Prijemno Odeljenje

Prijemno Odeljenje ili Jovanićevo Brdo

Razloge zbog kojih je ovaj blok zgrada dobio ovaj naziv naveli smo na stranici Duševna Bolnica
Ovaj blok zgrada se nalazi na adresi ulice Bulevar Oslobođenja od broja 148 do broja 166.

Jovanićevo Brdo

Ova dva povezana bloka zgrada Prijemno i Duševna, između kojih se nalazi Neolitski gradić, nekada predstavljalo jednu celinu i zvalo se Jovanićevo brdo

Pre same izgradnje blokova zgrada koje danas nazivamo Prijemno Odeljenje, ovo brdo se zvalo Jovanićevo Brdo i uglavnom je služilo za sankanje ka današnjoj okretnici tramvaja, tržnom centru...

Jovanićevo Brdo se zaporavo zvao ceo predeo od današnje Paunove ulice pored sadašnjeg Neolitskog gradića, preko Duševne pa do Avalskog puta. Osim što je na tom mestu danas upamćen još jedino Neolitski gradić, kažu da je Banjica između ostalog dobila ime i po tome što je u vreme Rimskog carstva to bila Banja.

Sokolov Greben

Današnje ime Sokolov Greben je još jedan naziv za nekada jedno od omiljenih mestašaca za okupljanje mlađih generacija
Nalazi se u 'šumarku' na brdašcu ispod krošnji drveća odakle se pogled pruža na tržni centar, taksi i stanicu trole
Reč je o najobičnijem brdašcu na kome su nekada bile klupice i kome su iz šale zbog 'pogleda sa visine' mladi dali ime 'Sokolov Greben', u smislu 'Osmatračnica'

Klikni na sliku za izlistavanje cele galerije

Filmovi snimani u "Prijemnom"

Film „Neka druga žena“ iz 1981. godine je pored pomenutih „Trećaka“ , „Duševne“ i „Belja“, sniman i u ovom delu Banjice.

U Prijemom odeljenju su 2020. godine snimani neki od kadrova za film Jedini izlaz. U Prijemom odeljenju su 2020. godine snimani neki od kadrova za film U Prijemom odeljenju su 2020. godine snimani neki od kadrova za film .

Serija Klan tokom 2019. i 2020. godine snimana je i u ovom delu Banjice, na adresi Bulevar oslobođenja broj 154.

Prestižni svetski časopis Highsnobiety koji se bavi modnom kulturom uličnog odevanja 2019. godine je objavio intervju o momcima iz Srbije koji se bave tom tematikom i njihov fotograf je prilikom slikanja za lokaciju odabraoovaj deo Banjice, preciznije mostić u Prijemnom.
Reč je o robnim markama kao što su američki Supreme, japanski BAPE, I ostale HYPE odeće a koja je zahvaljujućI trudu ovih momaka dostupna i u Srbiji putem urbanog šopa Minus1.

Komšije iz „Prijemnog“ koji su se pojavljivali u medijima

Marina Knezović, tokom 2015. godine svakodnevno je bila u jutranjem programu Pink televizije gde je ispred sportske akademije „Kočović“ vodila jutarnje vežbe i kratke treninge za jutarnje razgibavanje. Marina već duži niz godina kao fitnes instruktor radi u zemljama bliskog istoka. Marina je mlađa sestra pokojnog Milana Knezovića Konana koga ćemo takođe pomenuti na ovoj stranici.

Komšije iz "Prijemnog" koji su nas prerano napustili

Zoran Rosić Roske, Role (29.03.1981. - 12.07.2018.).
Voleo ga je svako ko ga je upoznao. Izuzetno vešto je vozio Rolere i bio svojevrsna atrakcija u naselju, kada recimo pored vas projuri velikom brzinom na nizbrdici iz pravca trafike kod ulaza 116. Ka tržnom centru i uprkos oštroj krivini, potpuno opušten sa visokom stalkenom čašom od šampanjca u ruci, istrčava na tramvajske šine, preskače oko njih i vraća se na ulicu a za vama ostaje samo njegova crna majica koja se viori za njim. Sahranjen je na Centralnom groblju, na parceli broj 45. mestobroj 257. Kao i na rolerima, jednako dobar i u slikanju I pisanju a ovakve otkucaje su ispisivali srce i dušaZorana Rosića - Rosketa.

Milan Knezović Konan (21.07.1984. - 01.10.2010.), bio je izrazito vedar i duhovit momak.Njegovi drugari i danas ponavljaju neke njegove „aforizme“ i ističu kako je umeo stvari i pojave da imenuje originalnim i duhovitim nazivima. Bio je prirodno vešt sa ženskim svetom iI devojke su volele da budu u njegovom društvu. Tragično je izgubio život vraćajući se sa posla sa svojim drugarom i kolegom iz RipnjaVladimirom Rankovićem. Milanu Knezoviću - Konanu i Vladimiru Rankoviću posvećen je memorijalni turnir u malom fudbalu koji se na Banjici igra svake godine o čemu smo pisali na stranici Soliteri. Mural mladim komšijama Milanu Knezoviću i Vladimiru Rankoviću, rođenim 1984. godine, koji su tragično nastradali u saobraćajnoj nesreći 01.10.2010. godine, vraćajući se sa posla kući, se nalazi na zidu stana u kome je živeo Milan Knezović u Bulevaru oslobođenja broj 160. Na takozvanom „Sokolovom grebenu“. Njegova urna nalazi se na Centralnom groblju u kolumbarijumu broj 337. Kod parcele broj 2.

Mural Petra II Petrovića Njegoša na zgradi Bulevar Oslobođenja broj 166. nacrtan 26.98.2019.

Poznati stanovnici Prijemnog Odeljenja

Dr Nele Karajlić. Iako ne živi u delu Banjice kojim se mi ovade bavimo dodajemo ga na naše strane sa posebnim zadovoljstvom jer su susreti sa njim za autora ovih redova vrlo "specifični" i te susrete ćemo ovde opisati. Neki komšije kažu da je Nele živeo i u Paunovoj broj 87. na okretnici trole. Mi ćemo ga dodati u ovaj blok zgrada jer smo ga tu slikali. Inače ono što se pouzdno zna jeste da je Nele dugo godina živeo u ulici Banjički venac ispod banjičkog logora ali posle preseljenja, takođe dugi niz godina pa i danas živi u naselju iza VMA.
Banjički susreti sa dr Neletom Karajlićem:
Devedesetih godina postojao je u broju 92 ispod mostića vido klub „čarli“. Ja sam klinac koji je tog nekog dana rešio da odgleda "Top Listu Nadreaslita" a koju je „čarli“ imao nasnimanu na dve video kasete. Jutro je, izlazim iz video kluba i krećem u pravcu pijace. U ruci mi kasete na kojima piše „Top Lista Nadrealista“, kad mi iz pravca 84 ka 88 put seče dr NELE KARAJLIć!??! Poželeo sam da mu priđem i pokažem mu šta držim u rukama, međutim bio sam klinac pa sam samo ostao zbunjen.. Nisam znao ništa o ratu pa ni o tome da se Nele iz Sarajeva trajno doselio kod nas u naselje..
2016. godine, srećem ga na raskrsnici Paunove i Kokanove, sa pijace ide ka mesari u Kokanovoj. Želim da ga slikam tako da se u pozadini vidi Banjica međutim sav ushićen želim da mu ispričam sve ono što nisam umeo kao dete, blebećem o nekim video kasetama pa zbunjujem i sebe i njega, te me čovek šmekerski skida sa leđa: „De der jarane kad tako dobro poznaješ Banjicu rec' ti meni gde ovde ima da se kupi svježa pilet'na.“ Tek kad sam se odvojio od njega shvatam da ga nisam ni pitao za slikanje.. Posle par meseci opet ga srećem na Pijaci i opet mu prilazim kao kamikaza „Ja sam vas gnjavio pre par meseci međutim hteo sam da vas slikam ali sam zaboravio to da vas pitam“, pipam se po džepu da izvadim telefon i konstatujem na glas „Nisam poneo telefon!?“ Nele se nasmeje onako ispred tezge na kojoj je kupovao i više se obrati prodavcu nego meni: „Jbg jarane, nemaš sreće“.
Ali danas 23.05.2023. godine imamo više sreće i uspešno slikamo Neleta na Banjici na raskrsnici Paunove i Baštovanske ulice, preko puta tržnog centra Banjica.

Jovica Stanišić, bivši načelnik službe Državne Beznbednosti u vreme vladavine Slobodana Miloševića (1991 - 1998).
"Rođen je 30.07.1950. u mestu Ratkovo u Odžacima. Stanišići su poreklom iz Bjelopavlića, u Crnoj Gori, ali su posle Prvog svetskog rata živeli na Kosovu, da bi se nakon Drugog svetskog rata nastanili u Bačkoj. Navodno je već 1975.godine stupio u Službu državne bezbednosti (SDB), gde je brzo napredovao. Tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, bio je jedan od najbližih saradnika Slobodana Miloševića. Stanišić je, kao specijalni izaslanik predsednika Srbije Miloševića, 1995. godine izveo oslobađanje 120. pripadnika UNPROFOR-a, koji su držani kao taoci u cilju sprečavanja bombardovanja Republike Srpske. Haški tribunal za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije je protiv njega i njemu podređenog Franka Simatovića Frenkija podigao optužnicu za ratne zločine u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Njih dvojica su uhapšena tokom proleća 2003.godine u akciji Sablja, nakon čega su isporučeni Haškom tribunalu. Izmeđ uostalog, optužen je da je počinio razne zločine nad ne-srpskim stanovništvom tokom građanskog rata u Jugoslaviji (1991-1995), uključujući progone i ubistva. Dana 30. maja 2013. oslobođen je po svim tačkama optužnice. Mediji su pisali da je učestvovao i u hapšenju čuvenog Sančeza Ramireza Karlosa u beogradskom hotelu -Metropol-. Tokom rada u Službi imao nekoliko nadimaka -Korčagin-, -Tuhačevi-, -Ledeni-"
IzvoriVikipedijai internet novineB92
Sin JoviceStanišića, Vuk, rođen 1977. godine, odrastao je na Banjici.

Dejan Lučić, publisicta I geopolitičar. Rođen je 15.11.1950.godine u Beogradu. Živeo u Bulevaru oslobođenja broj 160.
"Završio je žurnalistiku na Fakultetu političkih nauka, zajedno sa bivšim načelnikom državne bezbednosti Jovicom Stanišićem, I komandantom specijalnih jedinica državne bezbednosti Frankom Simatovićem Frenkijem, sa kojima je ostao dugogodišnji prijatelj. Za sebe navodi da je potomak Jelene-Ilke Marković, koja je 11. oktobra 1882. godine u Sabornoj crkvi u Beogradu pucala na kralja Milana Obrenovića. Ovaj događaj je poznat kao Ilkin atentat. Lučić tvrdi i da je potomak vojvode Milenka Stojkovića iz Prvog srpskog ustanka. Takođe navodi da je njegov deda bio učesnik demonstracija u Beogradu 27. marta 1941." IzvorVikipedija
Kao pisac špijunsko-obaveštajnih romana bavi se tematikom masonerije, tajnih društava, Rimokatoličke crkve. Neke od knjiga koje je napisao su: "Tajne albanske mafije", " Pavelićev testament", "Vladari iz senke", " Islamska republika Nemačka", "Kineska osveta", I druge.
Oba deteta Dejana Lučića, ćerka rođena 1978. i sin 1980. godine, odrasli su na Banjici.

Mića Jovanović, medijiski poznat osnivač I vlasnik univerziteta „Megatrend“. Živeo u Bulevaru oslobođenja broj 162.
"Rođen je 28.01.1953. godine u Knjaževcu. Zavšio je Fakultetpolitičkihnauka u Beogradu 1976. Rad na univerzitetu otpočeo je odmah po diplomiranju, 1976. godine, a zvanje redovnog profesora univerziteta stekao je 1996. godine. U periodu od 1976. do 1991. godine radio je na Beogradskom univerzitetu s prekidima, iz razloga daljeg akademskog usavršavanja I boravka u Engleskoj (gde je nastaviodaljestudije). Od 1991. Godine predavao je u Poslovnoj školi (tadašnjeg) Univerziteta Megatrend – sada Univerzitet -DžonNezbit-. Od 1997. do 1999. bio je dekan Fakulteta za menadžment u Zaječaru. 1999. Godine postao je rektor (nekadašnjeg) Megatrend univerziteta u Beogradu – sada Univerzitet DžonNezbit. U periodu od 1983. do danas predavao je, po pozivu, na mnogim vodećim inostranim univerzitetima. Od 1983. do 1989. godine bio je član istraživačkog tima Massachusettss Institute of Technology, na projektu -Budućnost rada u automobilskoj industriji sa pogledom na robotizaciju proizvodnog procesa-. Predsednik je Međunarodnog ekspertnog konzorcijuma u Londonu još od 1991. godine (sve do danas). Bio je, u dva mandata, član Izvršnog komiteta Evroazijske asocijacije za studije menadžmenta sa sedištem u Tokiju i Berlinu. Predsednik je Istraživačke laboratorije za generalnu kosmologiju u Parizu. Ponosni je nosilac „Viteza“ britanskog reda Reda ljiljana. Dobitnik je Zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice Beograda za 2002. Godinu za knjigu Interkulturni menadžment. U martu 2007.godine poneo je priznanje Međunarodna Sokratova nagrada nevladine organizacije EBA, za dostignuća ostvarena u nauci, obrazovanju I kulturi. Autor je više od 80 naučnih i stručnih radova objavljenih kod nas i u inostranstvu." IzvorVikipedija.
BožinJovanović, otac Miće Jovanovića je narodni heroj koji je bio jedan od najistaknutijih članova kabineta Josipa Broza Tita. Sin Miće Jovanovića, Boško, rođen je 1977. godine i odrastao je na Banjici.

Vladimir Petrović dugogodišnji presenter vestina RTS. Vladimirasvakodnevno gledamo u Trećem dnevniku, Jutarnjem programu, emisiji Tako stoje stvariiOvo je Srbija. Vladimir sa suprugom Ljiljanom, takođe radi na RTS-u na emisijama „Stanje na putevima“, „Bez komentara“.
Vladimir živi u Bulevaru Oslobođenja broj 156.

Ivan Ivanović, tv voditelj mnogih emisija. Rođen je 22.10.1075.godine u Beogradu. Živeo je na poslednjem spratu u Bulevaru oslobođenja broj 164. gde mu i danas žive roditelji dok se on preselio u susedni blok Duševnu bolnicu
"Svoju voditeljsku karijeru je otpočeo vođenjem emisije –Keš taksi- na televiziji Foks (2007). Dana 14. maja 2010. Godine počeo je da vodi emisiju -Veče sa Ivanom Ivanovićem-. Vodio je i emisiju -Survivor-. Ima brata Ognjena koji je učestvovao u –Velikom bratu-." Izvor Vikipedija.
Ivana Ivanovića, kao tv voditelja koji je vodio tv šou 'Keš taxi' Banjicani pozitivno pamte po epizodi u kojoj su ga slučajno zaustavila 4 momka iz Prijemnog Odeljenja, medju kojima i pomenuti Boki Jovin. Uredno su odgovorili na sva pitanja tačno, zaradili keš i izašli kod kafane Kovač da proslave neplanirani uspeh.
Ognjen Ivanović je rođen 28.11.1981. godine u Beogradu, bavio se manekenstvom. Počeo je karijeru u ”Click-u”, a zatim je bio maneken modne agencije “Select”. Posle učešća u Velikom Bratu (2007) odlazi u Dubaji gde je radio kao stjuart. Pojavljivao se u spotovima Ksenije Ivanović, Tijane Dapčević. Ognjen živi na prvom spratu u Bulevaru oslobođenja broj 162.

Lav Bratuša, bivši bubnjar nekadašnje popularne grupe Darkwood Dub a kasnije grupe Autopark.
Lav je rođen 12.09.1972. godine, živeo je u Bulevaru oslobođenja broj 162. A njegova majka je u osnovnoj školi Bora Stanković na Banjici, u parnoj smeni predavala matematiku višim razredima.
Lava možete čuti na ovoj adresi

Branislav Radulović - Miša, nije medisjki poznata ličnost ali se njegovo ime vezuje uz danas poznatog rep muzičara Ivana Ivanovića - Đusa.
Branislav Miša Radulović, Boris Borisogljepskipoznatiji kao „Šorti“ ili „Bata Barata“ i Ivan Ivanović Đus kao članovi grupe "Fool Moon" izdali su album Na Nivou
Branislav je rođen 1980.godine. Išao je u parnu smenu osnovne škole "Bora Stanković" u odeljenje VIII/2. Kao dečak je izrazito vešto vozio skejt i na platou ispred tržnog centra Banjica izvodio atraktivne akrobacije. Pre samostalne rep karijere, danas poznati reper Ivan Ivanovićđus, 1995. godine sa nepunih 15. godina i kao najmlađI član, imao je grupu koja je nosila ime „FulMun“ a čiji je član bio i Branislav, Miša, Radulović. Mišino ime se nalazi na knjžici koja se dobijala uz originalno izdanje prvog i je dinog albuma grupe „FulMun“ a koji je nosio naziv „Na Nivou“. Pored Miše i Đusa članovi benda bili su i izvesni Sale i još jedan poznatireper Boris Borisogljepski poznatiji kao „Šorti“ ili „Bata Barata“. Mišino ime se nalaz i ina internet stranici Vikipedije posvećenoj muzičkoj grupiFulMun a njegovo ime pominje i sam Đus u dokumentarnom filmu iz 2020. Godine posvećenom njegovoj muzičkoj karijeri a povodom izlaska albuma "Hiohopijum 4", gde Đus Mišu sa Banjice pominje u vremenu 4:37. Miša iI Đus su se najverovatnije upoznali na Banjici. Miša je žive ona 10. Spratu u Bulevaru oslobođenja broj 164. A Đusov otac je imao firerski salon, prvo u Belju, tačno prekoputa Mišine zgrade a zatim u banjičkom tržnom centru ispred koga je Miša često vozio svoj skejt. U oba salona Đus je,kao učenik srednje frizerske škole, dolazio kod svog oca na praksu.

Lazar Ristovski poznati glumac za koga kažu da ima stan na dvanaestom spratu Bulevara Oslobođenja broj 166. ali ga po Banjici gotovo niko ne viđa jer verovatno u tom stanu nikada nije stanovao.
"Rođen je 26. oktobra 1952. godine u Ravnom Selu kod Vrbasa. Završio je Učiteljsku školu u Somboru, a glumu diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi Ognjenke Milićević, zajedno sa Bogdanom Diklićem, Snežanom Savić, Ljiljanom Stjepanović i Radošem Bajićem. Odigrao je u pozorištu preko 4 hiljade predstava i snimio je u više od 50 filmova, većinom u glavnim ulogama. Sjajne kreacije je ostvario u filmovima –Hajka- (1977), -Svetozar Marković- (1981), -Igmanskimarš- (1983), -Tako se kalio čelik- (1988), -Original falsifikata- (1991), -Tito i ja- (1992), -Podzemlje- (1995), -Balkanskapravila- (1997), -Bure baruta-(1998), -Belo odelo- (1999), -Bumerang- (2001), -Mali svet- (2003), -Pad u raj- (2004), -San zimske noći“- (2004). –Sveti Georgije ubiva aždahu- (2009.), -Dnevnik mašinovođe- (2016.) i –Kralj Petar Prvi, U slavu Srbije- (2018.)"
IzvorVikipedija.

Vladimir Protić rođen 25. marta 1975. u Beogradu. Išao je u neparnu smenu osnovne škole Bora Stanković, odrastao u Bulevaru oslobođenja broj 166. Džez trubač, idejni tvorac , i organizator Jazz crawl festivala. Svira u bendu Vladimir Protić kvartet. Autor je kratkometražnih filmova snimljenih amaterskom kamerom, Među tim video-snimcima se ističu serijali Dr Protić, u kome sam tumači naslovni lik, koji u svojim „seansama“ iznosi stavove bliske filozofskom pravcu nihilizmu, kao i lutkarski serijal Jaganjac, u kome, rukovodeći lutkom ovna Jaganjca, parodira lutkarske serijale poput „Laku noć, deco“. Svoje video zapise je objavljivao na više festivala i izložbi. Godine 2010. Nemanja Vojinović, režirao je kratki dokumentarni film o Vladimiru Protiću Realnosti odjebi.
Objavio je knjigu Teleks, napisanu leta 2005. u formi izmišljenih vesti.

Jugoslav Vasović bivši reprezentativni vaterpolista. Juga danas živi baš na takozvanom "Sokolovom grebenu", u Bulevaru oslobođenja broj 158.
"Rođen je 31. maja 1974. u Beogradu. Karijeru je započeo u mlađim kategorijama Partizana, za čiji prvi tim je debitovao kao šesnaestogodišnjak, 1990. godine, i osvojio Kup pobednika kupova. U sezoni 1990/91 prelazi u splitski Jadran sa kojim odmah osvaja Prvenstvo SFR Jugoslavije, a godinu dana kasnije i najjače evropsko takmičenje, Ligu šampiona (tadašnji Kup šampiona). Naredne dve sezone proveo je u Crvenoj zvezdi i osvojio dve titule prvaka SR Jugoslavije, da bi potom na kratko branio boje Budvanske rivijere (1994/95). Najduže se zadržao u Bečeju, sa kojim je od 1996. do 2001. godine osvojio svih šest naslova prvaka zemlje i isto toliko kup takmičenja, a sve to krunisao Ligom šampiona (2000.) Usledili su potom inostrani angažmani, u nekoliko država. U sezoni 2001/02 u atinski Palio Faliro, da bi naredne sezone sa italijanskom Florencijom postao vicešampion LEN Kupa. Potom je pojačao redove ruskog Šturm čehova, takođe na godinu dana. U sezoni 2004/05 vratio se u Partizan i ponovo došao do srebra u LEN Kupu, a zatim je ponovo zaigrao u Florenciji (2005-2008). Za matične -crno-bele- poslednji put zaigrao je u sezoni 2008-09 i domogao se srpske duple krune. Poslednji inostrano igračko iskustvo imao je u redovima Al Kadizije iz Saudijske Arabije (2009-2011) sa kojom je osvojilo ligu 2010. godine, da bi igračku karijeru završio u Crvenoj zvezdi (2011/12). Reprezentativac Srbije bio je od 1992. do 2001. godine, a najveći uspeh ostvario je 2000. kada se okitio bronzom na Olimpijskim igrama u Sidneju. Odmah po završetku igračke karijere posvetio se stručnom radu u Vaterpolo savezu Srbije, a od 2016. godine je tim menadžer reprezentacije Srbije. Od 2013. godine bio je sportski direktor VK Radničkog, kluba koji je u to vreme beležio velike uspehe u Evropi, a od 2016. je prvi čovek KVK Radničkog. Jedan je od najzaslužnijih što se u Kragujevcu ponovo igra vaterpolo na visokom nivou i što Radnički zahvaljujući odličnom radu sa mlađim selekcijama ne mora da brine za budućnost." Izvor internet stranica Kv Radnički.

Dejan Matić - Medžik (31.01.1967. - 19.04.2021.) bio je Di Džej i jedan od začetnika hip hop kulture u Beogradu. Sa svojim prijateljem Hugom osnivač je beogradskog Brejk Densa, davne 1983. godine. Grupu su nazvali „Belgrade City Crew“ i u zemunskoj hali Pinki držali su plesnu školu za Brejk Dens.
Dejan je živeo u Bulevaru oslobođenja broj 160. na prvom spratu u stanu broj 3. Devedesetih godina otišao je u Ameriku gde je osnovao porodicu, živeo i radio da bi se poslednjih meseci svog života vratio na Banjicu gde je na žalost vrlo mlad i umro 19.04.2021. godine i sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.
O Dejanu kao začetniku Brejk Densa saznajemo tek po njegovoj smrti a otkrio ju je popularni rep muzičar Ivan Ivanović đus u svojoj tv emisiji Špic i najavio je opširniju priču o Dejanu za neku narednu emisiju.

Zdenko Kolar nekadašnji basista i jedan od osnivača bivše muzičke grupe Idoli.
Iako nije živeo na Banjici Zdenka Kolara ćemo dodati uz ovaj blok zgrada jer je njemu najbliža tramvajska okretnica. Posle prestanak rada muzičke grupe Idoli 1984. godine, uporedo svirajući sa novim bendom Zona B Zdenko je bio zaposlen u Gradskom sabraćajnom preduzeću kao vozač tramvaja. Taj podatak možete pročitati i na Vikipediji. Zdenko je neko vreme vozio i tramvaj broj 10. koji je i tada, devedesetih godina kao i danas saobraćao na liniji Dorćol - Banjica. Neki tadašnji dečaci generacija 1976. - 1979. igraću se svakodnevno kratkim vožnjicama po tramvajima, viđali su ga, prepoznavali i prilazili Zdenku koji je uvek i ne samo jednom pristajao da ćaska sa tim nekim tadašnjim banjičkim klincima. A nekima od njih koji će kasnije i sami postati Rokabili muzičari davao je i savete.

Poznati stanovnici Prijemnog Odeljenja

Bivše fudbalske Zvezdine legende koje i danas žive na istoj adresi i svi u istoj zgradi

Miloš Šestić, bivši fudbaler i jedan od najvećih driblera Crvene Zvezde i reprezentacije Jugoslavije. Živeo je na prvom spratu Bulevara Oslobođenja broj 164.
"Rođen 8. avgusta. 1956, u Milosavcima kraj Laktaša u Republici Srpskoj. Fudbalsku karijeru započinje 1972. godine u Jedinstvu iz Stare Pazove, gde se zadržao samo dve godine a onda 1974. godine prelazi u Crvenu zvezdu. Za prvi tim Crvene zvezde debitovao je 24. aprila 1974. godine, protiv Olimpije, u Ljubljani. U dresu Crvene zvezde odigrao je 441 utakmicu i postigao 108 golova, osvojivši četiri titule prvaka zemlje (1977, 1980, 1981, 1984) i jedan trofej kupa Jugoslavije (1982).U evro-kupovima bio je strelac 10 puta, od toga četiri puta u čuvenom pohodu na finale UEFA Kupa 1979 (protiv VBA, Herte, Dinama iz Berlina i Borusije u finalu). četiri gola dao je luksemburškom Aveniru, jedan malteškom Hibernijansu u poobedi od 8:1, a dokaz da su mu odgovarali nemački klubovi je i pogodak protiv Karl cajs Jene 1979. godine.Kada je sa 28 godina stekao pravo da ode u inostranstvo, karijeru je nastavio u Grčkoj, u dresu Olimpijakosa. Tamo je odigrao tri sezone, 50 prvenstvenih mečeva, u kojima je postigao 11 golova. Nakon toga, kada je prešao tridesetu, vraća se u Vojvodinu, gde je odigrao 60 prvenstvenih mečeva u dve i po sezone i ostvario istorijski uspeh, osvojivši prvenstvo Jugoslavije u generaciji Mihajlovića, Jokanovića, Tanjge… Svoj boravak u Novom Sadu prekinuo je na polovini treće sezone, kada je pojačao Zemun, u kojem je proveo godinu dana, odigrao 18 mečeva i postigao 3 gola, da bi naredne zime, 1991. otišao u OFK Beograd i u mesecima kada se njegova Zvezda popela na krov Evrope okačio kopačke o klin.Uz 15 utakmica i šest golova za omladinsku (1973-1975), 13 utakmica i 11 golova za mladu (1977), kao i 13 utakmica i četiri pogotka za olimpijsko-mediteransku reprezentaciju (1979-1980), odigrao je i 21 utakmicu i postigao dva gola za najbolju selekciju Jugoslavije, protiv veoma jakih rivala – Nemaca i Francuza.Debitovao je 10. oktobra 1979. protiv Španije (0:1) u Valensiji, a poslednju utakmicu u dresu sa državnim grobom je odigrao 3. aprila 1985. protiv reprezentacije Francuske (0:0) u Sarajevu. Učestvovao je na Mediteranskim igrama 1979. u našoj zemlji, na Olimpijskim igrama 1980. u Moskvi, na Svetskom prvenstvu 1982. u Španiji i na finalnom turniru Prvenstva Evrope 1984. u Francuskoj. Umeo da se nađe pred praznim golom, a onda se vrati i ponovo „provoza“ protivnike, pre nego što ubaci loptu u gol". Izvor internet stranica Moja Crvena zvezda.
Posle igračke karijere završio je trenersku školu i počeo da radi u Zvezdi sa mladima, pa u Obiliću i Vojvodini, da bi ga Dragan Stojković Piksi ponovo vratio u Crvenu zvezdu. Otac je dva sina dva sina, Ivana (1978) i Uroša (1984) koji su odrasli na Banjici i za koje čitava Banjica ima samo reči hvale.

Milan Mile Jovin, bivši fudbaler Crvene Zvezde. Živeo u istoj zgradi sa svojim saigračima iz tima, Milošem Šestićem i Draganom Miletovićem sa kojim je na osmom spratu živeo vrata do vrata.
"Nekadašnji odbrambeni fudbaler Crvene zvezde, rođen je 13. decembra 1955. godine u Srpskoj Crnji. Bio je član čuvene Zvezdine generacije koja je stigla do finala Kupa UEFA 1979. godine. Za crveno-bele je nastupao od 1978. do 1986. godine. Odigrao je 174 zvanične utakmice i postigao sedam golova. Učestvovao je u osvajanju tri šampionske titule 1980, 1981. i 1984. godine, i jednog nacionalnog kupa 1985. godine. Bio je standardan član tima na poziciji levog beka u pohodu do finala Kupa UEFA u sezoni 1978/79, kada je odigrao osam mečeva, uključujući sve polufinalne i finalne susrete protiv Herte i Borusije iz Menhengladbaha. Bio je strelac pogotka na 71. večitom derbiju (1:1), jedan gol je postigao i u ubedljivoj pobedi protiv Lilestrema u 1. kolu Kupa pobednika kupova 1982/83. U Zvezdi je doživeo i tešku povredu, koja ga je na duže vreme odvojila od terena. Najduži period u karijeri proveo je u Zvezdi, a nosio je i dres Novog Sada (od 1973. do 1978.) i švedskog drugoligaša Degerforsa u sezoni 1986/87. Sa olimpijskom reprezentacijom Jugoslavije zauzeo je četvrto mesto na igrama u Moskvi 1980. godine. Upisao je četiri nastupa za nacionalni tim uz jedan postignut gol. Debi je imao 30. marta 1980. protiv Rumunije (2:0), a poslednju utakmicu je odigrao 13. oktobra 1982. u porazu protiv Norveške (1:3).Popularni Mile je radio kao trener mlađih kategorija u Zvezdi, bio pomoćni trener Vladimiru Petroviću Pižonu u prvom mandatu na klupi crveno-belih, zatim selektor kadetske i omladinske reprezentacije, a vodio je još i Voždovac, Srem, Leotar iz Trebinja, sa kojim je bio šampion Bosne i Hercegovine 2003. godine, niški Radnički, Novi Pazar, Radnik iz Bijeljine, Bečej, Žepče, Radnički iz Vršca." Izvor internet stranica Moja Crvena zvezda
Bojan Boki Jovin, sin Mileta Jovina, rođen je 12.02.1982. godine i kao i Šestićeve sinove i za njega čitav komšiluk ima samo reči hvale. Dnevni list „Blic“ 09.02.2011. godine o njemu je napravio reportažu jer je kao pošteni pronalazač vratio vlasniku novčanik sa 3.000 evra. Bojan je takođe igrao fudbal u Crvenoj Zvezdi ali je zbog povrede noge morao da prekine. Jedno vreme se bavio muzikom a u poslednje vreme sve češće ga viđamo u filmovima i serijama kao što su "Južni vetar" Besa, Nemanjići - Rađanje Kraljevine, Iza rešetaka, i slično.

Dragan Miletović, bivši fudbaler Crvene Zvezde. Živeo u istoj zgradi sa svojim saigračima iz tima, Milošem Šestićem i Miletom Jovinim sa kojim je na osmom spratu živeo vrata do vrata u Bulevaru Oslobođenja broj 164.
Komšije iz ulaza u istom timu: Dragan Miletović, stoji treći sa leva na desno, pored golmana i komšije iz „Generalica“ Aleksandra Dike Stojanovića, čuče Kapiten Vladimir Petrović Pižon, Dule Savić čuči sa rukama na lopti a do njega su Miloš Šestić i Milan Mile Jovin.
"Nekadašnji odbrambeni fudbaler Crvene zvezde rođen je 24. novembra 1956. godine u Kosovskoj Mitrovici. U crveno-belom dresu nastupao je sedam sezona, od 1978. do 1985. godine. Za Zvezdu je odigrao 176. zvaničnih utakmica uz jedan postignut gol, protiv Dinama iz Vinkovaca u šampionatu Jugoslavije. Igrao je na poziciji centarhalfa i učestvovao u osvajanju tri šampionske titule (1980, 1981. i 1984. godine) i dva nacionalna kupa (1982. i 1985. godine).Bio je član čuvene Zvezdine generacije, koja je stigla do finala Kupa UEFA u sezoni 1978/79. Zabeležio je sedam utakmica u tom ciklusu, svih sedam u startnoj postavi. Po dva meča je odigrao protiv Sportinga iz Hihona (1:0 i 1:1), Herte iz Berlina (1:0 i 1:2) i u finalnim utakmicama protiv Borusije iz Menhengladbaha (1:1 i 0:1), dok je jedan nastup zabeležio u prvom meču četvrtfinala protiv Vest Bromvič Albiona (1:0) u Beogradu. Pre dolaska u Zvezdu igrao je u Remontu, a zatim i u Trepči iz Kosovske Mitrovice, od 1974. do 1978. godine, a po odlasku u inostranstvo nosio je dres švedskog Vasterasa od 1986. do 1987. godine. Karijeru je završio u Sutjesci iz Nikšića na kraju sezone 1987/88." Izvor internet stranica Moja Crvena zvezda.

Dušan Maravić,bivši fudbaler a kasnije internacionalni delegat u FIFA i UEFA. Živi u Bulevaru oslobođenja broj 162.
Dušan Maravić igrao je u vremenu Dragoslava Šekularca, Rajka Mitića, Vladimira Beare, Branka Zebeca, Velibora Vasovića, Dragana Džajića..
"Rođen je u Francuskoj, pošto je njegov otac radio u selu Enžu Ženisja u blizini granice sa Švajcarskom. Prve fudbalske korake napravio je u lokalnom klubu Radnički Bajmok kada je imao šest godina, deset godina kasnije pridružio se poznatijem klubu Spartaku iz Subotice. Godine 1958. postao je član beogradske Crvene zvezde. Igrao je šest godina u Zvezdi, Maravić je odigrao 232 službena meča, postigavši 82 gola. Bio je član A reprezentacije Jugoslavije u sedam navrata i postigao tri gola. Osvajač zlatne medalje sa Olimpijskih igara 1960. u Rimu. U inostranstvu je nastupao uglavnom za francuske klubove.Nakon igračke karijere, dugi niz godina bio je sekretar Komisije za međunarodne poslove u FSJ i član Izvršnog odbora UEFA i FIFA.Od 1986. godine član je Međuklupske komisije Uefe i delegat na oko 200 utakmica, uključujući i finale Kupa šampiona u Štutgartu 1988. godine, kada je holandski PSV boljim izvođenjem jedanaesteraca savladao Benfiku (0:0/6:5)"
Izvor Vikipedija.

"Dušanovi otac Manojlo i majka Danica, došli su u Francusku posle Prvog svetskog rata iz Like, iz mesta Drežnice. Otac je bio fizički radnik u šumama, rudnicima, na branama i prugama, a majka domaćica. U vreme kad sam igrao fudbal za Rasing nuđeno mi je francusko državljanstvo, ali to sam tada odbio. U vreme šezdesetih naš pasoš je bio vredniji od francuskog. Posle rata, 1945. godine, sa trojicom sinova, Nikolom, Radetom i sa mnom, naseljeni su u Bajmoku, selu između Sombora i Subotice."
Izvor Politika.
"Na centralnom šetalištu na Radijalcu, 29.07.2008. godine otkrivena je spomen česma subotičkim sportistima, osvajačima medalja na olimpijskim igrama u prethodnom periodu. Kritrijum za dobijanje statusa i spomen ploče na česmi je bio : ko je rođeni Subotičanin ili da je u vreme osvajanja olimpijske medalje bio član nekog Subotičkog kluba. Subotičani, osvajači olimpijskih medalja su : 1. Joška Takač- fudbal - Srebro (London, 1948.) 2. Ognjanov tihomir - fudbal - Srebro (Helsinki, 1952.) 3. Maravić dušan - fudbal - Zlato (Rim, 1960.) 4. Petković Momir - rvanje - Zlato (Montreal, 1976.) 5. Refik Memišević- rvanje - Srebro (Los Anđeles, 1984.) 6. Elenora Vild đoković - košarka - Srebro (Seul, 1988.) 7. Mešter đula - odbojka - Bronza ( Atlanta , 1996.) 8. Mešter đula - odbojka - Zlato (Sidnej, 2000.) 9. Bojana Radulović - rukomet - Srebro (Sidnej, 2000.) 10. Davor Štefanek - rvenje - lato (Rio De Žaneiro 2016) 11. Nikola Kalinić- košarka - Srebro (Rio De Žaneiro 2016)"
Izvor internet stranica Beogradske fontane.

Boško Đurovski, bivši fudbaler Crvene Zvezde i reprezentacije Jugoslavije. Živeo je na sedmom spratu Bulevara oslobođenja 164. Na istom spratu bili su još Dragi Kanatralovski i Risto Vidaković.
"Rođen 28. decembra, 1961. u Tetovu, u Makedoniji. Fudbalom je počeo da se bavi još kao pionir u FK Teteks, odakle je kao omladinac sa nepunih četrnaest godina otišao u beogradsku Crvenu zvezdu. Za prvi tim Zvezde debitovao je 1978. godine, sa sedamnaest godina, gde je ostao punih devet sezona, do 1989. godine. Za Crvenu zvezdu je odigrao 509 utakmica i postigao 103 gola. Internacionalac je postao 1989. kada je iz Zvezde prešao u švajcarski Servet u kojem je ostao sve do 1995. godine gde je završio svoju fudbalsku karijeru. Sa „Servetom“ je postao prvak Švajcarske i kao igrač i kao trener.Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 4 utakmice. U dresu omladinske reprezentacije odigrao je 25 mečeva, a u mladoj i olimpijskoj 20. Igrao je i za reprezentaciju Makedonije - 8 utakmica i dao 3 gola. Nosio je dres selekcije sveta 1989. na oproštaju legendarnog Zika.U martu 2007. preuzima funkciju šefa stručnog štaba Crvene zvezde, sa kojom osvaja duplu krunu"
Izvor Vikipedija.

Rajko Janjanin, bivši fudbaler Crvene Zvezde, živeo na devetom spratu u Bulevaru oslobođenja broj 164. Rajko je bio vlasnik stana na devetom spratu koji je kasnije izdavao Ljupku Petroviću pa Darku Kovačeviću.
"Rođen je 18.01.1957. u Karlovcu u Hrvatskoj. U crveno - belom dresu igrao je četiri i po sezone, od 1980. do kraja 1984. godine. Osvojio je četiri trofeja i bio jedan od miljenika navijača. Karijeru je počeo u Karlovcu, za koji je igrao od 1969. do 1975. godine, a afirmisao se u dresu zagrebačkog Dinama, u kojem je proveo pet godina (od 1975. do 1980.) i osvojio jedan Kup u sezoni 1979/80. Janjanin je za Crvenu zvezdu odigrao 143 zvanične utakmice i postigao 33 pogotka. Učestvovao je u osvajanju dve šampionske titule 1981. i 1984. godine, i dva nacionalna kupa u sezonama 1981/82 i 1984/85, kada je igrao samo u jesenjem delu. Nije mnogo fudbalera u istoriji kluba pominjano imenom i prezimenom od strane Zvezdinih navijača, a jedan od njih bio je Janjanin, kome su na mečevima skandirali: -Zvezda ima svoga sina, Rajka Janjanina-. Karijeru je nastavio u grčkom OFI-ju sa Krita, gde je igrao od početka 1985. do sredine 1986. godine. U sezoni 1985/86 postigao je sedam golova na 26 mečeva, i proglašen je za najboljeg igrača šampionata Grčke. Nastupao je i za atinski AEK, od 1986. do 1988. godine. Po završetku karijere posvetio se trenerskom poslu. U Panatinaikosu je dugi niz godina trener u fudbalskoj akademiji kluba, a bio je i skaut i asistent prvog trenera."
Izvor internet stranica Moja Crvena Zvezda 18.01.2015.
Rajkov stariji brat Željko takođe je bio fudbaler.

Ljupko Petrović, bivši fudbaler koji je kao trener sa Crvenom Zvezdom 1991. godine u Bariju, osvojio Kup evropskih šampiona. Živeo je na devetom spratu u Bulevaru oslobođenja 164. U istom stanu u kome je pre njega živeo i Rajko Janjanin koji je bio i vlasnik stana.
"Rođen je 15.05.1947. godine u Velikoj Brusnici u Republici Srpskoj. Fudbalom je počeo da se bavi u NK Darda, a nastavio u NK Osijek za koji je igrao punih 12 godina, od 1967. do 1979. godine i za ovaj klub postigao čak 149 golova. Zatim je nastupao u SAD od 1979. do 1982. godine igrajući mali fudbal najpre u dresu Bafalo Stelionsa do 1981. godine, gde je na 70 mečeva postigao čak 79 golova, a zatim za Kanzas siti Komets od 1981. do 1982. godine, kada je u 25 utakmica 15 puta pogađao mrežu. Kratko je igrao i za Finiks Inferno (15 mečeva, osam golova) tokom 1982. godine. Kao trener je vodio mnoge klubpve i sledeće uspehe i priznanja: 1991. godine osvajač Lige šampiona sa FK Crvena zvezda, 1991. Šampion Jugoslavije sa Crvenom zvezdom, 1987. godine osvajač Svetskog šampionata U-18 u čileu sa nacionalnom reprezentacijom Jugoslavije, Drugo mesto na Evropskom šampionatu U-21 sa nacionalnom reprezentacijom Jugoslavije, 1988-1989 FK Vojvodina Prvak Jugoslavije, 1994-1995 FK Crvena zvezda šampion SR Jugoslavije, 1994 1995 Osvajač kupa SR Jugoslavije sa FK Crvena zvezda, 1999-2000, drugo mesto u Prvoj ligi Kine sa FK Šenhua, Šangaj, 1999-2000, 2000-2001, drugo mesto u Prvoj ligi Kine i osvajanje Nacionalnog kupa Kine. Proglašen za trenera godine u Kini sa FK Peking Guan, Peking, Kina, 2001 Nacionalni prvak Bugarske sa FK Levski, Sofija, 2003-2004, Osvajač nacionalnog Kupa Bugarske sa FK Liteks, Loveč, Bugarska, 2005-2006 Osmina finala kupa UEFA; sa FK Liteks, Loveč, Bugarska, 2006-2007 Finalista kupa Bugarske sa FK Liteks, Loveč, Bugarska, 2008-2009 UEFA Kup kvalifikacije, FK Vojvodina, Novi Sad, 2012-2013 FK Taraz 4 mesto u Superligi Kazahstana, 2013. Trener godine u Kazahstanu"
Izvor Vikipedija.

Vladan Lukić (rođen 16. februara 1970. u Sopotu) bivši fudbaler i reprezentativac Jugoslavije. Živeo na sedmom spratu u Bulevaru oslobođenja broj 164. Fudbalom je počeo da se bavi sa deset godina još kao omladinac u klubu Crvena zvezda. Za prvi tim Crvene zvezde debitovao je sa nepunih sedamnaest godina početkom 1986. godine u timu u kom su vladale veličine poput Stojkovića, Prosinečkog i Pančeva. Za Crvenu zvezdu je igrao sedam sezona. Odigrao je 76 prvenstvenih utakmica i postigao 31. gol. Bio je član generacije iz Barija i Tokija, kada je Zvezda osvojila titule evropskog i svetskog prvaka. Nakon odlaska iz Zvezde igrao je za klubove Atletiko Madrid, Vojvodinu, u dva navrata za OFK Beograd zatim švajcarski Sion, francuski Mec koji je napustio zbog NATO bombardovanja kada se vratio u rodni Sopot gde se pridružio vojnim snagama SRJ Fudbalsku karijeru završio je 2000. godine u Grčkoj. Izvor Vikipedija. U Zvezdu se vraća kao predsednik kluba, 2009. godine, u trenucima kada je klub bio u najvećim problemima od osnivanja. Za reprezentaciju Jugoslavije igrao je šest puta, postigao dva gola, a meč protiv Austrije možda je i najviše uticao na njegovu karijeru. Tada je doživeo tešku povredu, što je značajno uticalo na razvoj njegove karijere. Izvor Moja crvena zvezda.

Darko Kovačević, bivši fudbaler Crvene Zvezde. Živeo je na devetom spratu u Bulevaru oslobođenja 164. U istom stanu u kome su pre njega živeli Ljupko Petrović i Rajko Janjanin koji je bio i vlasnik tog stana.
Zajedno sa svojim kumom fudbalerom Nenadom Sakićem skoro svako veče je ispred zgrade u Bulevaru oslobođenja 164-166. sa mlađim komšijama igrao fudbal na improvizovanom „terenu“ koji su zvali Mala Marakana i stalno im je donosio nove lopte. Isto veče posle odigranog jubilarnog 100. derbija, 06.05.1995. godine, na kome je Darko bio strelac iz penala u 79. minutu, u naselje dolazi sa kumom Sakićem i donosi loptu. Dele se i igraju ozbiljan noćni fudbal ispred zgrade osvetljeni uličnom rasvetom u Aleksandar Ristović protura loptu kroz noge Darku Kovačeviću da bi kasnije Darko, profesionalni napadač, sa dve noge uklizao pokojnom Zoranu Rosiću uz opravdanje „Pa ne mogu da te pusim?“ Sakićevo uklizavanje brazilskom Ronaldu u italijanskoj seriji A i Darkovo čeličenje volje za kasnijeg upamćenog džokera Juventusa, uvežbavano je noću u Prijemnom odeljenju ispred Drakstora.
U Darkovom timu igrali su: Aleksandar Ristović, Marko Đurovski, Ivan Šestić, Vojin Drobnjak i Bojan Jovin.
U ekpipi Nenada Sakića igrali Zoran Rosić - Roske, Vladimir Miletović, đorđe Janošev, i braća Minja i Vanja Mehmedović.
Većina te generacije dece Zvezdinih fudbalera i njihovi drugari iz bloka koji su bili talentovani za fudbal igrali su za obližnji FK Heroj iz Jajinaca. Aleksandar Ristović - Aleksa rođen 1980. godine koji je u međuvrenu postao diplomirani pravnik od 2018. godine obavljao je i funkciju predsednika kluba.
"Darko Kovačević je rođen je 18.11.1973. u Kovinu. Karijeru je počeo Radničkom iz Kovina, afirmisao se u Proleteru iz Zrenjanina (1992-94), u čijem je dresu odigrao 63. prvoligaških susreta i postigao 25 golova. Sjajnim partijama u dresu zrenjaninskog Proletera inicirao je "trku" Crvene zvezde i Partizana za njegovim potpisom. Na kraju prelazi u Crvenu zvezdu sa kojom osvaja "duplu krunu" već u prvoj sezoni.Naredne godine, već na polusezoni, prelazi u engleski Šefild vensdej (1996). Sa njima provodi samo jednu polusezonu u kojoj je odigrao 16 ligaških utakmica i postigao 4 gola.Karijeru nastavlja u Španiji i za osam sezona u dresu Real Sosijedada (1996. -1999. i 2001. – 2007.) postaje živa legenda ovog baskijskog kluba, pošto je, od kada je on obukao plavo-beli dres, Sosijedad izrastao iz drugorazrednog kluba u kandidata za titulu i evro-kupove.Transfer Darka Kovačevića u Juventus 1999. bio je jedan od najvećih u istoriji srpskog fudbala, pošto je bio vredan 12. miliona funti. Retko je dobijao šansu u Juventusu od prvog minuta, pošto su prednost imali azurni reprezentativni tandem: Inzagi - Del Pjero i francuski reprezentativac David Trezege. Prelazi u rimski Lacio za koji je odigrao samo 7. prvenstvenih susreta.Ponovo se vraća u Real Sosijedad i u tandemu sa Nihatom Kavečijem čini nezadrživ napadački tandem. Iako je za vreme drugog boravka u San Sebastijanu za kratko vreme doživeo porodičnu tragediju - ostao je bez brata, oca i majke, a potom imao vrlo tešku povredu, uspeo je da se izdigne i vrati se na teren.U julu 2007. postaje član grčkog Olimpijakosa i u dresu pirejskog kluba odigrao 61. utakmicu, postigao 39 golova i osvojio "duplu krunu" u sezoni 2007/08, kao i grčki Superkup 2007. godine.Završio je igračku karijeru 2009. godine. Za reprezentaciju Jugoslavije je odigrao 59. utakmica i postigao 10. golova. Bio je učesnik Svetskog prvenstva 1998. u Francuskoj i Evropskog šampionata u Holandiji i Belgiji dve godine kasnije." Izvor Vikipedija

Risto Vidaković, bivši fudbaler Crvene Zvezde i reprezentacije Jugoslavije. Živeo je na sedmom spratu Bulevara oslobođenja broj 164. Na istom spratu sa Boškom đurovskim i Dragim Kanatralovskim.
"Rođen je 05.01.1969. godine u mestu Šekovići u Republici Srpskoj. Rođen je 5. januara 1969. u Šekovićima. Započeo je karijeru u fudbalskom klubu Sarajevo, gde je nastupao i za mlađe kategorije, igrao je na poziciji odbrambenog igrača. Potom je 1992. potpisao za beogradsku Crvenu zvezdu. Sa crveno - belima je osvojio jedan kup 1993. godine pobedom protiv Partizana. Vidaković se 1994. pridružio fudbalskom klubu Real Betis iz Španije, koji se vratio iz druge divizije u prvu ligu. U svojoj prvoj godini u La Ligi odigrao je 30 utakmica.Igrajući za Betis, Vidaković je pretrpeo ozbiljnu povredu od koje se nikada nije u potpunosti oporavio, a klub je napustio 2000. godine, nakon što je ispao u drugu ligu. Potpisao je za drugi španski tim, Osasunu, koji se plasirao u La Ligu. Karijeru je završio u 33-oj godini. Bio je na dužnosti asistenta elektora reprezentacije Srbije 2006. i 2007. godine u vreme Havijera Klementea. Od 2016. godine je prvi trener filipinskog kluba Ceres-Negros. Osvojio je dve uzastopne titule prvaka filipinske lige (2017, 2018). Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je ukupno osam utakmica, jednu za SFRJ i sedam za SR Jugoslaviju." Izvor Vikipedija.

Dragan -Dragi- Kanatlarovski, bivši fudbaler Crvene Zvezde. Živeo je na sedmom spratu Bulevara Oslobođenja broj 164. Na istom spratu su bili i Boško đurovski i Risto Vidaković.
"Rođen je 08.11.1960. u Bitolju u Makedoniji. Profesionalni debi 1982. imao je u Pelisteru iz Bitolja u kojem je igrao tri sezone. Dobrim igrama zainteresovao je najtrofejniji makedonski klub, Vardar iz Skoplja, u koji prelazi na početku Prvenstva Jugoslavije 1985/86.U leto 1989. preselio se u Crvenu zvezdu iz Beograda, s kojom je u sezoni 1989/90 osvaja Prvenstvo Jugoslavije 1989/90 i Kup Jugoslavije 1989/90.Od 1990. do 1992. igra u Španiji u tadašnjem drugoligašu Deportivu La Korunja. Za reprezentaciju Makedonije odigrao je 10. utakmica i postigao 2. gola. Bio je u sastavu reprezentacije u prvoj istorijskoj utakmici za makedonski fudbal 13. 10.1993 protiv reprezentacije Slovenije u Kranju.Bio je dva puta trener Fudbalske reprezenracije Makedonije.Trener Vardara postao je u decembru 2005. a 2008. je postao trener Lokomotive Plovdiv"
Izvor Vikipedija.

Ratko Varda košarkaš koji je živeo u ovom delu Banjice u vremenu dok je igrao za K.K Partizan.
"Rođen je 06.05.1979. godine u Bosanskoj Gradišci u Republici Srpskoj. Karijeru je počeo u Partizanu za koji je igrao do 2001. a kasnije je promenio dosta klubova tokom svoje karijere. Odigrao je i jedan meč u NBA ligi kao igrač Detroit pistonsa. Osvojio je dve titule i dva Kupa sa Partizanom, Kup sa Olimpijom, ULEB kup sa Realom, kao i dve titule u Poljskoj sa Prokomom.Sa juniorskom reprezentacijom SR Jugoslavije osvojio je zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu u Italiji 1998, kao i dve godine ranije bronzu na kontinetalnom šampionatu u Francuskoj.Varda je 2009. godine, kao tridesetogodišnjak, prihvatio poziv da zaigra za reprezentaciju Bosne i Hercegovine. U decembru 2012. je igrao za reprezentaciju Republike Srpske na prijateljskom meču protiv igrača iz Košarkaške ligeSrbije." Izvor Vikipedija

Dimitrije Vasiljević, prvi i za sada jedini doktor džez klavira iz Srbije, sa Banjice. Rođen 10.04.1985. godine na Banjici na adresi Bulevar oslobođenja broj 150. gde i danas ima stan i svoju dečačku sobu koja je ostala identična onoj koju je sa 22. godine napustio kada je otišao u Ameriku na školovanje. U osnovnoj školi Bora Stanković išao je u odeljenje 8/5, posle čega je završio Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu odakle je 2007. godine otišao na “Berklee Collage of Music” u Bostonu na kome je diplomirao 2010. godine da bi 2013. Na njujorškom “New York University Steinhard” završio i master studije iz džez klavira. 2017. godine doktorirao je džez klavir na „University of Illinois at Urban-Champaign”. Trenutno radi u Nju Orleansu kao profesor džez klavira. Iako ističe kako nije ljubitelj takmičenja i kako u mizici treba da se uživa dobitnik je mnogih nagrada od kojih ćemo ovde pomenuti samo jednu kada je 2008. godine osvojio treću nagradu žirija i nagradu publike na “Montreux Solo Jazz Piano Competition“ prestižnom svetskom takmičenju džez pijanista kao jedini džez pijanista sa Balkana kome je to ikad pošlo za rukom. Sarađivao je sa brojnim renomiranim džez muzičarima i pored svoje izvođačko kompozitorske i akademske karijere bavi se i komponovanjem muzike za film. Ima četiri objavljena autorska albuma. Od strane američke diskografske kuće „Ropeadope Records“ njegov album „Accidental Nomad“ 2019. godine izabran je kao njen predstavnik u trci za Gremi nominacije u četiri kategorije.
Sve gore navedene podatke prepisali smo iz Dimitrijeve autobiografske knjige Slučajni nomad u kojoj Dimtrije kroz mnogo kratkih priča govori o svom odrastanju na Banjici, odlasku u daleki svet. Nesebično deleći svoj životni put i iskustvo ali i otvoreno nudeći sebe kako bi eventualno pomogao ili olakšao put nekom sledećem mladom putniku koji će krenuti njegovim stopama, zbunjen, uplašen mlad i potpuno sam u daleki i nepoznat svet a gladan učenja i sticanja znanja. Dimitrijeva priča pod naslovom „Sam“ najbolje ilustruje ovu njegovu želju koju završava ovim rečima „... najteže u svemu je što sa bio potpuno Sam. Imam samo trideset i tri godine a već se osećam kao da sam proživeo tri života... I nadam se samo jednom, da ću na kraju puta imati šta i kome to da ispričam... I da neki novi dečak koji sve ovo bude radio neće više biti Sam. Da ću moći da mu kažem ono što meni nije imao ko da kaže a što na svom putu mora da čuje.“ „Prenesi dalje svoje znanje. Zato si ga i stekao. Da ga širiš, ne da ga čuvaš“: Savet oca Dejana.
Knjigu Slučajni nomad najradije bismo ovde prepisali celu i prikazali je svima. I preporučili je svim generacijama od 7. do 777. godina. Pogotovo mladim ljudima bez obzira na izbor profesije kojom će se baviti. Dimtirijeva priča je priča svakog od nas. Bokserska borba, uspesi, padovi, demoralisanja, prepreke, glad, nemaština, preispitivanje samog sebe, da li je sav trud, muka, besmislena i uzaludna ili ipak ima smisla. O beogradskim i američkim profesorima koji su umeli na pedagoški način da ga približe klaviru kao i onima koji su svojim nepedagoškim pristupom izazivali želju da zauvek odustane. Povratak iz Amerike u Beograd, gubitak devojke sa Banjice koju je tamo upoznao i u koju se zaljubio, prijavljivanje na biro rada, suočavanje i ne prihvatanje opcija koje mu se ovde nude i onda ponovni odlazak u Ameriku, rad na poslovima dečijeg animatora, klovna, „programera“ sa samo jednim ciljem, da završi što je tamo započeo. Prenećemo neke delove knjige gde Dimtrije pominje svoje naselje Banjicu:
„Izneverio sam i svoje snove i ono na čemu sam celog života predano radio. Sve muzičko znanje i umeće koje sam sticao na najprestižnijim scenama i u najboljim školama za modernu muziku na svetu, obesio sam o klin i eno ga suši se i skuplja prašinu na polici u mojoj sobi na Banjici“
„Ovako, Ti sad Ideš i to je to. Pa makar morao da te odnesem na aerodrom sad ali ideš i Nema nazad!!“ Otac Dejan u stanu na Banjici.
„To veče čekali smo goste na večeri, a ja sam ispod trpezarijskog stola gradio bazu za svoju armiju plastičnih vojnika. Na televiziji su izveštavali o ratnim sukobima na teritoriji Jugoslavije... I zvono se oglasilo, ušla je kuma i ušao je on.. S vrata još, skoro se i ne upoznavši sa mojim roditeljima, jurnuo je pod sto da se igra samnom. Rekao nam je da se zove Danijel Sniden, da je Srbin rođen u Australiji.. Do kraja večeri kao i naša kuma i svi mi smo bili zaljubljeni u njega... A onda jedne večeri u Dnevniku u vreme uobičajenog izveštavanja sa ratišta, neko je povikao -Ljudi evo ga Danijel!- U krupnom planu pored tenka, ispod je pisalo -Kapetan Dragan Vasiljković-“
"Vrati se, odustani, spakuj se, nisi taj, evo mnogi bolji od tebe su digli ruke, nemaš šanse, koga zavaravaš. Najednom sam shvatio da izlazim na pozornicu Karnegi Hola i koračam ka klaviru. Stajao sam tamo unezveren i dirnut jer nikada ranije nisam doživeo da sva publika ustane i tapše pre početka koncerta. A ponajmanje u Karnegi Holu u Njujorku. I sam tapšao njima, šta da radim. I dok smo tako stajali i pljeskali okrenuti jedni drugima tog 24. marta 2014. najednom sam video sve, i onu izguljenu stolicu sa Banjice, ćaleta koji besomučno priča priče, profesorku..."
„I samo je moja mala soba na Banjici ostala, da kao svedok pamti jednog drugačijeg mene. Jednog dvadesetdvogodišnjeg klinca koji je sanjao neobičan san i očima punim nade kroz otvoren banjički prozor svake večeri gledao ka livadi na okretnici tramvaja, ka osnovnoj školi, ka tržnom centru...“
„U mojoj sobi na Banjici sve još stoji kao pre jedanaest godina kad sam se iz nje odselio. Tu je stari klavir na kom sam počeo da sviram, kompjuter i poster sa pijancem za šankom na kom piše -Sviraj klavir i svi će te slušati-... U mojoj sobi, shvatam, vreme je stalo. čekalo me je da se vratim posle svih tih godina vojevanja za snove po dalekim borilištima. Da ga odmrznem i nastavim dalje.. I sad sam ponovo tu. I soba je tu. I stvari su tu. I vreme je tu. Sve je kao nekad ali dok stojim tu u centru svoje sobe i pokušavam da ponovo pokrenem vreme, shvatam da.. mene više nema.“
Dimitrije Vasiljević je bio predstavnik svoje osnovne škole "Bora Stanković" u tv kvizu Ko zna više namenjenom deci osnovnih škola koji je osmislila Bajford Mila.

Dejan Vasiljević (1957. - 01.05.2020.), Dimtrijev otac, bio je slikar i operski pevač koji je radio u beogradskom Narodnom pozorištu.
"PORTRET UMETNIKA Muzika boja Dejan Vasiljević, rođen 1957. godine u Beogradu, stvaralac je izuzetnog senzibiliteta i umetnik koji svoju kreativnost, maštovitost i neiscrpnu energiju ne sputava ograničavajući se bavljenjem isključivo jednom vrstom umetnosti. Vasiljević se podjednako dobro snalazi i dok na sceni beogradskog Narodnog pozorišta sa svojim kolegema izvodi dela najvećih operskih klasika Verdija, Pučinija, Rosinija ili Donicetija, kao i dok u tišini i osami vlastitog doma, povučen u okvire svog ličnog i unutrašnjeg sveta i svojih razmišljanja, u kreativnom zanosu stvara i slikajući ovekovečava odraze svojih doživljenih ili odmaštanih inspiracija. Da bi portret ovog umetnika bio potpun, o sebi, svom stvaralaštvu, željama i interesovanjima za „SRPSKO OSLOBOđENjE“ govori sam Dejan Vasiljević. S.O: U kratkom upoznavanju čitalaca sa vama i vašim umetničkim aktivnostima, napomenuli smo da se izuzetno dobro snalazite i u muzici i u slikarstvu. Da li ipak sebe više nalazite u jednoj od ovih dveju umetnosti? D.V: Ne bih mogao da se predelim za to da li sam u duši više muzičar ili slikar. Ove dve umetnosti se kod mene prepliću i nadopunjuju. Ja muziku slušam ali je i gledam. Ponekad, čini mi se, mogu čak i da je dodirnem. Dodirnuti muziku znači doživeti vizuelno. Tada vam se tonovi, pojedinačni ili u akordima, počnu da prelamaju u valerima stvarnih i nestvarnih boja, a muzičke linije, pa i čitave fraze poprimaju najrazličitije oblike koji, jedan za drugim, uz pomoć boja dočaranih pojedinim muzičkim instrumentima i naravno ljudskim glasom, učestvuju u stvaranju nevidljivih unutrašnjih slika. Zbog njihove neodoljive lepote, čovek ima potrebu da ih učini vidljivim. Jedini način da to i uradi jeste da se lati slikarskog alata i da se pomoli Bogu da mu pomogne da makar delić te lepote prenese u spoljni svet. S.O: Šta je specifično za vaš rad i šta vas inspiriše? D.V: Specifična je možda tehnika kojom radim slike, a koja mi se nekako spontano nametnula. Zapravo ona je plod mog dugogodišnjeg eksperimentisanja raznim materijalima. Ne podnosim ravnu površinu. Ona je dosadna. Na mojim slikama objekti izlaze u prostor a igra svetla i senke je stvarna a ne privif izazvan umetnikovom imaginacijom i umećem. Moje se slike mogu posmatrati i na dnevnom svetlu, a i u skoro potpunom mraku. Naravno, u zavisnosti od vrste i količine svetlosti, a i od ugla posmatranja, slika je uvek drugačija i na neki način nova. Inspiracija je samo inicijelna kapisla koja pokreće energiju stvaranja ili rađanja umetničkog dela. Upravo je rađanje, u smislu postojanja, tema čitavog jednog ciklusa mojih slika. Vizuelizacija nekih apstraktnih, gotovo filozofskih pojmova kao što su plač, tuga, sreća, rađanje, ljubav, česta je provokacija za mene, kojoj ne mogu da odolim. Zmislite apsurd, obuzme me neopisiva sreća, kada shvatim da sam uspeo da naslikam tugu!? Nažalost, razloga za tugu danas ima i previše. Zla su vremena. Srbin je Srbinu Srbin. S.O: Koga posebno cenite od likovnih stvaralaca? D.V: Kad gledam sliku hoću da mi ispriča priču, hoću da čujem muziku, hoću da nešto naučim, da se rastužim ilim obradujem. Hoću da osetim emociju, makar i gađenje. Ne podnosim one izložbe gde su sve slike, od prve do poslednje pejzaži ili mrtve prirode. Pa to je samo bledo imitiranje jednog pravog originala - prirode. Volim slikare pripovedače, mislioce. To su Mića Popović, Milić od Mačve, Vlada Veličković i Vladimir Radović iz Peći. S.O: Osim klasične muzike, kakvu još muziku možemo čuti u vašem domu? D.V: Volim pravoslavnu duhovnu muziku. I sam često pevam u raznim horovima ovu vrstu muzike. Naravno, to su kompozitori Mokranjac, Hristić, Bortnjanski, a u poslednje vreme mladi i nadareni Sveta Božić, koji je ozbiljno krenuo stazama ovih starih majstora. Ako me pitate da li je to sve - nije. često i rado slušam tzv „crnu muziku“ - bluz, soul, džez. Upravo na radiju svira Glen Miler i njegov veliki džez orkestar. S.O: Kakvu literaturu volite? D.V: Svu onu koja uspe da me „zavede“ da knjigu ne ispuštam do poslednje stranice. Podjednako volim i klasike i modernu književnost, tzv „ozbiljne“ i „lake“ pisce, c tim što moje okruženje i trenutno raspoloženje diktiraju izbor knjige koju želim da pročitam. Desi se nekada da duže vremena ne pročitam ništa osim novina, a onda nastupi „vreme čitanja“ u kome pročitam za redom nekoliko knjiga bez pauze. S.O: Kakvi su vaši planovi za buduće stvaralaštvo? D.V: Ništa ne planiram na duge staze.Moje je da slikam i pevam i da se trudim da ostavim makar nekakv trag svoga postojanja, a ako mislite na izložbe, za to ćemo lako. Srđan M. Dojković"