Беље

Овај блок зграда је следећи у низу, одмах иза Душевне Болнице и Пријемног Одељења.
Налази се на адреси Паунове улице, од бројева 39. до 55.

Кликни на слику за преглед галерије

На месту Данашњег Беља, прецизније код данашњег Максија, код претпоследње станице тролејбуса, постојао је споменик јунаку из времена владавине Турака, Урошев гроб. На жалост историјске податке о Урошу нисмо успели нити да пронадјемо нити да сазнамо нешто више о њему.

Такође на месту данашње претпоследње станице тролејбуса, код Максија, се налазила већ поменута чесма која је била озидана црвеним каменом.

Овом блоку зграда придружићемо и две улице које су у непосредној близини и навешћемо објашењења зашто и по коме те улице носе име.

Плитвичка
Више о Плитвичким Језерима можете прочитати овде

Крагујевачких Ђака
Више о спомен парку у Крагујевцу можете прочитати овде

Комшије из Беља који су се појављивали у медијима

Ана Ранисављевић, 2002. године појављивала се и на телевизији и у новинама као учесница избора за “Miss Fantastic”. Прилог са телевизије на жалост нисмо сачували али јесмо ову слику из тадашњих дневних новина. Ана је рођена 18.05.1979. године, одрасла на другом спрату Паунове број 39. Ишла је у одељење 8/2 у које је у шестом разреду дошао и данас успешни фудбалски тренер Марко Николић кога ћемо поменути у поглављу Горица. У њиховом разреду био је и покојни Аца Перић кога смо поменули у поглављу Првак. Била је омиљена како у свом разреду тако и међу осталим вршњацима са Бањице. Увек насмејана и ведра, иницијатор и страствени покретач свих занимљивих дружења, догађаја, окупљања. Врата њиховог малог стана била су широм отворена за све. Посебна атракција, њиховим вршњацима, за то време били су њихови дечији кревети „закачени на плафону“, уместо тадашњих класичних кревета на спрат које је имала готово свака четворочлана породица. Не постоји другар и другарица из тог периода кога Ана и њена две године старија сестра Сташа нису водиле или позивале на летње распусте у њима омиљени град Бечеј. Заједно са својом сестром Сташом била је и члан младих извиђача тадашњег извиђачког одреда „Филип Филиповић“ о коме смо писали у поглављу Другак у причи о покојном Владану Тодоровићу - Ћопи. Од малих ногу, око двадесет година Аниног живота на Бањици па и касније по пресељењу, њена нераздвојна другарица била је мали сивкасти чупави пас Тина.

Кристина, Тина, Чарнели рођена 19.11.1980. године, са својим супругом Владимиром Николићем и тада једногодишњим сином Матејом, појавила се на насловној страни првог броја магазина Мамина кухиња 01.10.2005. године.

Марко Ристић био је гост на Коперникус телевизији где је говорио о здравом начину живота, вежбању, значају кретања, правилној исхрани и хидратацији. Марко је рођен 05.05.1979. године, одрастао је у улици Крагујевачких Ђака на Бањици и у основној школи Бора Станковић ишао у одељење VIII/4. Завршио је Факултет спорта и физичког васпитања -ДИФ, одсек Кондициона припрема и активан је триетлонац и при одслужењу војног рока био је припадник 63. падобранске бригаде. Јуна 2010. године преселио се у Доху главни град Катара где је живео и радио пуних 10 година после чега се својом петочланом породицом вратио у Београд и наставио посао којим се бавио и у Катару. Марко на јутубу има серијал кратких прича под називом Мој повратак у отаџбину у коме Марко преноси своја искуства свима онима који раде у иностранству а размишљају о повратку у отаџбину.

Бранислав Крајишник, појављивао се 2015. године на телевизији "Студио Б" где је свирао са својим бендом Тичери. Бане је рођен 15.12.1979. године. Одрастао је у Пауновој 49. у Бељу. У основној школи Бора Станковић ишао је у одељење VIII/4 са Марком Ристићем кога смо у пасусу изнад Банета. Данас, као отац двоје деце са својом породицом живи такође на Бањици у Пауновој 81. Бане је завршио Филолошки факултет па поред музике ради као професор енглеског језика у школи.
Тичере чине два члана београдског индие рок ковер бенда The Banes. Поред тога што су репертоар овог бенда прилагодили звуку акустичних гитара - Arctic Monkeys, Franz Ferdinand, Kings of Leon, The Strokes, Queens of the Stone Age, The Coral, The Kooks, The Zutons, White Stripes, The Raconteurs... - на свиркама Тичера можете повремено чути и излете у класичне нумере икона алтернативне музике, односно имена попут Radiohead, Jeff Buckley, The Beatles, The Smiths, Blur, Depeche Mode... Ова равнотежа маинстреам и ундергроунд звука је оно чиме Тичери увек гарантују пријатну и живу атмосферу међу познаваоцима добре гитарске музике.”

Познати становници Беља

Светлана, Цеца Китић репрезентативка Југославије у рукомету која је 1988. године од стране рукометне светске организације проглашена је за најбољу рукометашицу света а 2010. године од исте организације за најбољу рукометашицу света свих времена. 1984. године освојила златну медаљу на Олипмијским играма у Лос Анђелесу. Четири године пре тога сребрну на Олипмпијским играма у Москви. Са својим другим супругом, Драганом Дашићем рукометашем и љубављу из средњошколских дана, од 1982 до 1986. године живела је на Бањици у улици Крагујевачких ђака број 15. Са Драганом који и данас живи на тој адреси Светлана има сина Николу који је рођен 1982. исте године када су Драган и Светлана ступили у брак. О Светлани Китић написане су две књиге Светлана Китић Краљица Рукомета - Зоран Станојловић и Прича о Светлани Китић најбољој рукометашици света свих времена - Светланa Вујчић.
„Светлана Китић (Тузла, 7. јун 1960) је бивша југословенска рукометашица. Играла је за Јединство из Тузле и Раднички Београд. Са Радничким је 1980. и 1984. освојила Куп европских шампиона. а 1986. и Куп победника купова. За најбољу рукометашицу света проглашена је 1988. године. Активну играчко рукометну каријеру окончала је 2006. године у својој 46 години у редовима Јединства из Тузле. Од 2006. па до 2008. године је обављала дужност спортског директора Женске рукометне репрезентације Босне и Херцеговине. Са 48 година се поново активирала као играчица у клубу Раднички. Са женском рукометном репрезентацијом Југославијеје учествовала на олимпијским играма 1980. у Москви освојила сребрну олимпијску медаљу. Четири године касније на олимпијским играма 1984. у Лос Анђелесу, са репрезентацијом Југославије освојила је златну олимпијску медаљу. За најбољу младу играчицу света, проглашена је 1977. године. Проглашена је за најбољу рукометну играчицу света за 1988. годину, од стране Светске рукометне федерације. На основу гласова у анкети Светске рукометне федерације (август 2010) убедљиво, са чак 84,1% гласова, проглашена је за најбољу рукометашицу свих времена.“ Извор Википедија.

Зоран Зоки Јеремић репрезентативац Србије у кошарци у колицима и играч грчког кошаркашког клуба Додекенисосу за особе у колицима. Зоки је као потпуно здрава беба, због вакцине примљене у погрешно време морао да се навикне на протезу за ногу коју је савладао врло вешто, достојанствено али и пркосно. Више о томе можете чути од самог Зокија на овој адреси. Рођен је 19.06.1983. године и као већина бањичке деце завршио је основну школу "Бора Станковић". Зоран живи у Бељу у Пауновој број 51.

Милан Ђерисило - Ђера музички продуцент из света хип хоп музике који је радио на многим познатим песмама домаће реп сцене чији списак можете видети овде. Ђера је своју музичку каријеру започео 1994. године као гиратиста групе Definite Choice.
Био је један од десет чланова првобитне поставе најпознатијег домаћег реп састава Београдски Синдикат где се и окумио са Бошком Шкабо Ћирковићем.
Одрастао је у Плитвичкој улици, прекопута Беља.

Мики Ђерисило, пет минута млађи брат близанац Милана Ђере Ђерисила, бивши фудбалер и изузетно популарна легенда америчког малог фудбала, који већ дуги низ година ради као играч и тренер малог фудбала у Америци.
"Рођен је 02.09.1973. у Београду где је играо за Црвену Звезду, ОФК Боеград, ФК Милиционар и омладински национални тим Србије. Затим је отишао у Америку где се са великих терена сели на мање терене фудбала у затвореном. Тамо је играо за клубове малог фудбала као што су „Kansas City Comets“, „Orlando Sharks“, „Detroit Ignition“, „Chicago Riot“ и „Detroit Waza“. Два пута је био изабран за тим звезда америчке лиге малог фудбала (MISL -Major Indoor Soccer League). Тренирао је „Kansas City KH MAC“, „Kansas City Futura“, „Michigan ODP“ „Plymouth Christian Academy“ и Национални тим фудбалске репрезентације Србије чији је био и капитен." Извор: Plymouthsoccer.

Снежана Петровић водитељка јутарњег програма на тв Студио Б, Хепи, Пинк, РТС. Снежана живи у Бељу у броју 45. Више о Снежани можете прочитати овде

Игор Марковић , новинар, коментатор и сувозач из света рели трка ауто спорта. Рођен је 25.08.1975. Живео је у улици Крагујевачких Ђака на Бањици и у основној школи „Бора Станковић“ био је парна смена одељења VIII/4. У одељење је ишао са Инес Мештровић прерано преминулом новинарком Студија Б која је живела у Булевару ослобођења број 104. на Другаку. Учитељица им је била Десанка, Деса, Тодоровић.
Новинарством из области аутомобилских трка почео је да се бави на СОС каналу око 1996. године. Упоредо са тим био је сувозч на рели тркама Војкану Пијевићу кога сматра за свог ментора у ауто спорту а потом Драшку Топаловићу, Ветеринру у класи до 1400. кубика у “фолксваген полу” са којим је 2000. и 2001. године освојио две вицешампионске титуле и једну победу на Интерспид релију 2000. године. Потом је био сувозач свом покојном венчаном куму Мирку Мартиновићу у возилу Клио Вилијемс са којим је нажалост приликом трке ЈУ релија 23.09.2003. године у Митровцу на Тари имао фатали удес у коме је његов кум Мирко изгубио живот. После ове трагедије Игор се пуних 16. година није такмичио да би 2019. поново у улози сувозача приступио екипи Душана Борковића са којим осваја и титулу 52. Србија релија са возилом Шкода Фабиа Р5. Овом победом победник Србија релија је после пуних 27. година поново била домаћа екипа. Пре ове титулле, са Мирком Мартиновићем је 2002. и 2003. године освојио две шампионске титуле у рели првенству државе. Такође Игор и Мирко победили су на 8. релија у класи до 2000. кубика у возилу “рено клио вилијамс”, од којих је једна победа остварена и у генералном пласману на релију Балкан 2003. године.
Игор је као новинар радио и за „Сат ревију“ а са колегама Ненадом Вићентићем, Гораном Живановићем и Браниславом Пијевићем 09.11.2010. године основаоје ММ pоwеr, један од данас најутицајнијих клубова савеликим бројем чланова, тамичара и функционера а који у свом називу носи покретачки слоган трагично настрадалог Мирка Мартиновића. Игора као госта емисије Lap 76 можете видети на овој адреси.

Комшије из Беља који су нас прерано напустили

Бранислав Опарушић - Опке (1979 - 04.12.2001.) До шестог разреда основне школе живео је на Бањици, у Плитвичкој улици. Био је непарна смена, I-VI/3, генерације 1979. 1992. или 1993. године одселио се на Карабурму и тамо се зближио са својим нераздвојим другаром Небојшом Тошићем Тошом. Опке и Тоша, тако су их знали и звали на Карабурми. Његове тадашње другарице са Бањице описују га речима „Био је сјајан дечко, имао је став мангупа али са великим срцем“. Сахрањен на земунском гробљу, на парцели број 8. гробно место број 528.

Дејан Дух (1973. - 2019.) Био је добар, тих, миран и повучен човек. Док се пре више година није преселио са Бањице живео је у Бељу на адреси Паунова 49.

Филип Лепојевић (17.02.2002. - 05.09.2020.) трагично настрадали млади комшија који је живео у Пауновој број 49. Сахрањен је на гробљу Орловача на парцели број 11б, место број 23. 10.11.2020. године на зиду Булевара ослобођења број 104. Филупу је насликан мурал.

Mане Јеленић рођен 1980. године, био неко кога је познавало цело насеље.. Крупан, висок, насмејан, доброћудан.. Увек се јави у пролазу.. Живео је у Бељу у Пауновој број 39.. преминуо је 18.12.2020. изненада од последица излива крви у мозак.