Зашто и одакле баш име

Бањица

На месту данашње окретнице трамваја, постојао непрестани извор хладне пијаће воде. Ово подручје је некада било препуно бројних подземних термо-минералних вода, па и отуда добија назив Бањица.
Такође сама Бањица је смештена на брду, и како је ваздух овде и по неколико степени нижи него у центру града, отуда и име Бањица, као мала бања.

Постоје још и сведочења са Геолошко Рудаског Факултета, где кажу да је Бањица добила име по томе што је у време Римског царства ту била бања.

Била је препуна извора питке и како кажу лековите воде који су данас затрпани и уништени.
Старији се сећају озиданих чесми на месту данашње претпоследње станице тролејбуса, блок зграда познатији као Беље. Ова чесма је била озидана црвеним каменом.
Затим о првој озиданој чесми на Бањици, на углу Макаријеве и Паунове улице, код бочног уласка у школу Бора Станковић.
Затим Деда Пајина чесма код Техногаса у подножју улице Јосипа Славенског, једина непорушена, која идаље постоји. На месту данашњег Техногаса се налазио Деда Пајин Бунар. То је такође била земља породице Илић.
И најпознатија Бањичка чесма, тј извор на данашњој окретници трамваја.

Поменута чесма, тј извор, код окретнице трамваја идаље постоји. По сведочењу нашег старог комшије господина
Милорада Николића званог Јереза
он ју је лично спасио од рушења:
    ''Плац мог деде се простирао од садашње школе до окретнице трамваја. Дошао сам из Немачке тада када је почело да се гради насеље, имао сам новца, покушао сам да замолим инвеститоре да извор не руше али узалуд.
Онда сам платио радницима неколико гајби пива, да извор добро заштите, и да га само затрпају али да га не униште. Дакле извор тј. чесма баш оваква идаље постоји на месту данашње окретнице трамваја, а ако ме сећање добро служи, извор тј. чесма је тачно негде испод кућице у којој се возачи трамваја одмарају''

Чика Милорад нам је уступио једину сачувану верзију слике тадашњег извора која није репрезентативног квалитета али ће послужити.
"Чика Јерезина Чесма"

На месту некадашњег извора данас постоји новоизграђена чесмица као симбол старих времена.

Прве зграде овог насеља завршене су и усељене 1979 године, Први блок (Првак)

Простирање

Иако се насеље протеже од старе окретнице троле код Бањичког логора у улици Незнаног јунака (станица троле после Војно Медицинске Академије), становници Бањице Бањицом сматрају само стамбени део. Док се тај поменути део у Незнаног Јунака већ сматра за почетак Дедиња. Тај гранични део Бањице и Дедиња се заправо зове Бањички Венац и имамо ту част да овде данас живи и ‘доктор’ Неле Карајлић певач групе Забрањено Пушење и творац легендарног тв шоу серијала Топ Листа Надреалиста

Такође, на адреси Бањички Венац број 5. живео је чувени Владимир Васиљевић познатији као Београдски Фантом

Кад већ помињемо Др Нелета, поменућемо и бањичаре генерације 1969, који су 1988 године нешто слично снимали по подрумима Другака. Ozon Sylva - Menja Viklere о чему више можете прошитати на овој адреси а о идејном творцу групе Александру Саши Матићу више можете прочитати на страници Другак.

Даље, Бањица се спушта између Борске улице, која данас носи ново име Бахтијара Вагабзадеа, улице Јосипа Славенског, прекопута Бањичког гробља ка подножју насеља Канарево Брдо. То насеље у подножју неки називају још и Бањица VI док становници Бањице на то постављају питање ''а где су онда Бањица III, IV, V?'' У овом делу Бањице изнад Техногаса се налазе приватне куће. Стамбених блокова зграда и паркова за децу у овом делу Бањице нема.

Дакле представићемо само стамбени, 'главни', део Бањице од Спортског Центра Бањица тј. Црнортавске улице из које се улази у Паунову до окретнице тролебуса 40 и 41. То би било протезање север југ Док би источно западну ширину заузимао ужи појас од улице Булевар Ослобођења или Авалског Пута до Борске улице иза пет Солитера ка Војно Медицинској Академији ВМА.

Адресе Блокова зграда

Један део Првака као и свих пет Солитера се везује за улицу Црнотравску, и то онај најближи низ зграда тачно преко пута базена Бањица. Док се сви остали редови зграда на Прваку воде под улицом Булевар Ослобођења. Под ову Адресу, Булевар Ослобођења спада цео Другак, Трећак, Душевна Болница као и Пријемно Одељење. Сви остали Блокови, Беље, Горица, Окретница су под адресом Паунове улице.

Паунова Улица

Иако неки старији комшије мисле да Паунова улица носи назив по Пауну Живковићу, власнику доброг дела земље на коме је изграђена данашња Бањица, као и да је Коканова улица названа по његовом сину Константину, то није истина. А по коме је те улица добила име биће наведено овде: Коканова улица назив носи по дечаку Јозефу Конелу стрељаном после заточеништва у бањичком логору. .

Поред породице Живковић, велика имања су поседовали и породице:
Марковић, који данас живе у Плитвичкој улици.
Илић, Паунова улица испод данашњих солитера, који и данас живе ту.
Николић, од школе ка окретници трамваја.
Ристић, Плитвичка улица и улица Крагујевачких ђака
Крстић, који су како кажу старији комшије, за време другог светског рата спасили животе многих Бањичара.

Помињати Паунову улицу без помињања старе Бурегџинице чика Станојка Панајотова , био би апсолутни грех.
На самом почетку Паунове на месту где данас постоји пекара, на тролебуској станици у смеру ка граду, била је Бурегџиница коју је чика Станојко затварао већ око 9:30 ујутру, јер је до тад продао сав испечени бурек. О дужини редова за бурек испред чика Станојкове бурекџинице својевремено су писале и Новости. Тепсије су биле бар три пута веће него ове данас. И када дођете и тражите 250 грама бурека, нисте стигли ни да трепнете а газда Станојко је већ исекао 400 грама, умотао вам бурек у папир и напалатио 250 грама, колико сте тражили. Бањичари и данас готово свакодневно спомињу тај бурек из ког је сир цурио на све стране. Од другара, рођеног Призренца, сам дознао да је тајна тог цурећег сира у рецепту, јер како кажу, људи са Косова уместо сира праве нешто што се зове Ђиза. А тога на жалост данас више нема, као ни чика Станојка, као ни оних огромних тепсија, као ни бурека на жељену грамажу а не на комад!?

          Бањичка шума

Кратак видео запис Бањичке шуме можете погледати овде

Испод стадиона се од
Спортског Центра Бањица
до стадиона Црвене Звезде протеже Бањичка шума која је залагањем
Тимотија Џона Бајфорда проглашена за заштићено добро као шума препуна веома ретких птица.
Данас је Бањичкој шуми преименован назив па она носи име Тимотија Џона Бајфорда чему се прави Бањичани противе јер је Тимоти као и многи био драг гост шуме која је старија и већа од њега и од сваког другог појединца по коме би носила име, ма шта он урадио за њу.

ТИТО исписан Боровима на хелиодрому између ВМА и Солитера, на плацу у власништву БИА.

       

Аеродром Бањица

Прво летилиште у Београду настало је крајем 1910. године на војном вежбалишту у предграђу Бањица. Овде су летење авионом приказивали пионири авијације - Симон, Маслеников, Видмар и Чермак. Почетком 1912. године, на
Бањици је подигнут први дрвени хангар за авионе намењен ратовању са Турском. Две године касније на Бањици се стационира српска аеропланска ескадрила и балонска чета. Бањички аеродром коришћен је и после првог светског рата за потребе поштанског саобраћаја на релацији Скопље - Ниш - Београд - Нови Сад и Београд - Сарајево - Мостар. У близини места где се налазио овај аеродром данас је Војно-медицинска академија (ВМА).

Престолонаследник Александар, као први Србин који је летео авионом, имао је још један историјски лет авионом, и то у другој години Првог светског рата – 27. јула 1915. године, кад је као врховни командант српске војске посетио аеродром на Бањици с ког је од априла те године дејствовала француска аеропланска ескадрила.

 

На Бањици је, такође кажу, у XIX веку постављена линија одбране Београда.
Бањица је служила као позадина одакле су борци појачавали прве линије борбе дуж Дорћола и Саве. Такође, преко Бањице ка Кумодражу је вршено повлачење.

Архитектура и II Светски Рат

Како је насеље Бањица грађено првенствено за војна лица старе Југославије тако је и читаво насеље грађено симболиком тог времена. Дванаестоспратне ламеле које изгледају као раменима повезни четвртасти људи, јер им сами врхови изгледају као четвртасте главе, спојени 3 по 3, симболизују везане људе који су из Бањичког логора били одвођени на сртељање у Јајинце. Данашњи 'Спомен парк Јајинци' или Стрелиште.
Из улице Незнаног Јунака, низбрдо ка данашњем музеју Бањичког Логора, по средини асфалтног пута је формиран узак пут од калдрме. Калдрма се завршава тачно на уласку у музеј и представља пут којим су везани један иза другог, један по један заробљеници одвођени на стрељање у Јајинце.

24. маја 1943 на овакав начин је стрељан и, легендарни фудбалер и унук прослављеног српског војводе Радомира Путника, Др. Милутин Ивковић Милутинац

Музеј Бањичког Логора се заправо налази у склопу
Војне Академије, коју је, како кажу, својевремено завршио и
Муамер Ел Гадафи
, бивши председник Либије или како неки још кажу, 'Краљ читаве Африке'

Поред црвених дванаестоспратница (ламела) на Бањици је подигнуто и неколико вишеспратних небодера високих и до двадесет пет спратова. Такозвани Солитери Укупно их има пет, и како неки људи мисле, поређани су тако да када се гледа из ваздуха са висине њих пет формирају прецизну звезду петокраку која је била симбол старе Југославије, али могуће да овај податак није сасвим тачан јер када стојите испод њих не види се баш такав прецизан распоред. Осим тога, неки наводе да је Бањицу ослободило пет бригада, па је у част тих бораца подигнуто пет а не више или мање високих Солитера.
Међу палим борцима, је како кажу, побигнуо и сам Командир тих 5 бригада, на самом почетку Паунове улице.
Међутим писани извори наводе да је тадашња југословенска народна армија при ослобођењу Београда на располагању имала пет дивизија па је могуће да је и број од пет солитера симбол тих пет дивизија. Такође трећа група Прве пролетерске дивизије, која је имала за задатак да пробије немачку одбрану преко Бањице и даље ка центру града, за свог команданта имала је пуковника Васу Јовановића.
27.10.1944. поводом ослобођења Београда на Бањици је извршена и сморта коју је обавио Јосип Броз Тито.

Насеље су 1971 године осмислили архитекте Александар Стјепановић и Слободан Дрињаковић.
Старији колеге поменутих архитекти а који су бринули о просротно пејсажном уређењу Бањице из канциларија Градског Зеленила тада смештеним у једном од пет солитера, наводе да је идејно решење црвених ламела пројектовао поменути Александар Стјепановић док се за изглед пет високих солитера побринуо архитекта Миодраг Ружић а по налогу који је захтевао пет небодера који ће бити видљиви из свих делова града али по облику неће бити једноставне четвороуганое "кутије". Такође старији колеге наводе и детаљ везан за осмишљавање природних парковних ограда за децу која служе да спрече истрчавање деце на прометне саобраћајнице. Реч је о ниским брдашцима испод којих је смештен готово сваки Бањички паркић или "игралиште" како још Бањичари називају дечије паркове. Та брдашца или како се још називају, Шкарпе осмислио је пројектант слободних површина Мирослав Николић па су његове колеге те природне заштитне ограде називали "Мирослављева Брдашца" уз недвосмислену инсинуацију на Мирослављево Јеванђеље.

Слике са изложбе посвећене архитекти Александру Стјепановићу, одржане у мају 2019. на Београдској Интернационалној Недељи Културе, БИНА, можеде видети овде.

Различитим генерацијама основне школе Бора Станковић, причале су се мање више различите али сличне приче о томе шта симболизују солитери а шта црвене лемеле. Па тако неко каже да пет солитера симболизује пет песница подигнутих у вис које су у оно време симболизовале отпор окупационим снагама.
Неко каже да пет солитера представљају пет прстију шаке који вире из земље па се због тога солитери разликују висином својих спратова. Такође уз то, како неки наводе, црвене ламеле представљају крв која цури из те шаке чиме се симболизује страдање у бањичком логору.
Још једна од сличних верзија је и та да пет солитера симболизује пет немачких стражара који одводе заробљенике везане ланцима на стрељање из логора Бањица у Јајинце и друга стратишта. А то симболизују црвене ламеле које и личе на људе повезане раме уз раме. С тим у вези, говорило се да гледано из ваздуха основна школа Бора Станковић својим обликом представља пушку уперену у заробљенике.

Реч арихтеката о стамбеном комплексу Бањица можете прочитати овде као и на овој адреси. А реч уметника на овој адреси.

У детаљаном урбанистичком плану израђеном 1970. године, можете сазнати да је главни пројектант за просторно решење насеља био архитекта Андрија Менделсон.
Да је насеље по пројекту требало да буде завршено 1975. године.
Коју награду је добио победник конкурса, тим на челу са архитектом Стјепановићем као и ко су чланови другопласираног и трећепласираног тима.
Под поднасловом „Урбанистички Аспект“ можете видети да је улица Златка Шнајдера по пројекту била планирана да остане нетакнута.
У поднаслову „Насеље Бањица - приказ решења“ можете видети да се Црнторавска улица некада звала „Бањички Булевар“.
Да су због брдовитости терена станови и зграде грађени тако да буду окренути и отворени ка јавним површинама и природним видицима сунца, зеленила.
Да је предвиђено да се можда некада накадно изгради и подземна гаража око Паунове и Црнотравске улице, код данашње пијаце.
Да је део око потока био замишљен као нека врста воденог парка.
Да су тренутне саобраћајнице резултат компромиса са инвеститорима који су саобраћајнице изградили пре изградње насеља које је у плану имало другачији распоред саобраћајница.
Да је првобитна висина солитера требала да носи 30. спратова...

Стадион Краља Петра I

На месту данашњег стадиона фудбалског клуба     


у време Краља Петра ту је био Хиподром на коме су се одржавале трке коња. Данас једина преостала трибина фудбалског стадиона је законом заштићена као историсјски споменик и када се буде градио већи и модернији стадион та трибина ће морати да остане нетакнута.

Како су изгледале коњичке трке на Бањици можете видети у овом филму из 1911. Приказаном у београдском гранд биоскопу хотела Париз 20.03/02.04. 1912. Године. У филму се појављују Краљ Петар Први, његови синови Ђорђе и Александар као и принцеза Јелена са својим вереником Јованом Романовим.

Исто тако, некада се стадион ФК Рад налазио на месту данашње Пијаце на имању породице Живковић и носио је име ФК Развитак, мада неки помињу и име ФК Бањица.

07.02.2000. године у ресторану стадиона извршен је атентат на тадашњег министра одбране
Павла Булатовића

У спортском центру Баница тренира Ватерполо клуб Партизан

Прве ауто и мото трке у Београду биле су одржане на Бањици 24. јуна 1923. године уз покровитељство краља Александра Карађорђевића.
Бањички представиници каснијих мото трка били су браћа Бракно и Миле Кецман.
Такође у књизи Београдске приче у последљој реченици на страни 171. можете пронаћи податак да је први саобраћајни знак у Београду био постављен на авалском путу и на њему је писало Држи десно. Знак је поставио Сретен Костић код Жупе у Јајинцима. Сретен је био први српски шофер тј. прва особа која је званично положила возачки испит. Jедна улица у Јајинцима носи његово име. Овај податак се налази на овој адреси на страни 57. Сретен Костић је рођенен у Београду 07. марта 1877. године а умро је 1947. године.

На стадиону Краља Петра I снимани су делови црно-белог филма Повратак 1966 и те кадрове у којима се појављује и главни глумац филма Велимир Бата Живојиновић можете видети од минута 35:15 до минута 38:15 на овој адреси.

Сцена Мишарске битке 1911. снимана на Бањици

„-Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа- или само -Карађорђе- је најстарији српски играни филм из 1911. године. Режирао га је Чича Илија Станојевић, а сценарио је писао Ћира Манок. Филм је после дужег времена пронађен у Аустријској кинотеци 2003. године, реконструисан је и приказан у фебруару 2004. године на обележавању два века Првог српског устанка. Карађорђе је филмска биографија истоименог српског вође устанка. Обрађен је цео његов живот од детињства па до смрти и историјски догађаји у којима је учествовао. Од устанка против Турака, до боја на Мишару као и збора у Орашцу. Битка на Мишару снимана је на Бањичком пољу.“ Извор: Википедија
Сцену Мишарске битке сниману на Бањичком пољу можете видети на овој адреси од минута 39. до минута 43.





















































































































Историја имена блокова насеља

Блоковима насеља у којима живе, становници су генерацијски мењали имена. Па смо тако прво имали делове Бањице називане по прехрамбеним продавницама које су биле смештене уз сваки стамбени блок а које данас више не постоје:
Солитери - идаље Солитери.
Центропром - данашњи Првак.
ПКБ - данашњи Другак.
Јабука - данашњи Трећак.
Драгстор - данашње Пријемно Одељење и Душевна Болница.

Беље - идаље Беље мада како је ту сад отворен Макси данас се од ново насељених људи може чути и 'Код Максија'
Генералице - идаље Генералице.
Горица - идаље Горица мада, као и за Беље, такође се може чути 'код Максија'.
Дисконт – или Окретница Троле.

Такође некада су се зграде делиле по бојама кровова, па смо тако имали
'Браондаћи' (Бањица I) Данашњи 'Првак' 'Другак' и 'Трећак'.
'Зелембаћи' (Бањица II) данашње Пријемно, Душевна, Беље и Горица.
'Плаваћи' (Бањица II) - Окретница троле.

Блокови данас познати као Првак Другак и Трећак, своја имена су добили по парковима које готово једино та три блока зграда имају. И то баш тим редом јер је стамбени блок око првог парка први саграђен и налази се на почетку насеља када се долази из правца центра града. Затим је саграђен други блок и са њим други паркић, па трећи, и тако је редом грађено насеље све до окретнице тролејбуса. Међутим нижи блокови, Бањице II, коју од Бањице I (Првака, Другака и Трећака) деле трамвајске шине нису добила тако простране паркове као горњи део тј Бањица I.

Бора Станковић

Основна школа Бора Станковић налази се у средини насеља. Тако да је готово подједнако близу свим блоковима зграда.
Неке од познати личности, које су ишле у Бору, представићемо овде
Док се за децу свих познатих, старијих Бањичара које ћемо поменути, подразумева да су завршили Бору Станковић.

Стара основна школа је била смештена тачно на углу Паунове и Макаријеве улице, прекопута данашње Боре Станковић и звала се Основна школа Иван Мажуранић, како тврде очевици тих времена. Док папири које можете видети на овим сликама кажу да је локација школе била Паунова бр.12. што је опет ту само са друге стране улице. Такође на овим сликама можете видети и историју мењања и враћања имена школи. Док је првобитна локација првоизграђене и мање основне школе Бора Станковић била на месту данашње Дневне болница за лечење зависности у адолесценцији на самом почетку Паунове улице.
На самом уласку у Паунову улицу из Црнотравске, у продужетку данашње Дневне болнице за лечење зависности од алкохолизма, која је некада била стара основна школа "Бора Станковић", налазила се кафана. Иза кафане на месту пијаце, пре изградње Солитера налазио се стадион фудбалског клуба "Рад". Кафана је била у склопу фудбалског игралишта. Дакле налазила се тачно прекопута данашње станице троле и некадашње бурекџијнице Станојка Панајотова.

На овом месту, негде код куће из 1937 године, се налазила и такозвана Деда Пајина Леденица, породице Илић. Руком направљена 'хладњача' за чување воћа, и поврћа којом су се служиле и остале пијаце а не само Бањичка, јер у то време нису постојале хладњаче. Како кажу ни она није уништена већ је само затрпана.
Такође стари Бањичари тврде да испод старе школе идаље постоји, како кажу затрпан, неуништен немачки бункер из II светског рата .

Слику старе школе нам је уступио чика Слободан Трајковић, који нам је такође испричао све занимљиве приче везане за изворе, Јованићево брдо, стару Бањицу, делове око данашње пијаце.

Слика из Споменара, поласка у први разредученика Основне школе „Филип Филиповић“ од којих ће многи, убрзо након првог разреда, прећи у новоизграђену бањичку школу „Бора Станковић“. На слици су ђаци прваци генерације 1971.

88 стабала за друга Тита

На горњем улазу школе, 1981. године са леве стране степеница при силаску, у земљу је постављена је једна од низа табли 88 стабала за друга Тита које су имале за циљ сећање на преминулог дугогодишњег предсеника СФР Југославије који је преминуо у 88. години живота али је циљ био и смиривање страха код широких народних маса – шта ће се десити после Титове смрти.

На овом месту поменућемо двоје наставника чији су живот променила дешавања из периода рата почетком деведесетих година. Радмила Оташевић, рођена 1937. године, наставница биологије основне школе Бора Станковић. Била је разредни старешина генерацији 1970. одељењу са бројем 4 (V/4-VIII/4) као и истом одељењу генерације 1974. И само годину дана исто одељењу V и VI/4, генерације 1979. Генерацију 1979. преузела је 1990. године. Са њом је завршила њихов пети разред, увела их у шести, изгурала са њима и полугодиште да би јој се на пролеће 1992. десила трагедија о којој многи нису знали ни после 26. година. Радмила је имала два сина, старијег генерације 1970. и млађег 1972. Иван и Андрија. Млађи Андрија, те године као деветнаестогодишњи војник на редовном одслужењу војног рока, гине на територији Македоније. Приликом договореног мирног повлачења војске ЈНА са територије Македоноје, њега је погодио, како кажу „залутали“ метак. После тог догађаја Радмила се више није враћала школи. Ученици одељења VIII/4, генерације 1977, Саша Драгутиновић и Војислав Даниловић, кога ћемо помињати у причи о фудбалу у поглављу Солитери, били су дежурни у холу једног дана после сахране Радмилиног сина, када се она појавила на улазу у школу, загрлила их је, расплакала се, окренула и изашла из школе. Више је нико није видео. Те године отишла је у превремену пензију. Радмила је била педагог, мотиватор, дозволиће вам да се данас извучете из неког “проблема“ али ће вас натерати да лично њој обећате да ћете сутра победити то од чега данас бежите. И својим поверењем које вам је указала натерала би вас да ни ви не изиграте њено. Њеним одласком многе будуће генерације остале су ускраћене за један квалитетан педагошки рад. Радмилу, за комшије „Буцу“, смо пронашли 2017. године, када је имала 80. година. Бистрог ума, говорљива, покретна, страствени пушач.
Породична гробница Оташевић, урађена у белој боји, налази се на гробљу „Лешће“, парцела број 4. место број 74.

Зувић (Милосав) Драгојло - Зуле, рођен 13.02.1951 - погинуо 02.12.1991. у Сотину - Вуковар, случајним опаљењем из пушке саборца из јединице. Старијим генерацијама омиљени педагог и наставник који је предавао ликовно. Крајем јула 2018. године поводом градске или републичке уредбе о обавезном именовању улица по којој ће свака неимована улица морати да добије јасан назив, поред још два предлога,предложено је и то да Баштованска улица понесе име наставника ликовног Зувић Драгојла Зулета. Предлог је од стране општине Вождовац прослеђен градској управи али та идеја за сада није реализована. Сахрањен је на гробљу Лешће
Песме и илустрације које наставнику Зувићу посветио његов пријатељ Градимир Стојковић, можете погледати на овој адреси

Поменућемо и Славицу Јавонановић, дугогодишњег педагога основне школе „Бора Станковић“ која се појављивала у емисији Тако стоје ствари 06.12.2017. године на тв РТС-1 и том приликом говорила на тему дечије истрајности. Госпођа Славица Јовановић многим генерацијама је остала у лепом сећању као изузетно блага жена.

Домаћи филмови снимани у школи

У основној школи „Бора Станковић“ на Бањици снимани су филмови Маховина на асфалту 1983. године и Сунцокрети 1988. који су поред школе снимани и на још неким локацијама Бањице.
У филму Сунцокрети, у улогама ученика у клупама била је генерација 1975. Неки од њих из одељења 8/4 су Весна Весић, Александар Антонијевић, Драгана Ивановић, Сања Вељић, покојни Предраг Бандић, Драгица Маринковић, Сања Пантић, Ненад Марјановић,Бранислав Гвозденовић, као и момак који није био 8/4 а глуми главну споредну дечију улогу, дечака Мишу радио аматера, Бојан Благојевић потписан и на Википедији.

Дражен Петровић у основној школи „Бора Станковић“

Покојни кошаркаш Дражен Петровић у основној школи Бора Станковић на Бањици и фудбалер Звонимир Бобан у касарни "4. јули". Дражен Петровић је, као већ познати кошаркаш, војни рок служио 1983. (неко каже 1985.) године у Пули у касарни „Карло Ројц“ као припадник морнаричке пешадије. После Пуле бива прекомандован у Београд а могуће пре Београда на кратко и у Сарајево. У Београду је током војног рока тренирао са кошаркашима Партизана (неко каже и Звезде) у Хали Пионир. У којој касарни је био смештен док је боравио у Београду нисмо успели да сазнамо. Али ако пратимо траг бањичке легенде могуће да је Дражен био смештен у некој од касарни на Бањици, јер како неки старији бањичани кажу „Сате је проводио у сали за физичко основне школе Бора Станковић и сам за себе тренирао шутирањa слободних бацања“. Колико је ова прича тачна нисмо успели да проверимо и потврдимо али смо недвосмислено сазнали да је фудбалер Звонимир Бобан свој војни рок служио 1988/1989 у касарни „4. Јул“ на Трошарини на месту данашњег насеља „Степа Степановић“. Поред Бобана у то време у спортској чети служили су и фудбалери Драгоје Лековић, Аљоша Асановић, Фадил Вокри, Дарко Панчев, Дејан Савићевић али су они били смештени у другим касарнама а не на Бањици.
"Касарна 4 јули, Београд ...Звонимир Бобан,ногометаш је дошао у јуну,ал је због неких обавеза с репрезентациом дошао 15-так дана касније од својих класића,био је у инжињеријском батаљону и било га је смијешно гледат с ашовчићем како копа нагазне наравно школске мине. Касније је радио на пријавници и кад сам напуштао касарну у марту 1989 он је радио на пријавници и уписао ми да сам напустио касарну и одслужио војни рок....Јако је био друштвен и није никад а то сам се увјерио користио ил се издизао од нас због тог што је ногометаш..." Извор: јна форум.

Основна школа "Бора Станковић" и денс група "Beat Street"

У главном холу на улазу у основноу школу "Бора Станковић" 1992. године часове модерног денс плеса држали су момци са Чубуре, Хусеин Алијевић Хуса и Љубомир Целабовић Љуба, оснивачи тада популарне домаће денс грубе Beat Street.
Часове су углавном похађали тадашњи осмаци, генерације 1977. и шестаци генерације 1979.
Школа плеса се као и све из тог времена није дуго одржала. Ипак на једном денс такмичењу боје основне школе "Бора Станковић" бранила је мешовита мушко женска плесна група састављена од девојчица непарне и дечака парне смене шестог разреда, генерације 1979. Такмичење је ододржано у тадашњој дискотеци "Johnnie Walker", која данас носи име "Трезор" у улизи Кнеза Милоша између Крунске и Лазарићеве улице.
Насуп је био несигуран и несинхронизован али ипак за похвалу и речи подршке и охрабрења од тадашњег учитеља Љубе.
Хуса се касније оженио али и развео чланицом из групе Душанком Декић Бебом
Љуба се оженио такође колегеницом са тадашње сцене Бранкицом Целабовић познатијом као Ella B

Пречица

Оно што су некада неке генерације звали "Пречица", којом се за време великог одмора преподневне смене од 9:35ч до 9:50ч уз школске степенице излазило на Макаријеву уличицу а онда "Пречицом" пресецало до Паунове да би се стигло до Панајотка на врео бурек са такозваном „Ђизом“, за коју ми и данас мислимо да је био само уобичајени овдашњи сир. А онда све то опет само у контра смеру, опет кроз "Пречицу", назад у школу. Ово је можда једина сачувана слика Пречице, усликана 1994. године. Друга слика је изглед некадашње Пречице, 2018. године. Два шахта и солитер који се види кроз крошње потврђује да је реч о истом месту некад и сад 1994-2018.

Бањичко Свитање

Овом пасусу придодаћемо и једини сачувани примерак литерарног листа Бањичко Свитање издатог априла месеца 1984. године а који је успела да сачува наша комшиница Сандра Стојичевић Нинковић.
Листу је главни уредник је била наставница Корнелија Јавор а задужена за ликовну опрему наставница Лада Ускоковић.
Поставићемо свих 20. страна листа јер између осталог у њему има и неколико додатака везаних за саму историју школе као и насеља Бањица.
Па тако на пример:
На четвртој страни под насловом „О ИСТОРИЈАТУ ШКОЛЕ -БОРА СТАНКОВИЋ- “ између осталог можете пронаћи и то да је школа са радом почела 1930. године. Да се акт о оснивању школе чува у Архиву Југославије. Првобитно име школе било је „Краљица Марија“ и налазила се у улици Јове Илића. Са проширењем капацитета школа у јесен 1934. године добија нову зграду такође у улици Јове Илића број 154. на месту на коме се данас налази Факултет Организационих Наука У истој згради била је смештена и основна школа Карађорђе.
Даље низ текст можете наћи попис имена свих директора од 1930. до 1944. године као и касније али и имена првих послератних учитеља и учитељица. Затим то да школа 1945. године мења своје име па тако уместо назива „Краљица Марија“ добија ново име „Народна основна школа број 23“, да би 1953. године добила назив који има и данас „Бора Станковић“ и да 1957. године она постаје осмогодишња школа. 1979. године поменута основна школа „Иван Мажуранић“, улази у састав основне школе „Бора Станковић“ која је добила нову зграду на данас постојећој локацији у Пауновој улици у насељу Бањица.
Затим можете сазнати и детаљ како су се у почетку 1980/1981 године у нову школу на Бањици уписивала само деца са Бањице док су се друга деца распоређивала у школе Филип Филиповић и „Карађорђе“.
16. фебруара 1981. године сва деца са Бањице која су до тада наставу похађали у објектима у улици Јове Илића 154. као и ученици из основне школе „Иван Мажуранић“ селе се у новоизграђени објекати у улици Паунова 19/а.

На петој страни под насловом „СЕЋАЊЕ НА ЖИВОТ И РАД У СТАРОЈ ОСНОВНОЈ ШКОЛИ -БОРА СТАНКОВИЋ-" можете прочитати текст покојне учитељицеице Бадер Радмиле, која је била учитељица нижим разредима непарне смене а чија ћерка данас ради у библиотеци о.ш. Бора Станковић. Такође на страни пет можете пронаћи и „РЕЧ ДИРЕКТОРА“ коју је записао директор Раде Медећ.

На страни 14. Под насловом САША И ТАМАРА ЖУРЖУЛ можете прочитати ко су били брат и сестра Саша и Тамара Журжул и зашто су у тим неким временима пионира они били важни за подручје основних школа Бора Станковић, Карађорђе, Филип Филиповић. А ми ћемо овде поменути само неколико детаља. Кућа у којој су одрастали Саша и Тамара Журжул налази се тачно на аутобуској станици „Вељка Лукића Курјака“ када се од Бањице аутобусима 47. 48. 401. или 402. спуштате ка Аутокоманди. Кућа се налази на адреси Булевар Ослобођења 125.
На самом улазу у основну школу „Бора Станковић“ на месту где се данас налази бронзана табла на којој пише име школе, била је бронзана табла, слична пионирсој значци какву је на својој капи имао сваки пионир, посвећена Саши и Тамари Журжул. Кажу да је садашња и та стара табла заправо иста табла која је временом само претопљена и преправљена у ову која данас стоји на самом улазу у школу.
Саша и Тамара Журжул су били симбол свих пионира. Пионирска капа је за своја обележја имала звезду петократу и значку која се качила са стране капе. На тој значци су, према истраживању аутора књиге Београд испод Београда Зорана Љ. Николића и Видоја Д. Голубовића, ликови Саше и Тамаре Журжул а тај податак нам је пренео секретар основне школе „Карађорђе“ господин Гојко.
Основна школа „Карађорђе“ негде има сачуване и оригиналне Сашине и Тамарине школске свеске и потрудићемо се да дођемо и до њих. Иако неки неформални извори кажу да су они обоје стрељани у бањичком логору, писани извори наводе како су обоје страдали у борбама. Тамара је рођена 27.11.1927. године и са својих 17. година 1944. године бива заробљена па стрељана првог августа 1944. на Јастребцу у селу Јасика код Крушевца.
Саша после бекства из бањичког логора гине 20.04.1945. године на сремском фронту у месту Киндрово, данашња Хрватска, у својој 20. години живота. Рођен је 1925. године. И у основној школи „Карађорђе“ али и у неким текстовима са интернета наводе како је Саша имао истанчан дар за цртање и сликарство(први пасус страна 60.), чему сведочи управо та школска свеска. Слика Саше Журжула као заточеника бањичког логора, коју нам је из књиге Логораши показао кустос музеја господин Андреј Ћирић. И млада Тамара Журжул. .

На страни број 16. под насловом „БЕОГРАД - БАЊИЦА - БЕОГРАД. БАЊИЦА НЕКАД И САД“ можете прочитати како су насеље богато топлим изворима воде насељавали рудари. Да је насеље имало и своје врело од ког је настала Бањичка река која се спајала са Каљавим потоком и уливала у Бањичко језеро које се налазило на простору некадашње „Технохемије“.. могуће да се овде мисли на данашњи Техногас?
Даље низ текст можете прочитати о насељаваљу турака на Бањицу где се као место њихове насеобине помиње „Ламела 2/1“ као и могућност постојања бунара из њиховор времена.
Затим податак да је у време другог светског рата читаво насеље било опасано бодиљикавом жицом из чијег круга су га краду водила само три излаза, као и податак да је Бањица ослобођена 16.10.1944. године. када је и уклоњена бодљикава жица.
Последњи пасус текста наводи како црвене ламеле симолизују логораше различитих висина који везани ланцима одлазе на стрељање, док се за пет солитера наводи како представљају симбол гордости новог живота који расте после крваво стечене слободе.

Називи Улица

Називе улица и објашњења зашто и по коме је која Бањичка улица добила име наводићемо на страницама сваког блока којој поједина улица припада. Па тако објашњење за улице Рашку, Краљице Ане, Црнотравску, Учитељице Леонтине Краус, Бахтијара Вагабзадеа, Вељка Лукића Курјака и Михаила Аврамовића можете пронаћи на страници Солитера,
Паунову, Коканову и Златка Шнајдера на страници Првак,
Булевар Ослобођења, Врачарску и Макаријеву на страници Другак,
Баштованску на страници Трећак,
Милована Марковића на страници Пријемно одељење,
Јосипа Славенског, на страници Генералице,
Плитвичку, Крагујевачких Ђака, на страници Беље,
Милоја Павловића и Бранка Булата на страници Горица,
Слободана Јовића, Радета Марковића на страници Окретница.

На овом месту ћемо навести имена улица које се налазе са десне стране тамвјаских шина, дакле ка Топлани и које можда припадају Кумодражу али због непосредне близине Бањици навешћемо их и овде. А те улице су: Беранска
Породице Трајковић
Бранка Гевеле
Добривоја Исаиловића
Бебелова
Владете Поповића Пинецког
др Изабеле Хатон
Видака Марковића
Саве Машковића

Додатно о поменутим улицама можеде видети овде:
Породица Трајковић
Беране
Бранко Гевела
Аугуст Бебел
Владета Поповић Пинецки
др Изабела Хатон
Саве Машковића

Метро до насеља Бањица

06.02.2021. године на насловној страни дневних новина Вечерње Новости најављено је да ће изградња будућег београдског метроа, трећим краком ићи и до насеља Бањица.










































































































Неолитско Насеље

Тачно између блока зграда које данас називамо Душевна, Пријемно и Беље налази се брдашце на ком једино није грађен блок зграда. На том месту су остале старе куће, јер је за то брдашце утврђено да се ради о ареолошком налазишту. Као деца, на том брдашцу многи од нас су се играли 'планинара' па смо и само брдашце називали 'планиница'. Још као деца кроз игру могли смо да видимо да је земља на том месту препуна делића старе грнчарије, прошараних ћупова...
Арехеолози то место називају
Усек Бањица
или Неолитски градић. Више о бањичком усеку и добу Винчанске културе на овим просторима можете видети у овом филму. А ми ћемо у даљем тексту мало опширније представити саму Неолитиску цивилизацију, локалитет на Бањици, данашњи изглед укопане бетонске просторје која се налази на локалитету Усека Бањица и слике предмета који су пронађени на Бањици.

О винчанској и старчевачкој цивилизацији

"Винчанска култура се развијала током касног неолита и раног енеолита на подручју централног Балкана и југоисточне Паноније. Њен средишњи део обихватао је територију данашње Србије а делимично се простирала и у Црној Гори, североисточној Босни, у Банату, деловима Олтеније и Трансилваније у Румунији, у западној Бугарској у северној Македонији. Претпоставка је да се винчанска култура рзавила из старчевачке традиције која је у старијем и средњем неолиту била заступљена на готово идентичној територији." Извор: Бобан Трипковић "Домаћинство и простор у касном неолиту, винчанско насеље на Бањици". Страна 18.
На тако великом простору и ова култура је имала своје мање или веће разлике. Сматра се да је винчанска култура почела око 5300. године пре нове еве а завршила се око 4300. године пре нове ере, док се за нека подручја сматра да је трајала и до 4000. године пре нове ере.

Старчевачка цивилизација

"На простору централног Балкана носиоци рано и средње неолитске културе припадали су Старчево-Кереш-Криш културном комплексу. Овај назив означава три блиске културе: старчевачку, керешку и кришку које су обухватале подручје данашње југоисточне Мађарске, Србије и Румуније.Старчевачка култура, која је назив добила по локалитету Старчево, развила се у веома важном периоду напретка човечанства, када је почела производња хране." Извор википедија.
"Старчевачка култура, је претеча Винчанске, а наследила је културу Лепенског Вира. датира у период Старчевачке културе, односно период 5300- 4800 године пре нове ере. Од овог периода, па до краја Винчанске културе, целих 2000 година, нема сукоба, насеља се не ограђују, нема производње оружја-односно производе се минималне количине, неопходне за лов. Касније појавом метала поново долази до сукоба. У мезолиту када се привреда тадашњих заједница ослањала на лов, ловишта су била ограничени ресурс, односно племена су неретко морала да бране ово своје ограничено добро од уљеза.Касније појавом пољопривреде, привредни ресурс постаје неограничен- то је земља. Свако је могао да сади и обрађује, свако племе је имало довољно хране, развијају се прве организоване заједнице, развија се остала пратећа привредна активност, нове гране привреде, грнчарство(за складиштење намирница), остали видови занатске производње, и нешто касније трговина. Касније проналаском метала, првенствено бакра, много касније бронзе, почиње се са производњом луксузнијих украса, накита, оружја и оруђа. Ови метални предмети вреде у трговини много више од пољопривредних производа тако да се тежиште вредности преноси на метал, а тежиште основног ресурса са поља и њива на руднике.Рудници су баш као и ловишта у мезолиту ограничени ресурс, и поново почињу сукоби за ресурсе, само сада у њему учествују веће групе људи, то је период у коме је настао рат.У овом периоду- халколита- енеолита- бакарног доба настају прва утврђена насеља, мења се начин живота.Од тада до дана данашњег, а то је скоро 5000 година, трају ратови за ресурсе. Старчевчка култура спада у такозване културе средњег неолита, односно култура коју карактерише земљорадња и сточарство, али без сталних насеља. Људи у Старчевачкој култури су, чим би дошло до испошћавања земљишта које су обрађивали, напуштали насеља у којима су живели, тако да она нису била трајног карактера, а куће у којима су живели су биле полу укопане шаторастог типа, које су биле груписане око централне куће, што подсећа на архитектуру Лепенског Вира. На просторе данашње Винче у VI миленијуму пре нове ере насељавају се припадници Старчевачке културе, највероватније из области данашњег Јужног Баната. Тада се јавља прва агротехнолошка револуција, која утиче на све процесе земљорадње- откривено је ђубрење њива стајским ђубривом.На овај начин трајно је продужен живот њива, формирани су вегетациони циклуси, произведено је много више хране, и што је најважније…нема више потребе за сељењем." Извор: Живот у неолитској винчи
Простирање винчанске цивилизације и на мапи изнад Београда обележена и Бањица

Праисторијско насеље у Винчи као прва европска цивилизација

"Праисторијско насеље у Винчи налази се на десној обали Дунава, 14 км низводно од Београда. Дунав делује одавде као да залеђе Винче повезује са средиштем Европе, Посавином и Црним морем. Ово налазиште доказало је да се седам хиљада година пре нове ере на том месту налазила утврђена метропола.Сматра се да је она била центар тадашње цивилизације која се простирала широм данашње Босне, Србије, Румуније, Бугарске, Црне Горе, Македоније и Грчке. За трговину морају да постоје развијене комуникације - путеви, Винча се налази на месту где су се тада сви проходни путеви укрштали, а то су Дунав, Сава, Морава, Тиса…Дунавом су били повезани са свим његовим притокама и Црним морем. Слободно можемо рећи да сви путеви воде у Винчу.
Археолошко благо Винче налази се на дубини од око 10.5 метара и садржи читаво богатство цивилизацијских слојева од неолита преко бронзаног доба па све до гробница из Средњег века.
1908. године кустос Народног музеја Милоје Васић започео је истраживања која ће се (прекидана ратовима) продужити све до 1934. након чега је наставио да се овим значајним налазиштем бави и следећих двадесетак година, публикујући радове засноване на дотадашњим истраживањима. Ископавања на локалитету Винча Бело брдо били су могући захваљујући филантропској помоћи британског новинског магната сер Чарлса Хајда, поборника независног новинарства и љубитеља археологије, који је у истраживања инвестирао у то време значајна средства, стипендирајући такође студенте Београдског универзитета. Сматра се да је Винча била град јер је стално била насељена током много генерација, становништво је било активно током целе године, а постојала је и специјализација послова. Може се рећи да је била метропола, будући ју је насељавао велики број становника, да је била економски и културни центар, да су откривена многа мања насеља у непосредној близини Винче, а нађени су и докази о интензивној комуникацији и размени добара, услуга и људи.
Припадници винчанске културе су по први пут на овим просторима боравили у сталним насељима током читавог низа генерација, бавећи се земљорадњом и сточарством, а са ефикасношћу њиховог друштва расла је и бројност заједнице, која се више није бавила пуким преживљавањем, већ је била у могућности и да се бави разменом добара са другим културама, и другим рафинираним активностима. Штавише, Винчанци су познавали рударство, бавећи се прерадом цинабарита, живиног сулфата који је служио за добијање драгоценог црвеног окера, употребљивог за бојење тканине,керамике, и слично. Освојили су производњу бакра и користили то за израду секира, длета и разног накита, као што сведоче бакарне наруквице и перле на винчанском налазишту Гомолава, у близини Хртковаца у Срему.
Седелачки начин живота условљава нова правила приликом градње кућа и подизања насеља. Куће у Винчи су сада надземне конструкције, са кровом на две воде, и то су прве куће на свету које личе на данашње модерне куће, дакле у Винчи се развио модел модерне куће. Куће су површине од 40 метара квадратних до невероватних 100 квадратних метара, већина њих је имала функционалну поделу простора на више просторија - то су прве куће са собама. Такође у кућама су се налазиле озидане пећи, а не отворена огњишта што је најранији забележени случај у свету кућних пећи. Негде се и у свакој соби налазила пећ.Све куће у Винчи су биле оријентисане у правцу југоисток- северозапад. Између кућа налазиле су се комуникације - првобитне улице ширине око 1,5 метара. Приликом изградње кућа водило се рачуна о нивелацији - изравњавању подлоге, хидроизолацији. Куће су грађене од дрвета и набоја, који представља мешавину глине, леса, и плеве Овај материјал има изузетна термоизолациона својства, толико добра да се данас у земљама Западне Европе користи за изградњу кућа(метар квадратни ових плоча данас у Немачкој кошта 900 евра, потпуно су модуларне, уграђују се попут лего коцкица) Након грубих грађевинских радова следили су фини. Подови су облагани глином, која је после сушења, глачана помоћу речних облутака до перфекције, тако да је било изузетно лако одржавати кућу. Зидови кућа су након сушења бојени. Култура живота и становања је била подређена комфору.
Основну привредну активност Винчанаца чинила је земљорадња, али и сточарство, риболов (условљен близином Дунава) и нешто мање лов. Од пољопривредних култура заступљене су житарице, махунарке, лан, али и неке врсте грожђа првобитне сорте из рода Витис - V. Vinifera ssp. silvestris. Лан је биљка која је коришћена за добијање уља и производњу тканина. Ово је још једно достигнуће винчанске културе - разбој за ткање, и производња тканине. Откривен је приличан број жрвњева за млевење житарица. Од животиња гајени су говеда, козе, овце, свиње. Животиње су коришћене осим за добијање меса, такође за производњу коже, вуне и млека, али и костију, које су биле сировина за производњу многих алатки, игала, шила, и удица.

Опсидијан као доказ трговине

Осим земљорадње и сточарства, Винчанци почињу да експлоатишу и рудна богатства. На Авали копају оксид живе црвене боје - цинабарит, од кога се добија цинобер- црвена боја, за коју се и данас вежу магијска својства, и кроз све епохе до данас је представља симбол који указује на виши друштвени статус. Такође на Авали екплоатишу и друге минерале малахит и азурит, чијим су каснијим топљењем добили бакар. Најзначајнији минерал је дефинитивно био опсидијан – вулканског стакло, кога у Европи,и уопште у свету има у малим количинама. Једно од значајнијих налазишта је на Карпатима. Од осидијана се и данас праве најбољи хируршки скалпели. Опсидијан је матријал од кога се праве најоштрија сечива. Опсидијан ово свосјтво дугује својој изузетној цепљивости, тако да је оштрина опсидијанских сечива молекуларног нивоа.
Винчаци су у уздуж пресечени штап ређали комадиће опсидијана и заливали их смолом, тако је настао бријач, а користећи веће штапове, тако су добијали прве косе и српове, јер је било неопходно обезбедити храну животињама преко зиме. Из овога се види да је опсидијан био изузетно вредна сировина. Обрада камена је доведена до савршенства, од налаза доминирају камене секире, бушене секире и батови. Камен је глачањем доведен до савршенства, али је најзанимљивији начин на који је бушен изузетно тврди камен. Камен су бушили уз помоћ шупљег штапа трске у који је сабијан кварцни песак, око ове трске је обавијан канап, тако да трска може да ротира(слично направи за паљење ватре), ротирајући карцни песак је вршио трење и бушио изузетно тврди камен.
Опсидијан настаје хлађењем вулканске лаве и у Европи га има на свега неколико локација - на два места у Карпатима, на два острва у Егеји, и на четири места у централном Медитерану, на италијанским острвима. Свако од тих места је различито по свом хемијском саставу, тако да је могуће утврдити са које локације потиче сваки предмет, односно сировина од које је израђен. На основу анализа хемијског састава које смо радили на Универзитету Беркли у Калифорнији утврђено је да је опсидијан из Винче допремљен са карпатских планина – из данашње Словачке - стотинама километра према северу. То значи да се Винчанац сусретао са другим културама, да је допирао у њему стране средине, и чак ако замислимо да су странци заправо долазили уВинчу доносећи те сировине, суштина је иста – постојала је размена добара, знања и иновативних идеја.
Опсидијан је тада био толико важна сировина да га неки археолози називају и ‘црно злато’, тражећи најбољи еквивалент да објасне његову вредност током праисторије. Најчешће је коришћен као сечиво, непревазиђено оштрих ивица, али су од њега израђивани и бодежи, из Егеје су познате вазе од опсидијана, док су у Анадолији израђивана чак и огледала.

Фигуре "Ванземаљаца"

Иако на великом броју фигурина није могуће препознати полне карактеристике, неки од најрепрезентативнијих примерака представљају жене. Њихово лице налик на маску одражава маниризам који је за нас још увек мистерија. Већина древних винчанских фигура представља антропоморфна, хуманоидна бића на апстрактан начин - са овалним главама, огромним очима - што је заправо и покренуло спекулације о ванземаљцима. Винчанским фигуринама у први план истакнуте су очи. Многе збуњују ова лица. Чудна су им. Када пажљивије погледате, примећујете да ту недостају уста. Одсуство уста и наглашене очи на овим фигуринама представљале су заштитне маске рудара цинабарита. На Авали се у доба неолита копао цинабарит, руда од које се добијала прелепа црвена боја. Приликом прераде цинабарита, живина испарења су отровна и то су биле заштитне маске. Фигурине углавном представљају жене јер винчански неолићани гајили су култ мајке. Она је симбол плодности, рађања, живота. Она је тим великим очима даноноћно бдела.

Писмо из шестог миленијума пре Хирста

Развојем трговине долази до потребе да се обележи колико је чега размењено, колико шта вреди. Управо у овом периоду, настајања вишкова и развоја трговине настају први винчански симболи. Претпоставке да су симболи писмо у почетку су научници категорички одбацивали, понекада су најгласнији били домаћи. Винчански знаци су најчешће праволинијски урези који су направљени на већ печеној посуди. Налазе се од обода до дна суда. До данас је откривено више од 1000. фрагмената на којима су урезани ови знаци, а како су симболи нађени на много места широм источне Европе, већина стара између 6500. и 8000. година, многи научници старају да јеВинча родно место најстаријег писма на свету. Још увек није откривено којој су групи народа припадали носиоци ове културе, тако да је изузетно тешко одредити којим су језиком говорили, што је неопходни услов за дешифровање винчанског фонетског писма.
Винчанско писмо није изолат, оно јасно има одлике осталих медитеранских писама као што је Библоско, Феничанско, Кретско, Етрушчанско, Западно Семитско, Палестинско, Старогрчко, старо Феничанско и Брахми. На крају, Винчанско писмо има бројне повезнице са данашња два најважнија писма на овим просторима, латиницом и ћирилицом.
Најстарије писмо на свету настало је на Балкану?! Ако се ова хипотеза, која све више добија научно утемељење, покаже тачном, 1.200 урезаних знакова (симбола) или писаних порука на посудама, ређе на човеколиким фигуринама и другим предметима пронађеним у оквиру најбоље проучене винчанске културе у југоисточној Панонији и на Балкану, потврдиће тезу да је реч о првом, најранијем људском писму, корпусу линеарних натписа који се развијао у Подунављу у шестом миленијуму пре Христа.
Данас је село Винча, у светској археологији, познато као један од највећих и најважнијих извора података о животу у неолиту, на почетку цивилизације. Замислимо сада Винчу у којој се део становништва бави пољопривредом, део занатством, а део трговином, врло је сигурно да се већина становништва није бавила пољопривредом што је основни услов да неко насеље добије статус града. На основу овога ми можемо да тврдимо да је Винча један од најстаријих градова на свету, и сигурно најстарији град на тлу Европе. Осим, што је најстарији град Европе,рекли смо да сви путеви воде у Винчу, Винча постаје средиште једне културе, а када имамо средиште, онда имамо услове да Винчанску културу прогласимо цивилизацијом, и то првом европском цивилизацијом." Извор: Драган Половшек Љубитељи фантастике Костолац 2016. и Живот у неолитској винчи.

Винчанска култура на Бањици

Насеље винчанске културе на Бањици први пут је истраживано 1908. године под вођством професора Милоја Васића који је 1932. и 1936. године објавио четири тома монографије "Праисторијска Винча".
"Локалитет Усек на Бањици у археологији је познат од 1921. године, када је приликом комапања пута за Авалу, на тој малој косини недалеко од Топчидерск ереке, констатован археолошки материјал. Иако је тада забележен као праисторијско налазиште, локалитет је први пут ископан тек 34, године касније, дакле 1955. године. Од тада је локалитет на Бањици ископаван у неколико етапа: 1955-1957. Истраживања су на око 600 квадрадних метара извршили Јован Тодоровић и Александар Цермановић након чега је 1961. Године издата њихова публикација „Бањица, насеље винчанске културе. Године 1979. Локалитет поново истражује Јован Тодоровић који потврђује већ откривено да насеље на Бањици поседује добро очувану архитектуру али уочава и велики број налаза унутар грађевина. 1994. године С. Тодоровић детаљно је анализирао керамичке налазе из грађевине завдене као -кућа 2/79 - чиме је дао потпунију слику о временској припадности и функционалности грађевине. Августа месеца 1998. године виши кустос Музеја града Београда Бисенија Петровић открива неколико јама и две добро очуване куће. На жалост осим публикација из 1961. Остала истраживања још увек нису публикована. Током ова три периода истражено је око 750 квадратних метара насеља на Бањици. Током досадашњих истраживања, регистровано је око 700. Локалитета винчанске културе, међу којима се налази и Бањица". Извор:(Бобан Трипковић - "Домаћинство и простор у касном неолиту, винчанско насеље на Бањици". Страна 19.)
"У делу Бањице, званом Усек, на локацији данашње окретнице тролејбуса и аутобуса, налазило најстарије насеље на територији Београда, настало пре више од 7.000 година. Приликом грађевинских радова 1959. године, на Бањици је откривено више остатака кућа и развијене насеобине из неолита ("винчанска култура"), где су чак постојале и улице. Током изградње великог стамбеног блока 1979. године, у овом делу је откривен и темељ здања површине преко 200 квадратних метара, што је указало на изузетно развијену грађевину (највероватније робни магацин или неко друго складиште), за какве се претходно није знало да постоје. Такве димензије указале су на велико градитељско умеће древних Београђана. Овим открићем из педесетих и седамдесетих потврђено је да је први заметак организованог живота у Београду настао на данашњој Бањици". Извор.
На брдашцу између улица Милована Марковића и паркинга за возила који се налази између Булевара ослобољења број 174 у "Душевној" и Булевара ослобођења број 166. у "Пријемном" налазе се бетонски остаци просторија и грађевина. Али без обзира на бетон који вероватно не припада периоду неолита, на поменутом брдашцу осамдесетих година неки тадашњи клинци,су се играли "планинара" па су то брдашце називали "планиница". Забадајући комаде грана у ту земљу као помагала при пењањудеца су на том месту налазила много делића старе грнчарије, прошараних ћупова... налик делићима са ове слике. Слику показујемо само ради назнаке и поређења иако је могуће да не делићи приказани на овој слици не припадају периоду винчанске културе. Веома сличне ако не баш овакве комаде керамике осамдесетих година деца су проналазила на поменутој локацији између „Душевне болнице“ и „Пријемног одељења“ на Бањици.
На поменутом брдашц, заклоњена шибљем и теже приступачна, налази се и бетонска укопана прострија са степеницама којима се силази у њу.
"Приликом истраживања Неолитско насеље на Бањици у периоду, од 1955. до 1998. године документовано је пет стамбених хоризоната. Из најстаријег насеља познати су само укопани објекти и они су различито интерпретирани: као станишта, силоси, јаме за отпатке, позајмишта грађевинског материјала и слично. Из каснијих фаза насеља познате су само надземне куће које се разликују по величини, начину изградње, садржају унутрашњег простора. Сви тисвакодневни објекти иил они са периодичним улогама, шаљу симболичку поруку о заједници на Бањици, о томе како је друштвени амбијент креиран и како се временом мењао."(Извор: Бобан Трипковић - "Домаћинство и простор у касном неолиту, винчанско насеље на Бањици". Страна 43.) "Пет насеља на Бањици. Током истраживања 1955. - 1957. Отворено је 36. Блокова, који су обухватали површину од приближно 600 квадратних метара и издвојено је пет хоризоната.
Хоризонт V представља најстарије остатке насеља на Бањици. Из њега потиче 13 укопаних објеката означених као земунице или као силоси (слика 11.). Надземне грађевине нису откривене."(Бобан Трипковић - "Домаћинство и простор у касном неолиту, винчанско насеље на Бањици". Страна 47.)
"IV хоризонт - културни слој ове фазе насеља имао је просечну дебљину од око 0.20м. Грађевине нису гореле у пожару и њихови остаци су веома слабо документовани. У исто време овај хоризонт је великим делом оштећен и укопима из млађих хоризоната. Хоризонт је датован у касну Винча-Тордош фазу винчанске културе." "Прве кућена Бањици. Ово је први хоризонт становања из кога су нам познати остаци надземних грађевина (слика 17.) Иако су лоше очуване, делимично је реконструисана основа куће 10. правоугаоног облика димензија 0.8 х 6.5м у чијем се централном делу налазила јама величине 1.30х1.20м чија улога и намена нису утврђени."(Бобан Трипковић "Домаћинство и простор у касном неолиту, винчанско насеље на Бањици". Страна 69.)
III хоризонт - ово је најбоље очуван хоризонт становања, са просечном дебљином културног слоја од 0.55м. У њему су забележене четири куће (6-9) као и неколико јама. Хоризонт је грубо датован у Винча-Плочник фазу вунчанске културе. (Бобан Трипковић "Домаћинство и простор у касном неолиту, винчанско насеље на Бањици". Страна 71.) Хоризонт III на Бањици показује поштовање одређених пронципа у изградњи кућа. Све грађевине су постављене у низу и дужим странам су су оријентисане северозапад-југоситок. (Бобан Трипковић "Домаћинство и простор у касном неолиту, винчанско насеље на Бањици". Страна 78.)
II хоризонт - просечна дебљина културног слоја у овом хоризонту износи око 0.20м. Уочене су три куће већих димензија, које су само делимично истражене. Закључено је да хоризонт припада Винча-Плочник фази винчанске културе. (слика 20.) (Бобан Трипковић "Домаћинство и простор у касном неолиту, винчанско насеље на Бањици". Страна 82.)
I хоризонт - Крај живота у насељу - овај хоризонт је веома лоше очуван и заправо представља данашњи хумус. Његова просечна дебљина износи 0.25м али је материјал углавном или спран падавинама или дислоциран земљорадничком делатношћу. Примећују се, међутим, темељни трагови појединих објеката и аутори истраживаља нумерички означавају две куће (1,2) мада наводе постојање још једне куће која ипак не добија ознаку. Хоризонт припада Винча-Плочник фази винчанске културе. (слика 21.) Кућа 1 и 2. Овај слој није очуван па се напомене углавном односе на претпоставке. (Бобан Трипковић "Домаћинство и простор у касном неолиту, винчанско насеље на Бањици". Страна 88.)
"Током истраживања 1979. године откривене су још две куће од који је једна изванредно очувана, публикована и тада датована у III хоризонт становања, односно у Винча-Плочник фазу (Перишић 1980). Према наводима аутора изтраживања ови објекти су се налазили на јужној периферији насеља." (Бобан Трипковић "Домаћинство и простор у касном неолиту, винчанско насеље на Бањици". Страна 44-45-46.)
"Током 1979. године истражена је површина од око 150. квадратних метара и том приликом откривене су две куће од којих С. Тодоровић једну означава као кућу 2/79. а која је објашњена као производни и складишни простор због великог броја пронађених посуда веће запремине." (Бобан Трипковић "Домаћинство и простор у касном неолиту, винчанско насеље на Бањици". Страна 89-90.)
Станишта најстаријег насеља на Бањици вероватно су лоцирана на простор насеља који није ископаван. Површина захваћена ископом представља или периферију насеља или можда чак и простор изван њега.(Бобан Трипковић "Домаћинство и простор у касном неолиту, винчанско насеље на Бањици". Страна 102.) Већина кућа на Бањици горела је у пожару, чиме је циклус њихове употребе заустављен на некој тачки између почетка употребе грађевине и њене најдуже могуће употребе. (Бобан Трипковић "Домаћинство и простор у касном неолиту, винчанско насеље на Бањици". Страна 111.)

Бањица као најстарији центар светске писмености

"Истраживања на локалитету Бањица била су започета 1955. и трајала су до 1957. године. На самом локалитету Бањица пронађено је преко стотину керамичких фрагмената са словним урезима и натписима. За археолошко налазиште на Бањици, које и припада најмлађој фази винчанске културе, уочено је да је винчанско писмо старије од протосумерског пиктографског писма 373. године, а оно се досад сматрало првим светским писмом. Тај податак, дакле, још на почетку указује на потребу промене датирања првог светског писма и промене места његовог настанка. Према овоме што нам тако документовано нуди археолошко откриће винчанске културе и посебно обиље материјала који смо добили с локалитета Бањица, који је саставни део Београда, Бањицу можемо сматрати првом школом писмености, одакле је управо писана реч кренула у свет.
Археолошки локалитет Бањица дао нам је највише материјала који документује винчанско писмо. Тај материјал нам сугерише помисао о једној веома раширеној писмености, а то с друге стране наводи на закључак да писменост није могла настати последњих година живота на овом локалитету, већ много раније. Додуше тај закључак мотивише и поткрепљује материјал из саме Винче, који је свакако старији од бањичког. Широко распрострањена употреба писма доказ је да је оно служило за комуникацију, да је било систематизовано, а јасноћа облика слова говори о сигурној, увежбаној (исписаној) руци писара. Ако поштујемо хронологију настанка, и за археолошки локалитет Бањица имамо потврђену анализу да је последња граница старости тог локалитета 3470. година пре н.е. а осталих локалитета и старија, намеће се закључак да је винчанско писмо азбучног карактера настало пре оног пиктографског у Вавилону. У сваком случају, Винча и Бањица су засад најстарији центри светске писмености."
Извор: Винчанско писмо.

Винчанске фигуре пронађене на локалитету Бањица

Седећа антропоморфна фигура (глава недостаје). Печена глина. Раздобље неолита - млађег каменог доба, Винчанска култура, око 4500. године пре нове ере. Пронађена на археолошком локалитету Бањица - Усек у Веограду, главном граду Србије. Димензије - висина 9.2 цм. Збирка Музеја Града Београда.
Антропоморфна фигура. Печена глина. Раздобље неолита - млађег каменог доба, Винчанска култура, око 4500. године пре нове ере. Пронађена на археолошком локалитету Бањица - Усек у Веограду, главном граду Србије. Димензије - висина 4.7цм. Збирка Музеја Града Београда.

Антропоморфна фигура. Печена глина. Раздобље неолита - млађег каменог доба, Винчанска култура, око 4500. године пре нове ере. Пронађена на археолошком локалитету Бањица - Усек у Веограду, главном граду Србије. Димензије - висина 4.7цм. Збирка Музеја Града Београда.
Култни хлеб. Локалитет: Бањица. Датовање: винчанска култура, позни неолит (око 4800. пре н.е.) Димензије: дужина 18 цм; ширина 6.0 цм. Музеј града Београда. .
Глава бика Локалитет: Бањица. Датовање: винчанска култура, позни неолит (око 4800. пре н.е.)Димензије: 8 х 4 цм. Музеј града Београда. Жртвеник Период: Праисторија. Култура: Винчанска. Локалитет: Бањица, Усек. Година/датовање: 4.миленијум п.н.е. Материјал: керамика. Димензије: дужина 10 cm, ширина 7.2 cm, висина 7 cm. Инвентарни број: AП 1941. Власништво: Музеј града Београда.
"Готово да нема неолитског локалитета на простору од Анадолије, Тракије, Македоније, до централне Србије и Подунавља, на којем нису пронађени жртвеници у мањем или већем броју. Разликују се по величини, броју ногу, орнаментици, али им је намена била свуда иста - користили су се као култни предмети током обреда приношења жртве.Мали жртвеник са Бањице је потпуно различит од других винчанских жртвеника, постављених на три и четири ноге.Он стоји на две масивне, лучно повезане ноге, што му даје посебан значај.Елипсоидног је облика, дубоког реципијента, са по једном животињском главом на ужим странама.Претпоставља се да су жртвени обреди вршени на централном месту у насељу, у великим жртвеницима какви су пронађени у Дивостину, Винчи и на Бањици, а да су мале жртвенике користили у својим домовима, у кругу породице.Велики број жртвеника указује да су магија и религија имале значајно место у животу људи тог доба.Према разноврсности облика може се пратити пут којим је магија постепено прерастала у религију.То се види нарочито на жртвеницима са есхаром (удубљењем) и представом клечеће људске фигуре у молитвеном ставу.Највероватније је дошло до спајања седеће фигурине и жртвеника у једну форму, што симболише постојање одређене личности која се бавила извођењем верских обреда. Тешко је одредити какве су жртве људи приносили, и којим натприродним силама, али су оне у сваком случају биле у некој вези са земљорадњом и сточарством, као основним људским делатностима". Извор: Жртвеник.
Просопоморфни поклопац. Период: Праисторија Култура: Винчанска. Локалитет: Бањица, Усек. Година/датовање: 5. миленијум п.н.е. Материјал: керамика. Димензије: висина 25.2 цm. Инвентарни број: АП 1635. Власништво: Музеј града Београда. Изложен/и: Не.
"Просопоморфни поклопци су распрострањени на целокупној територији винчанске културне групе и међусобно су веома слични. Сви су углавном цилиндричног облика, са наглашеним рожастим дршкама, пластично извученим носем, изразито обликованим очима и разноврсном декорацијом.На нашем примерку су приказане зенице, што је иначе редак случај.Ова врста посуда је служила за поклапање амфора са цилиндричним вратом.Исто тако, имала је и другу, много значајнију функцију, да штити садржај посуде од свих урокљивих и непознатих сила.Најизразитији део лица на поклопцу су очи, које се повезују са такозваним "мистичним очима".Раширено је веровање да су очи "огледало људске душе", а могу да буду зле и урокљиве.Оне често имају снагу да негативну магичну моћ усмере у корист појединца, или целе заједнице, тако да добијају одбрамбено, апотропејско својство.Поред тога, очи поседују и моћ сталног посматрања, будност, контролу, свест и савест одређеног начина живота и понашања људи, утичући на тај начин на стварање неког облика њихове магије и религије.Такође, просопоморфни поклопци могу да представљају маску која има магијску моћ да заштити људско биће или свештеника-врача од неограничене снаге божанства пред које излази. Као такви, они се не могу посматрати издвојено од остале винчанске пластике, жртвеника и култних објеката, јер заједно чине део одређених ритуала верских обреда и религијских веровања праисторијских заједница." Извор: Просопоморфни поклопац.
Слике предмета пронађених приликом ископавања на Бањици. Из књиге "Бањица насеље винчанске културе" Јована Тодоровића и Александрине Цермановић, издате 1961. године.

Досељавање

Кнез Милош Обреновић плански је Бањицу насељавао људима са југа Србије, и то са предела око Пусте Реке и Јабланичког округа близу Бугарске границе, па су Бањичаре својевремено комшијска насеља назвали још и 'Бугарашима'.
У то време Кнезу Милошу су на подручју данашње Бањице били потребни људи који умеју да обрађују земљу, а људи са југа србије су имали пуно знања и искуства у том послу.

На месту данашње цркве на раскрсници Булевара Ослобођења и Црнотравске, својевремено се налазило турско гробље. Док је на месту Данашњег Беља постојао споменик јунаку из времена владавине Турака, Урошев гроб.

Историчар Реља Новаковић о Бањици

Порекло Бањичких презимена

Праисторија

У књизи Београд кроз векове из 1971 године, коју је штампало Штампарско-изадавачко предузеће ПТТ Београд на адреси Таковска број 2, на страницама 1042. и 1043. можете пронаћи и овакве податке о Бањици као Праисторијском насељу.