Првак

Први блок или Првак највећим делом припада улици Булевар Ослобођења, од броја 60. до броја 86. осим само првог реда зграда најближег базену Бањица, који припада Црнотравској улици а то су бројеви 1а, 1б, 1в, 1г и 1д.


Кликни на слику за излиставање целе галерије

Трошарина, Биоскоп, Пера Ждера

Иако није у самом блоку, непосредно уз „Првак“, на раскрсници улица Саве Машковић и Булевара Ослобођења некада се, према сведочењу господина Бобана Милутиновића, налазио мали биоскоп који су тада називалиБувара. Биоскоп се налазио прекопута некадашње НИС а данашње Гаспром бензинске пумпе. Биоскоп је, према сведочењу господина Бобана, имао само један пројекциони апарат због чега су били чести прекиди и паузе да би се додала нова ролна филма.
Такође на другом крају улице Саве Машковић, тачније на раскрсници улице Кружни пут са улицом Војводе Степе некада је била пљескавичара Пера Ждера која је била позната у целом граду јер је за оно време прва кренула са увођењем новитета. Тих 1990-1991, пљескавичара није било као данас на сваком ћошку. Бањица је конкретно имала само „Хајдук Станка“ у Пауновој. Прилози и салате као данас једноставно нису постојали. Лук, по негде алева паприка или сенф и то је то. Пера Ждера је био први у граду који је правио пљескавице које није звао пљескавицама већ се код њега то звало „Хамбургер“. И први се сетио да ту пљескавицу украси и листом зелене салате који вири из лепиње. То је данас смешно и готово да је лист зелене салате као прилог отишао у историју али у оно време то је био новитет који привлачи муштерије. Слагаћу ако кажем да је поред листа зелене салате та пљескавица садржала и парадајз сечен на колутове, јер се тога не сећам али врло могуће. Дакле Пера Ждера је први у граду почео да прави „Хамбургере“. Уз њих је додао и такозвани „Морнарски сендвич“ мали и велики. Велики је био од целог „Багета“ (Франсуски уски хлеб дугачак један метар) а мали од пола багета значи пола метра. И из њих су као и из „Хамбургера“ вирили листови зелене салате и то је била та новост у граду у земљи која је данас надограђена овим што имамо по уличним објектићима брзе хране. Пера Ждера је дакле значајан јер је био покретач тих неких промена, утркивања, конкуретности, потребе за такмичењем ко ће муштеријама понудити бољу ствар. Данас се на месту где се налазио „Пера Ждера“ налази насеље Панорама Вождовац док је Пера Ждера у мало новијем издању премештен у Кумодраж у улицу Војводе Степе. Цео тај потез од бензинске пумпе ка Пери Ждери зовемо Трошарином по томе што је на том месту некада био улаз у град на коме су људи из унутрашњосати имали трошак у виду плаћања путарине (трошарину) за улазак у град.
У улици Саве Машковића на потезу између некадашњег биоскопа и „Пере Ждере“ 10.10.2018 саграђен је супермаркет немачког производоног ланца Лидл.

На Прваку у Црнотравској улици, на месту данашњих продајних локала,некада се налазила штампарија Савремена администрација испред које је постављен и споменик графичком раднику и народном хероју Бранку Ђоновићу. 15.10.2013. године на овом месту, дакле код Савремене администрације и споменика Бранку Ђоновићу у Црнотравској улици срели смо Бору Чорбу. Бора Ђорђевић певач и текстописац групе Рибља Чорба, живи у новом насељу код Ортопедије Бањица у улици Михаила Аврамовића па га комшије често виђају на овом потезу, Пијаца - Црнотравска.

Овом болку зграда придружићемо и три улице које су у непосредној близини и навешћемо објашењења зашто и по коме те улице носе име.
Из разлога који смо навели на страници Истрорија и веровања неких старијих комшија који мисле да Паунова улица носи назив по Пауну Живковићу, власнику доброг дела земље на коме је изграђена данашња Бањица, као и да је Коканова улица названа по његовом сину Константину, ове две улице навешћемо заједно и указати да се наведене тврдње не слажу са оним што пише у књигама.

Паунова
Више о Пауну Јанковићу Баћи можете прочитати овде

Коканова улица назив носи по дечаку Јозефу Конелу стрељаном после заточеништва у бањичком логору.
Од априла 2020. године Коканова улица која је у продужетку Врачарске мења име у улицу Неа Пендели, могуће по Грчком предграђу Атине или по самој планини Пентели.

Златка Шнајдера
Више о Златку Шнајдеру можете прочитати овде

Мурали насликани на Правку
Милош Обилић, мурал нацртан 07.01.2019. на зиду зграде Булевар Ослобођења број 74.
Само ти, дијете, ради свој посао Мурал Вукашина Мандрапе, познатијем као Свети или Старац Вукашин (189? - 1942) „иако није био много стар, но је кријући се по шуми сав био зарастао у већ проседу браду“. Мурал је насликан на мостићу Првака, Булевар Ослобођења број 66. као трећи у низу, поред мурала генерала Ратка Младића на броју 64. и мајора Милана Тепића на Булевару Ослобођења број 62. Краткометражни игарни филм Прва трећина - Опроштај као казна посвећен је догађају у коме је уз многе страдао и Вукашин Мандрапа.
Богородица, мурал нацртан 16.08.2018. године. Црнотравска 1д

Познати становници Првака

Предраг Мики Манојловић, живео у Булевару ослобођења број 76. Познати глумац, чију је ћерку Чарну оженио наш комшија из Душевне, Душан Радоичић.
Мики Манојловић је рођен 05.04.1950. у Нишу, у опродоци познатиг глумаца Ивана и Зорке Манојловић. „После завршене Академије наступа у позоришту. Каријеру на телевизији почиње у серији „Отписани“ (1974). Играо је у култној серији „Грлом у јагоде“ (1976) режисера Срђана Карановића. На филму је сарађивао са Емиром Кустурицом. После филма „Подземље“ (1995) почиње да снима и у иностранству. Неки од познатијих филмова у којима је играо су: Црна мачка бели мачор, Подземље, Туђа Америка, Танго аргентино, Ми нисмо анђели и Завет. За заслуге у области позоришта и филма у југоисточној Европи, 2011. је проглашен за почасног доктора Европске филмске академије.“ Извор Википедија.

Чарна, Манојловић, Радоичић рођена је 1979. године у Београду. Удата за нашег комшију Душана, Дулета, Радоичића, продукционог дизајнера, рођеног 1970. године у Београду, са којим има два сина. Дулета из породичних разлога смештамо у овај део Бањице иако је он, како смо навели, одрастао у Булевару ослобођења број 170. делу Бањице који зовемо Душевна.
„Дипломирала је филмску режију 2003. године на Академији уметности у Београду. За дипломски филм, дугометражни документарац „Три личне приче“ (2003) освојила је Гран при 50. фестивала документарног и краткометражног филма у Београду, награду за најбољег редитеља дебитанта. Њен други целовечерњи документарни филм „Мики Манојловић: филмска остварења“ (2005) је, као и претходни, написала, снимила, режирала и копродуцирала. Редитељка је великих документарних ТВ серијала о људским правима и борби против насиља над женама и децом, које је режирала у продукцији ПГ Мреже, „Стоп насиљу“, „Један обичан живот“, „Права ствар“, уз тесну сарадњу са невладиним сектором. Ауторка је (сценарио, режија, копродуцент) документарно-играног дугометражног филма ”Милена” (2011), о животу и раду уметнице Милене Павловић Барили.“ Извор Академijа уметности.

Здравко Чолић један кратак период, непосредно по изградњи насеља, живео у броју 76.
„Чола, рођен 30.05.1951. године у Сарајеву. певач поп музике. Описиван је као „српски Том Џоунс”. Популаран је на целој територији бивше Југославије.Први јавни наступ имао је, сасвим случајно, на такмичењу певача аматера 29. новембра 1967. године у Бијелој код Херцег Новог, где певајући песму Битлса осваја награду публике.У првом делу своје каријере (1968 - 1972) био је члан група Млади и лијепи, Амбасадори, Нови Амбасадори и Корни групе. Званична соло каријера, започела је 15.априла 1972. године, када је снимио своју прву песму „Синоћ ниси била ту“. Објавио је 15 студијских албума, у периоду од 1975. до 2017. године.Представљао је Југославију на Песми Евровизије 1973. песмом „Гори ватра“ Извор Википедија.

Жарко Радић, глумац. Живео у броју 80. Син Ведран генерације 1975. ишао у непарну смену О.Ш. Боре Станковић, одељење I/1.
-Рођен је 13.04.1950. године у Сплиту у Хрватској. Глуму је дипломирао у Београду на Академији за филм, позориште, радио и тв 1973. године као први у класи професора Миленка Маричића. Од 1973. до 1985. године био је стални члан Позоришта на Теразијама. Прославио се улогом Јастреба у серији „Капелски Кресови“. Играо је у многим филмовима популарним тв серијама од којих издвајамо серије „Отписани“, „Бољи живот“, „Куд пукло да пукло“. Од свих жанрова највише воли комедију а разлог да упише глуму је био познати амерички комичар Џери Луис.-
Извор: Југопапир.

Небојша Миловановић, српски глумац рођен 29.09.1974. у Ваљеву. Привремено живео у Булевару ослобођења 78. на Бањици. Уредно се јављао комшилуку, који сретне, путем Трећака и Другака, на путу од трамвајске станице до куће.
-Остварио се у низу улога а међу првим значајнијим биле су улоге у филмовима „Буре Барута“, „Лајање на звезде“, „Кордон“... Представе изводи у Југословенском драмском позоришту и у Атељеу 212. Позајмљује глас ликовима из цртаних филмова. На Факултет драмских уметности примљен је из другог покушаја, умеђувремену је завршио прву годину на Ветеринарском факултету. Ожењен је и отац четворо деце.- Извор: Синеманија.

Никола Каровић, Титов омиљени певач Мексинанских песама. „Рођен је 12.12.1936. године у Никшићу. Југословенски, црногорски и српски певач забавне музике познат по мексиканским песмама које су шездесетих година 20. века биле веома популарне у Југославији. Певао је наполитанске, грчке, мексиканске песме, руске романсе и народне песме (црногорске). Певао је самостално али је био и члан ансамбла ЈНА. Неколико песама снимио је у дуету са Славком Перовићем. Учествовао је у разним културно-уметничким програмима пред Председником Титом на разним пријемима и пред многим председницима који су били Титови гости. Наступао је пред 61 државника тако да је као -елитни забаљач- уписан у Гинисову књигу рекорда. Његове песме продаване у милионским тиражима (-Мала гркиња-) тако да је добио и признање -Златна плоча- за продатих 100.000 примерака. У СССР је његов ЛП снимљен у Лењинграду продат у 1.600.000 примерака. Поводом Дана државности Републике Србије, 2014. године одликован је Златном медаљом за заслуге.“ Извор Википедија.

Иванко Росић, кантаутор поп и забавне музике.
"Прво се огледао као глумац у представи "Маратонци трче почасни круг" у Студентском културном центру. Овај суптилни Београђанин, поета и композитор, правио је и прави фестивалске песме за Светлану Цецу Славковић, Мају Николић и друге. Деби албум са песмом Поздрав из Београда, препев чувене песме Joe Dassin - L'ete indien постаје шлагер године у многим анкетама. Учествује на фестивалу "Београдски шлагер", а потпуни успех доживљава 1995. године, када побеђује на фестивалу забавне музике "Београдско пролеће" са својом песмом Не идем из овог града. После овог успеха било је и музиколога који су га назвали "Српски Леонард Коен", са препознатљивим "рецитаторским певањем", које је намењено за заљубљене и поклонике стихова и лирске поезије. Уз поменуте песме, после другог албума, Иванко је и данас један од најемитованијих послепоноћних изводјача са баладама и сјајним песмама Дорћол у поноћ, Писмо из Београда, Ти си моја Марија, "Дунав и Сава", Волим, Као пре, Светлана. Поред ауторског рада на естради Иванко прави песме за децу, музику за мјузикле, а често наступа са својим другаром Бором Ђорђевићем." Извор: Форум музички квиз

Бранислав Петрошевић Петрући, глумац и комичар Индексовог радио позоришта. Рођен је у Пе09.05.1955. а преминуо је у Београду 09.11.2019. године. Петрући је своју каријеру започео, у радијском програму Индексово радио позориште, где је заједно с колегама стварао забавни програм. Теме су им на почетку биле студенти и газдарице а од 1981. године почели су радити вруће политичке, озбиљне емисије. У првом програму радија Београд сарађивао је у емисијама Време спорта и разоноде, „Радио спорт”, „Радио 202.” и другим. Он је остао и у новом издању пројекта „Индексово позориште“, са којим је освојило Оскар популарности. После 2000, заједно са Слободаном Бићанином Бићком и Марком Стојановићем Маркосом био је и члан „Индексоваца“, чија је прва представа Избори - јер сте ви то тражили, премијерно изведена 12. новембра 2003, играна 100 пута и имала више од 85 хиљада гледалаца. Глумио је још у разним представама и учествовао у бројним емисијама: Компликовани пренос, Исус се враћа кући, Три прасета, Не остављај ме самог док химна свира, Источно од Рајха, Брат и мир, Свет или ништа, За шаку гласова, У кући Великог блата, Дно брате, Тамо далеко је сунце и многим другим. Године 1984. Петрући је глумио у филмској комедији Мољац и утом филму Бранислав Петрушевић глуми лика по имену Петрући. 1990. године је глумио у музичкој комедији Хајде да се волимо 3, трилогији филма из 1987. Филм је доживио велику популарност, и у биоскопима га је погледало око пет милиона гледалаца. Петрући је на сцени Комбанк дворане 26. марта 2019. обележио својих 40. година каријере изводећи стенд-ап шоу Свремеплов. У свом богатом репертоару Петрући је играо у представама Тито у рају, Бој на Косову, “Са које стране решетака је затвор”, “Кладионица - наша најразвијенија привредна грана”, “Брзе пруге”, “Југо како то гордо звучи”, “Викенд акција” “Избори без избора” и другима. Године 2013. је био учесник ријалитија ВИП Велики брат. Преминуо је 9. новембра 2019. у Београду. Кремиран је 15. новембра на београдском Новом гробљу.“ Извор: Википедија.

Душан Николић - Стаја бивши југословенски и српски фудбалер и тренер. Рођен у Београду 23.01.1953. где је и преминуо 15.12.2018. године. Надимак Стаја добио је по Енглезу Нобију Стајлсу рођеном 18.05.1942. у Манчестеру. Највећи део играчке каријере, од петлића па до сениорског стажа, провео је у Црвеној звезди за коју је наступао 307 пута (од 1970. до 1980), уз пет голова. Добио је надимак архитекта због својих умећа да разгради игру противника и започне градњу свог тима, а после "Маракане" играо је две сезоне у енглеском Болтону, да би каријеру завршио у Тетексу и ОФК Београду. За селекцију Југославије одиграо је четири утакмице уз један гол, а по завршетку играчке каријере радио је као тренер у Омладинској школи Звезде, водио је и неке клубове Српске лиге. О његовим људским вредностима најбоље говоре саиграчи са којима је, и по завршетку каијере, уживао у дружењу. Био је активан члан секције ветерана Црвене звезде, неко ко је уносио радост у много бројна дружења која су наше легенде организовале.

Мирко Маријановић, бивши председник фудбалског клуба Партизан и председник владе у време владавине Слободана Милошевића. На овом месту би био грех не поменути сина Мирка Маријановића. Момка који је зрачио скромношћу и поштењем а кога смо сви звали "Рус". Владимир Марјановић - Рус, рођен је 29.09.1978. године у Београду, одрастао на Бањици , је пример како једно лудо време и рат не мора по правилу да изнедри бахате синове разноразних људи на високим политичким позицијама.
Мирко Марјановић је рођен 27. јула 1937. године у Книну (Хрватска), где је завршио гимназију. Почео је да студира Музичку академију у Загребу, али је променио преокупацију и студирао економију на Економском факултету у Београду, где је дипломирао 1960. Радио је у предузећу Твик у Книну, Рударско-металуршком комбинату Зеница, а затим у Прогресу, где је од 1979. био генерални директор спољнотрговинског предузећа. Са руским Гаспромом основао је мешовиту фирму Прогресгас-трејдинг. Функцију директора, односно председника Управног одбора Прогреса задржао је и док је био председник владе. Био је једно време председник ФК Партизана. Преминуо је на Војномедицинској академији у Београду 21. фебруара 2006. године.За председника Владе Србије биран је два пута - први пут 18. марта 1994, а други пут 24. марта 1998. Обе владе су биле коалиционе. У једној је партиципирала Нова демократија Душана Михајловића, а у другој Српска радикална странка Војислава Шешеља и ЈУЛ Мирјане Марковић у оквиру Леве коалиције.Неколико закона донесених у време његовог мандата омогућили су репресију над професорима, студентима и новинарима који нису подржавали режим Слободана Милошевића. Посебно треба издвојити Закон о универзитету из 1998. године и Закон о информисању из 1998. године.Поднео је оставку на функцију председника Владе Србије 21. октобра 2000, након што су СПС-ДОС-СПО постигли договор о формирању прелазне републичке владе до превремених републичких избора крајем те године. Све укупно, то је један од најдужих премијерских мандата у Србији. Његов мандат падао је у време два рата (босанског и косовског) током распада Југославије, као и у време хрватске Олује када се у Србију иселило целокупно становништво Крајине и његовог родног града Книна. Слободан Милошевић је Марјановића 23. децембра 2001. из затворске ћелије у Хагу овластио да га у одсуству заступа на функцију председника Социјалистичке партије, што је Марјановић чинио до августа 2002, када је разрешен те дужности. Нова власт подносила је кривичне пријаве против њега, али оне нису имале судски епилог. Аутор је књига „У раљама досовске демократије“ и „Из кризе у реформе“ Извор: Википедија.

Познати становници Првака

Гордана, Јојић, Николић вишеструка шампионка Југославије у већини дисциплина са пушком, која је као чланица стрељачког клуба „Партизан“ била првак Југославије у дисциплини ваздушна пушка 1980. године. Била је члан репрезентације која је 1971. године била трећа на Европском првенству у дисциплини МК пушка - тростав. У тренерском тандему са Мирјаном Машић створила је такмичаре, способне да буду део репрезентација на јуниорском и сениорском нивоу.
Извор СК Партизан страна 66.
Била је вишеструка балканска и државна шампионка а касније веома успешан виши стрељачки тренер. Стрељачки клуб Звездара, у коме је поникла чува успомену на великог српског стрелца, репрезентативку и касније успешног тренера Гордану Јојић Николић, одржавањем такмичења Гоцин меморијал.
Гордана је живела на последњем дванаестом спрату у Булевару ослобођења број 78. Прерано је преминула оставивши за собом два сина, Милоша и Марка.

Милорад Комраков, рођен 07.06.1955. године у Вршцу. Новинар и бивши уредник информативног програма РТС-а у време владавине Слободана Милошевића, после чега је написао књиге: 02:06 Бомбардовање РТС-а: Моја истина , Мој шести октобар.
„ПредседТВ Београд (1990-2000). Добитник годишње награде РТС (1989), годишње награде Удружења новинара Србије „Светозар Марковић” (1989). Члан Главног одбора Социјалистичке партије Србије. Члан Управног одбора Удружења новинара Србије (1992-1996) и члан Председништва Савеза новинара Југославије (1996-2000). После 5. октобра 2000. године распоређен на неновинарник Удружења новинара Србије од 13. VI 1996. до 28. X 2000. Матурирао у Једанаестој београдској гимназији (1973), дипломирао журналистику на Факултету политичких наука у Београду (1978). Професионални новинар од 1974. године - новинар, редактор и уредник у студентском радиопрограму Индекс 202, новинар Програма 202 Радио Београда, па новинар Информативног програма Телевизије Београд (до 5. октобра 2000). Уредник ТВ дневника 3 (1983-1985) и ТВ дневника 2 (1985-1989), уредник унутрашњополитичке рубрике ТВ Београд (1990), главни и одговорни уредник Информативног програма ске послове у РТС. Одлуком Суда части искључен из Удружења новинара Србије (8. фебруара 2001).“ Извор - УНС

Милорад Рогановић и његова супруга Весна Рогановић живе у стану у коме је живео Мики Манојловић.
„Милорад Рогановић (Роган) је рођен 1951. године у Београду. Новинарством почиње да се бави 1975. у омладинским редакцијама листова »Младост«, »Омладинске новине« и »Студент«. У редакцију прве радио-станице ван система радио-дифузије Србије - Студио Б долази почетком 1977. Од новинара сарадника, уредника у редакцији, уредника редакције до места главног и одговорног уредника прави каријеру професионалца и независног новинара. Од почетка 1989. заменик је генералног менаџера и програмски директор Студија Б (редакције која већ тог тренутка располаже са три радијска програма, први - двадесетчетворочасовни информативни програм, други - етномузика и информације, и трећи - дванаест сати класичне музике).Од 1989. поред Генералног директора Студија Б Драгана Којадиновица, један је од оснивача и власника прве независне телевизијске станице у Источној Европи, „НТВ Студио Б“, која је 28. марта 1990. после само сат емитовања упадом полиције угушена. Неколико месеци потом у новембру исте године, креће НТВ Студио Б, упркос свим отпорима Милошевићевог режима. У то доба ова телевизија је најцитиранија информативна редакција у европским медијима. Милорад Рогановић и у то доба обавља функцију програмског директора радија и телевизије и заменика генералног директора Драгана Којадиновица. Маја 1995. постаје генерални менаџер и главни и одговорни уредник свих програма радија и телевизије. По наређењу Слободана Милошевића 1996. полиција упада у Студио Б растура редакцију, смењује руководство и у то доба приватну компанију НТВ Студио Б претвара у државно предузеће, што је Студио Б и дан данас.У међувремену је три пута, како су се мењале власти у Србији и Београду био избациван с посла и поново се враћао. До 2010. је био на функцији главног уредника Радио Индекса.Аутор је серије радијских и телевизијских интервјуа са највишим југословенским и страним државницима. Добитник је највиших новинарских награда у компанији и у Србији (награда »Светозар Марковић«, Удружења новинара Србије, за извештавање и праћење догађаја из Румунске револуције, за време пада режима Николаје Чаушескуа), новинар који је за последњих петнаест година интервјуисан и цитиран у неколико десетина светских магазина (Вашингтон пост, Њујорк тајмс, Јоширо шимбун...). Сматра се једним од највећих независних новинара у Србији последњих десет година. Члан је Удружења новинара Србије (УНС), Међународне федерације новинара (Интернатионал Федератион оф Јоурналистс) са седиштем у Бриселу и Удружења Европских Новинара Србије (УЕНС).Милорад Рогановић сматра се једним од стручњака за етику јавно изговорене речи, кодекс новинарске професије и локалне медије. Сарадник је Центра за либералнодемократске студије (ЦЛДС) у Београду, и један од аутора пројекта »Етика јавне речи у политици и новинарству«.“ Извор Википедија.
Весна Рогановић, (1951, Београд), новинарка и преводитељка, дипломирала је општу књижевност на Филолошком факултету у Београду. Више од три деценије за различите штампане медије прати личности и дешавања из области културе у земљи и свету. Била је уредница културних рубрика у листовима Борба, Нова Нада, Блиц, Демократија и Данас. Уређивала је Политикин додатак Култура, Уметност, Наука. од 2007. до 2016. У бројним чланцима и интервјуима представила је домаћим читаоцима, неретко и први пут, најугледније савремене светске и домаће ауторе. Неки од тих разговора са водећим светским писцима и нобеловцима објављени су у њеној првој књизи интервјуа Сфинга пред вратима (Дерета, 2015). Интервјуи сабрани у овој књизи чине мали, али најексклузивнији део њеног богатог новинарског опуса. Објавила је и више од тридесет превода белетристичких књига за децу и одрасле, поред осталих, и дела Чарлса Симића, Надин Гордимер и Џоан Роулинг (седам романа о Харију Потеру, у коауторству са сином Драшком Рогановићем). Добитница је признања Капетан Миша Анастасијевић, Кочићево перо, Факултета уметности у Београду, Змајевих дечјих игара и Годишње награде листа Данас.“ Извор издавачка кућа Дерета.

Биљана Србљановић рођена 15.10.1970 у Стокхолмуу Шведској, драмска списатељица и редовна професорка Факултета драмских уметности Универзитета уметности у Београду. Ишла је у основну школу Бора Станковић у одељење VIII/5 на Бањици и живела је у Булевару ослобођења број 82.
„Њен драмски рад карактеришу политичка ангажованост и оштра критика савременог друштва. У политици је позната по проевропском ставу, либералним схватањима. Била је кандидаткиња Либерално-демократске партије за место градоначелника Београда на локалним изборима 2008. године, а од 2018. године је чланица Савета за креативне индустрије председницe Владе Србије Ане Брнабић. У политику је ушла почетком деведесетих, као студенткиња драме на ФДУ. Тада је почела да пише, испочетка драмске критике, а касније и политичке текстове, за крагујевачки десничарски часопис -Погледи-, на иницијативу своје тадашње пријатељице и менторке Исидоре Бјелице. Касније током деведестих, радикално мења политичке ставове. Бивша је чланица политичког савета Либерално-демократске партије. Позната је по својим либералним ставовима и подршци мањинских и ЛГБТ права. Док је живела у Србији, њена критика је била окренута ка српском друштву (Београдска трилогија, Породичне приче, Пад), да би јој, кад је отишла из Србије и почела да упознаје европско друштво као и након посете САД, мета постало друштвено устројство тзв. „првог света“ и њихов начин живота, конкретно, наличје уједињене Европе (представа Супермаркет), или „амерички сан“ (представа Америка, други део). Алмут Вагнер, драмска списатељица из Хамбурга каже да нико не зна да описује и анализира тако добро феномене историјских заокрета, транзиције између две ере, као Биљана. У последњим драмама се такође говори и о неким чисто метафизичким темама као што су усамљеност, старење и нарочито смрт. Написала је једанаест позоришних комада: Београдска трилогија (1997), Породичне приче (1998), Пад (2000), Супермаркет (2001), Америка други део (2003), Скакавци (2005), Барбело, о псима и деци (2007), Није смрт бицикло (да ти га украду) (2011), Мали ми је овај гроб (2013), Туђе срце или позоришни трактат о граници (2016), Врат од стакла (2018)Као глумица се појавила у неколико филмова: Пад у рај (2004), Лисице (2002), Земља истине (2000), Казна (1999). Као студент Академије написала је сценарио за 13 епизода серије -Отворена врата-, која на хумористичан начин говори о животу једне грађанске породице." Извор: Википедија.

Герослав Зарић у свету позоришта и филма познати и признати сценограф. Добитник седам Стеријиних награда за сценографију и четрдесет и два домаћа и међународна признања. Сликар и редовни професор на Факултету примењених уметности у Београду. До 1998. године живео у Булевару Ослобођења 76.
„Рођен је 9. маја 1951. у Милутовцу. Дипломирао је 1976. на Факултету примењених уметности у Београду. Члан УЛУПУДУС-а од 1976. од када је и у статусу самосталног уметника. Звање истакнутог уметника добио је 1996. године. Редовни професор факултета примењених уметности у Београду. Бави се и сликарством и сценским дизајном. Један од оснивача група Акт и Нова осећајност. Аутор је преко двестотине позоришних сценографија. Сарађивао је са најистакнутијим српским позоришним редитељима, као и са онима са некадашњег југословенског простора. Реализовао сценографска решења и на бројним фестивалима: БЕЛЕФ, Будва град театар, Охрдиско лето. Герослав Зарић урадио је и бројне сценографије за телевизију, у драмским и серијским емисијама. Као дизајнер и графичар учествовао на бројним изложбама у земљи и иностранству, на Мајском салону, Октобарском салону, Прашком квадријеналу. Добио је око педесет награда, међу којима и седам Стеријиних награда. Важније представе за које је Герослав Зарић урадио сценографију су: Свети Георгије убива аждаху, Кир Јања, Лажа и паралажа, Сабирни центар, Сан летње ноћи, Беснило, Покондирена тиква, Јегоров пут.“
Извор Опера Театар Мадленианум.

Милета Микарић (1956. - 2016.) сликар у београдским круговима познат као један од најбољих сликара сакралне тематике. Међу поштоваоцима и критичаримаупамћен је као уметник који „на велика врата, химнички, великим форматима слика, уводи анђеоско у савремено сликарство“. Сликао је анђеле и небески свет не на канонски већ на визионарски начин. У пејсажима Милете Микарића бораве анђели са искреном надом уметника у надолазећи препород и обнову, српског и словенског света као и целокупног човечанства.
„-Све мора три пута да се понови да би се разумело-, каже сликар и додаје, Моја мајка је рођена другог дана славе Свете Троице, И родила је три сина. Та прва слика из чисто емоционалне свере касније је прерасла у потребу за бављењем сакралном уметношћу опредељеној ка вечности. 1992. године указала ми се прилика да посетим по прву пут Москву и уживо погледам иконе чувеног руског иконописца Рубљова. Пошто сам у његовим делима сагледао савршену форму створила се потреба да својом руком поновим његову икону Свете Троице. По повратку Из Москве насликао сам платно посвећено Светој Троици која су представљала оков ориганалне иконе. Платно је сликано у интензивном тоналитету жуто златног – то су боје ваздуха и душе. Као јувелир правио сам заштитни оклоп од чисте светлости за икону Рубљова, за вечност.2007. године током припрема изложбе у Руском Дому упознао сам се са радом руских симболиста који су својом великом религиозношћу и слободом изражавања успели да достигну канонску веродостојност. То ми је помогло у сопственој слободи изражавања, када сам изгубио страх о остварењу достизања сакралности слике изван канонског црквеног сликарства. Само стварање из радости јесте доказ вере. У руском језику је сачуван смисао света у речи мир (свет) као и српском свет у смислу свети. Када сам погедао филм Сокурова Руски ковчег насликао сам Анђела Сребрног Доба који тера лешинара који долази са запада. Појавио се као анђео заштитник као знак вечне победе живота над смрћу. Јер суштина бога је љубав, а не казна. Где има Бога има живота и уметности која је управо ода животу а удаљавањем од Бога долази до нестанка праве уметности која неповратно одлази у сензацију као манифестацију моћи. Таква уметност је ода смрти која се манифестује у глорификацији естетике ружног. Осим заједничке вере Православља, словенског језика, културе и традиције Руси и Срби су уједињени у врхунској идеји добра – која настаје искључиво у заједници са Богом. Та вера у љубав и једнакост између лепог и доброг овековечена на фрескама и иконама српске средњевековне уметности, икона Рубљова, сликама руских симболиста представља јединство нашег и небеског света. Царство је увек од Бога дато и царство је онолико колико је по Божијем закону. Империја је зла.“ Извор: Милета Микарић блог.
„Током првих година студија цртао је само лешеве, рашчеречена тела и убиства. Сакупљало се зло у уметнику као талог времена, наговештај ратова и катаклизми у окриљу мрака цртачког кјароскура. После више година бивања у тами црно-белих односа, власт демона сломљена је над искушеником и на првој, манифестној слици „Анђео дугог врата“ из 1983. године приказао је једног он најлепших и најмистичнијих анђела у српском сликарству, необично важног за његов опус. Од тог тренутка ништа друго није сликао осим анђела и престао је да црта.На њега је велики утисак оставило јеванђеље Есенског братства у којем прахришћани описују тајне небеског света, главни предмет интересовања овог уметника.“ Извор: Печат.
Живео је у Булевару ослобођења број 72. Преминуо је током своје изложбе Ноћ над Србијом.

Недељко Тодоровић познати тв метеоролог.
„Рођен је 7. септембра 1952. године, у Карловцу. Од 1965. године живи у Београду, у коме је завршио основну школу, IV београдску гимназију и Природно-математички факултет, група за метеорологију.Запослен је у Хидрометеоролошком заводу Србије. У периоду 1979-1991 године, радио је у Одељењу за радарску метеорологију, а од 1991. године - у Одељењу за краткорочне прогнозе времена. Повремено је био презентер времена на разним телевизијама и предавач метеорологије у Школи високогорства и Школи за планинарске водиче.Посебно истраживачко интересовање му је веза сунчеве активности и времена и климе на Земљи, синоптичка климатологија и класификација типова времена. Има 46 објављених стручних и научних радова у водећим светским и домаћим часописима.Аутор је књиге “Метеорологија” (за децу), Креативни центар, Београд, 2009. Аутор је или коаутор у пет свесака “Београдске школе метеорологије” (2008-2012). Добитник је књижевне награде “Невен” за популарну науку, 2009.Похађао је Прву (1994) и Пету (1998) међународну летњу школу метеорологије, у Криваји код Бачке Тополе.Члан је Метеоролошког друштва Србије, чији је био и председник од 2003-2005.“ Извор интернет портал Срски кривак.

Зорица Марковић, певачица народне музике, кратко је живела у стану у приземљу у Булевару ослобођења број 86.
„Рођена је 09.06.1959. године у Косијерићу. Каријеру је започела седамдесетих година, да би током следеће деценије постала један од најистакнутијих извођача народне музике, са преко пет милиона продатих плоча. 1988. године се појављује у трећем делу култног серијала Тесна кожа, у којем пева своју песму Лијте кише. Учествовала је у ријалитијима Велики Брат, Фарма и Задруга. Зорица је у младости тренирала рукомет. Има два сина, Дејана и Илију.“ Извор: Википедијa.

Бојан Васковић, пре свега добар момак. Као дечак играо је фудбал и у бањичком клубу Ф.К. Рад, а онда је постао певач групе Лексингтон банд. Рођен 28.07.1983. године ду Сарајеву из ког током ратних сукоба као дечак од десет година 1993. године долази у Београд. Током ратних дејстава у Сарајеву отац му је погођен снајперским метком док се враћао са посла и све до своје смрти био је непокретан. Због сродства са високим официром Војске Републике Српске Јовом Ђогом, Бојан је био сумњичен за скривање генерала Ратка Младића. Приликом досељења у Београд, Бојанова породица је добила за смештај просторије некадашње продавнице "Центропром", на Бањици, на такозваном "мостићу" Првака на адреси Црнотравска између бројева 1в и 1г. Игром случаја баш прекопута просторија у којима је живео Бојан са породицом, на зиду зграде улаза Булевар Ослобођења број 64. 29.06.2019. насликан је мурал генералу Ратку Младићу.

Душан Арбајтер, рођен 15.07.1945. добитник Ордена Светог Саве, као инжењер задужен за конструкцију и технологију, уз своје колеге Војислава Марисављевића, Милутина Марјановића и Драгана Коцића - Ћоће, још једног бившег бањичана са Другака, из Булевара ослобођења број 114. ангажован на постављању главног позлаћеног крста на врх куполе Храма Светог Саве.
Крст је висок дванаест метара и тежак четири тоне, решење вајара Небојше Митрића.
Инжењерски тим са Бањице, Арбајтер и Коцић, заједно са својим поменутим колегама, били су и идејни творци решења за посатављање главне куполе на Храм Светог Саве. Господин Душан је са породицом живео у Булевару ослобођења број 82. Да би се у пензионерским данима преселио на Другак у број 106. Име Душана Арбајтера налазило се на табли које је стајала поред Споменика Светом Сави, лево од главног улаза у Храм.

Веран Зечар, адвокат који је одбранио Бранка Лазаревића, некадашњег шефа кабинета некадашњег министра полиције Ивице Дачића, у случају оптужбе за одавање службених тајни групи Дарка Шарића.
Рођен је 29.01.1972. године, живи у Булевару ослобођења број 68. У време док је кошаркашки терен на Другаку био препун, свакодневно је длазио на баскет који се играо три на три.

Дејан Цветојевић, оснивач и фронтмен музичке групе Doghouse која је настала 1998. године. Дејан је рођен 1978. Године и живео је на десетом спрату у Булевару ослобођења број 80.
“Из жеље да свирају мелодичну пунк музику попут „Bad Religion“, „Good Riddance“, „PTTB“, „Strung Out“, „Farside“, тада једва пунолетни другари оснивају Doghouse. Након само пар проба бенд из два маха снима два демо снимка који су завршили на албуму „Траx“ објављеним за „Аутоматик Рекордс“. Ово издање било је заштитни знак многих клинаца из генерације с краја прошлог миленијума. Песма „Breaking“ са тог издања објављена је на компилацији у Њу Џерсију. Албум „Траx“ пратио је спот за песму “My Best Friend” која је била и соундтрацк филма “Земља истине, љубави и слободе“, што је у многоме допринело и на популарности Doghouse. Уследили су бројни наступи које су красили одлична посећеност, константно вишеглосно певање са публиком и сјајна атмосфера. Дискографија бенда је током времена постала богатија за још четири издања, 2 ЕП-а и 2 албума. У прве две деценије бенд је направио паузу дугу 7 година која се коначно прекида новембра 2013. распродатим концертом у Дому Омладине Београда. Догхоусе је у прошлости свирао на бројним фестивалима попут: „Exit“, „To Be Punk“, „Beer Fest“… док је у новембру 2015. по први пут су у склопу промоције повратничког ЕП-а „Dysfunction“ одјездио до земље филозофије, Олимпијских игара, туризма и гироса. Уписани су наступи у Атини, Солуну и Волосу док је турнеја отворена свирком у Скопљу. Година 2016. обележена је не претераном концертном активношћу већ радом на првом албуму после 15 година. У септембру 2017, као резултат добре сарадње, холандски „Morning Wood Records“ објављује ЦД који краси 10 мелодичних, сјајно продуцираних, песама у преко 33 минута музике који прати сјајан цовер издања. Како још увек није било класичне промоције овог албума бенд вас позива на дружење којим ће обележити и две деценије рада.
Извор: Out of the darkness.

Маја Атанасијевић, рођена 27.04.1976. године, манекенка, српски топ модел, стилиста, сценограф и слободни уметник са псеудонимом Zipa Yoma која је живела у Булевару ослобођења број 86. У основној школи “Бора Станковић” ишла је у одељење VIII/7.
Мају можете чути у емисији Инспирација дана - Маја Анастасијевић Zipa Yoma од 09.06.2017. године.
Магазин Wannabe овако је описао нашу комшиницу Мају: Маја Атанасијевић, познатија као Зипа Yома. Легенда свих иоле респектабилних модних ревија у Београду пошто у другим деловима отаџбине тешко разуме језик а не може само да шета и ћути. Манекенка са речником кочијаша преведним у тренди субурбани жаргон. Захваљујући њој Оља Бећковић научила изразе – гистро и шатро. Али, падеже још није. Лепотица са ставом звери, пример инспиративне агресивности, ваљда због тога што је пре реч о стилском привеску него о стварној потреби да налупа неког. Осим уколико није реч о Светлани Ражнатовић. Упорно мршава што доказује да јој пуца за трендове. Српска Кејт Мос са мало више тестостерона. Урбана од првог до последњег бре.“

Никола Михајловић познатији као Николица, рођен 20.12.1970. године, одрастао у Булевару ослобођења број 84. Стари Бањичар који се појављује у улози Де Нира серијала Певај брате, као и у улози помоћника инспектора Петровића у филму Четврти човек, а кога тумачи глумац Феђа Стојановић. Такође појављује се и у неким епизодама хумористичке серије Андрија и Анђелка.

Стефан Чоловић боксер у насељу познатији као Ћела а у свету бокса као Принц од Бањице. Кратки документарни филм о Стефану можете погледати на овој адреси као и чланке у којима говори о себи са страница Републике и Вајса. Стефанов меч са београдског Калеменгдана можете погледати на овој адреси.

У Булевару ослобођења број 80. Испод такозваног „мостића“ на улазу из гаража, налази се и бањички бокс клуб Serbian Fighter чији је власник Драган Игњатовић који је 2013. године обављао и функцију председника боксерског савеза Србије.
У клубу Serbian Fighter снимана је и пета епизода тв серијала Пут ка ватреном рингу. У клубу понекад тренира и Вељко Ражнатовић.

Горан Старчевић, диск-џокеј који важи за једног од најатрактивнијих ди-џејева на београдској музичкој сцени. Истим занатом бави се и Горанов млађи брат Милош Старчевић.

Комшије са Првака који су се појављивали у медијима

Милан Радивојевић, звани Чичак рођен 05.04.1970. године и који је живео у Булевару ослобођења број 86. појављивао се у филму „Црни Бомбардер“. У сцени демонтстрација када испред кордона полоције глумац Уликс Фехмију изговара: "Делије, ево га Црни, је.." за њим појављује Чичак па је можда требало: "Делије, ево га Чичак је..." У поменутом филму у истој сцени демонстрација појављује се још један наш комшија Саша Богдановић звани Кемпес који је нешто млађи од Чичка, рођен 1975. године и који живи код пијачног платоа дакле у код Солитера.

Јасмина, Јасна, Аврамовић, 1995. године појављивала се у споту рок састава Желимир и Вишња за песму Плаве плесне ципеле. Као и у још два музичка спота групе Mr Blue Project – Лепе жене пролазе кроз град и у песми Као кап ове кише Љубомира Гаврића.
Јасна је рођена 12.05.1976. године и живела је на последњем дванаестом спрату у Булевару ослобођења број 80. У то време се дружила са момцима који су правили своје почетне кораке у Рокабили музици, Дејаном Љубеновићем, Николом Драговићем и Иваном Ковачевићем које ћемо уз њихов први бенд и даље каријере поменути на страници Другак.

Марија Марковић, комшиница из Булевара ослобођења број 80. у стану тачно испод поменуте комшинице Јасмин, Јасне, Аврамовић. 24.06.2019. године, појављивала се на тв „Прва“ у емисији 150 минута где је као докторка причала о мобилној апликацији "Фластерко" намењеној помоћи приликом дечијих повреда. Комшиницу Марију можете видети од минута 26. до минута 36.

Милица Пејовић Милованчевић. Дана 26.03.2020 за емисију Београдска Хроника говорила је бивша комшиница из Булевара ослобођења 80. професор др Милица Пејовић Милованчевић, в.д. директора Института за ментално здравље. Милица је давала савете родитељима мале деце како да се понашају поводом тренутне ситуације ванредног стања и вируса „Корона“, који је захватио планету. Докторку Милицу можете чути од минута 22:29 до 24:45.

Бисерка Стојановић из Црнотравске 1а, појављивала се у серији „Истине и лажи“ као и у реклами за македонски „ВИП“ оператера мобилне телефоније.

Владимир Зириковић познатији као Влада Маузер, генерација 1966. Комшија из Црнотравске 1в. Као пасионирани, свугде препознатиљиви навијач Црвене Звезде a уз то и магистар Ветерине, појављивао се на „Пинк“ телевизији у емисији Ставови са Татјаном Вотјеховски 22.02.2009. године.

Александар Антић - Сале Анта, рођен 16.02.1971. године, 22.11.2017. године учествовао је у квизу Столице на телевизији „О2“. Квиз је водио водитељ Срђан Динчић а Анта се појавио као трећи такмичар првог серијала у 53. епизоди.

Владимир Ђурђић, бивши комшија са Првака у дечијој емисији Зујалица на каналу РТС-1 04.01.2020. педстављао је своју књигу Господари и Жупани.

Душан Михаиловић, рођен 30.10.1975. године, комшија из броја 78. Душан је са функције директора Дирекције за послове са становништвом, испред Еуробанке давао савете за мала и средња предузећа након епидемије вируса Корона.

Комшије са Првака који су нас прерано напустили

Миа Торбица (2007. - 2019.) девојчица и наша мала комшиница из Црнотравске 1д која је на жалост изгубила битку коју је водила неколико година.

Аца Перић - Ацке (1979 - ?) Увек ведрог духа, насмејан. Из добре куће, добар ђак. Интелигентан. Пристојан, културан, добар. Организатор. Волео музику па је на дечијим журкама увек на себе преузимао улогу ДЈ-а, ревносно је чувао своје касете, водио прецизан списак имена песама и извођача. Волео је Денс иако се то тада звала „Реп“ музика. SNAP, KLF и слично. Учио је денс брејкденс плес, ишао на такмичења. Тренирао фудбал у Партизану и био главни „конкурент“ свом другару из разреда а данашњем признатом и познатом тренеру Марку Николићу, из Горице, који је тада тренирао у Звезди, у „такмичењу“ ко ће кад порасту пре постати професионални фудбалер. Живео је на трећем спрату у Булевару ослобођења број 74. Када је тачно преминуо и где је сахрањен на жалост нисмо успели да сазнамо. Имао је око тридесет година.

Зоран Мирић (24.10.1979. - 12.11.2009.) Био је непарна смена основне школе „Бора Станковић“ одељење VIII/1 и живео је у стану у приземљу у Булевару ослобођења број 84. После бомбардовања Србије 1999. године преселио се у Хрватску, у место Цриквеница на обали Јадранског мора, недалеко од Ријеке. Радио је као обезбеђење у ноћним клубовима. 12.11.2009. године у месту Селце, на јадранској магистрали, возећи мотор доживљава удес у коме на жалост губи живот.

Милош Живковић - Жика (1975. - 12.11.2015.) Живео је у Булевару ослобођења број 78. Волео је псе а иза себе је оставио предивну ћерку Јелену. Сахрањен је у породичној гробници на бањичком гробљу.

Гојко Плавшић (1982 - 13.07.2005) живео на Прваку у Булевару ослобођења број 68. Трагично је настрадао у насељу недалеко од куће. Сахрањен је на топчидерском гробљу, на парцелаи број 21. место 25.

Бранислав Драмићанин - Драма (06.11.1973. - 06.08.1996.) живео је у Булевару ослобођења број 82.
Волео је теретану и волео је да игра фудбал на доњем школском, на оба спорта био је редован. Свирао је гитару на којој је како кажу волео у шали да одсвира и уводну шпицу РТС-овог Дневника. Његово омиљено место био је угао Паунове и Коканове. Стајао би ту, на главном улазу у насеље, рукама прекрштеним на грудима као чувар читавог насеља. Тешко је поверовати да је он тада имао само 22. године. Био је далеко озбиљнији, зрелији и пре свега већи од година које је носио. Са тих 22. године, успео је оно о чему су вероватно сањали многи не само у насељу већ и много шире. Да се у њега заљуби најлепша. Само голим грудима штитећи нераздвојног пријатеља, са којим је као и сваког дана безбрижно ћаскао на клупама "Првака" у парку испред зграде броја 82. у коме је живео, на тадашњу потпуну неверицу читавог насеља, није успео да победи ватрено оружје коме је био супротстављен. Па чак ни оно није успело да га победи као што би истог трена победило било кога другога. Говорило се тада да је до самог краја био потпуно свестан. Сахрањен је на бежанијском гробљу на парцели број 58. место број 74.

Мирослав Мића Драмићани (18.08.1968. - 28.12.2018.) страији брат Бранислава Драмићанина Драме, који је преминуо после изненадне и кратке болести. Старије генерације које су га боље познавале, Мићу описују као препознатљиву легенду Бањице и као човека који је био одлично информисан.

Марко Павлићевић - Маркић (20.10.1977 - 15.04.2008.) Живео је у Булевару ослобођења броју 86. Као и његов комшија и старији другар Драма, волео је фудбал и као дечак тренирао у Црвеној Звезди. Сахрањен је на Новом бежанијском гробљу на парцели број 27. место 103.

Зоран Добросављевић (1968. - 19.12.2018.), комшија који је помагао многима да савладају школско градиво, првенствено из математике.
„Зауставите све сатове, искључите телефоне, И псима да не лају дајте сочну кост, Утишајте клавире и уз пригушено добовање бубња Изнесите ковчег, нек ожалошћени приђу
Нек авиони тугујући изнад наших глава Испишу преко неба поруку Он је Мртав. Ставите црне флорове на беле вратове голубова, Нек саобраћајци носе црне памучне рукавице.
Био је мој Север, мој Југ, мој Исток и Запад.
Моја радна седмица и недељни одмор, Моје подне, моја поноћ, мој говор, моја песма; Мислио сам да је љубав вечна: преварих се.
Звезде сада нису пожељне; погасите их све, Спакујте Месец, скините Сунце Излијте океане и посеците шуме Јер ништа од тога више нема сврхе.“
Ката Добсоављевић Бакоч, Зоранова млађа сестра.
Сахрањен je на гробљу "Орловача".