећа, рађање, љубав, честа је провокација за мене, којој не могу да одолим. Змислите апсурд, обузме ме неописива срећа, када схватим да сам успео да насликам тугу!? Нажалост, разлога за тугу данас има и превише. Зла су времена. Србин је Србину Србин. С.О: Кога посебно цените од ликовних стваралаца? Д.В: Кад гледам слику хоћу да ми исприча причу, хоћу да чујем музику, хоћу да нешто научим, да се растужим илим обрадујем. Хоћу да осетим емоцију, макар и гађење. Не подносим оне изложбе где су све слике, од прве до последње пејзажи или мртве природе. Па то је само бледо имитирање једног правог оригинала - природе. Волим сликаре приповедаче, мислиоце. То су Мића Поповић, Милић од Мачве, Влада Величковић и Владимир Радовић из Пећи. С.О: Осим класичне музике, какву још музику можемо чути у вашем дому? Д.В: Волим православну духовну музику. И сам често певам у разним хоровима ову врсту музике. Наравно, то су композитори Мокрањац, Христић, Бортњански, а у последње време млади и надарени Света Божић, који је озбиљно кренуо стазама ових старих мајстора. Ако ме питате да ли је то све - није. Често и радо слушам тзв „црну музику“ - блуз, соул, џез. Управо на радију свира Глен Милер и његов велики џез оркестар. С.О: Какву литературу волите? Д.В: Сву ону која успе да ме „заведе“ да књигу не испуштам до последње странице. Подједнако волим и класике и модерну књижевност, тзв „озбиљне“ и „лаке“ писце, ц тим што моје окружење и тренутно расположење диктирају избор књиге коју желим да прочитам. Деси се некада да дуже времена не прочитам ништа осим новина, а онда наступи „време читања“ у коме прочитам за редом неколико књига без паузе. С.О: Какви су ваши планови за будуће стваралаштво? Д.В: Ништа не планирам на дуге стазе.Моје је да сликам и певам и да се трудим да оставим макар некакв траг свога постојања, а ако мислите на изложбе, за то ћемо лако. Срђан М. Дојковић"