• Почетна
• Историја
• Првак


• Другак
• Трећак
• Бањица II

Солитери

Ових пет високих солитера се налази на адреси улице Црнотравске под бројевима 11, 11а, 13, 13а, и 13б. Од 2019. године ова улица је преименована у улицу Саше Симеуновића.
Пет солитера или како их још зову "Пет идиота" јер стоје усамљено одвојени један од другог, налазе се у Црнотравској улици. Или како кажу неки становници Солитера, наравно у комшијској шали никако злонамерно: "Када је Бог ишао градом и насељавао идиоте, саплео се на један од пет високих солитера и све идиоте које је носио са собом је истресао у тих пет солитера"

Извештај са градилишта бањичких солитера из 1977 године, у две слике из тадашњих новина.

За разлику од својих нижих комшија црвених "ламела" које имају од 4 до максималних 12 спратова, њих петорица, сваки за себе, имају од 21. до 25. спратова. Са врха Солитера се поглед пружа и до Фрушке Горе.
О архитектури, зашто их има баш 5 и зашто сваки има другачији број спратова, можете прочитати на страници Историја

Клуб малог фудбала „Бањица БГД“

На овом месту поменућемо бањичко играње фудбала које се временом развило у оснивање Клуб малог фудбала „Бањица БГД“.
У свим деловима Бањице, у сваком блоку, сваком парку играо се фудбал. Некада је то било без постојања правих голова, тако што су се стативе правиле од камења, јакни, школских торби.. Солитери су имали свој мали терен уз мале трбине, уз обданиште „Љоља“, код иза солитера број 13. Првак је имао два терена на којима се играо фудбал, старије генерације Првака фудбал су играле на мањем терену уз Коканову улицу, да би неке следеће генерације фудбал на Прваку преселиле на мало већу површину где се налази и већа трибина за евентуалну публику или оне који чекају свој ред за фудбал. Другак је имао свој терен такође уз тростепене трбине. Душевна и Пријемо имали су терен доњег школског дворишта. Горица и Дисконт имали су заједнички терен на трави, на неравном брдашцу па су тај терен прозвали „Грбавица“ по сарајевском стадиону фк Жељезничара. Данас је и тај терен сређен и налази се уз улицу Бранка Булата изнад паркинга.
Најстарије генерације „Другака“ су фудбал играле на простору од броја 100. где су данас кошеви, ка тобогану. Да би се следећа такође старија генерација (1971 - 1974) преселила фудбалом ниже код поменутих трибина. Није било голова већ су стативе означавале по два већа камена, фудбал се играо око рупе за песак и између стабала, по неравном бетону, поломљеним плочицама али је био масовнији, чешћи, гледанији и страственији него фудбал који се данас игра на поменутом теренчету.
Из тог времена памтимо „праве“ Дербије, када су се играчи на терену бирали по томе ко за кога навија док су на трибинама Партизановци били на трибини иза једног а Звездаши на трибини иза другог гола, док је бочни и најдужи део трибине био место за седење старијих комшија, војних лица и очева чији су синови били подељени у тимовима на терену. Трибине би биле препуне а навијачи који су били иза голова неретко су са собом имали и обележја, шалове, пешкире, капе, Звезде и Партизана. За екипу Партизана бранио је рецимо и Јусмир Хатунић, син рано преминулог славног играча Партизана Јусуфа Хатунића о коме ћемо више рећи на страници Другак. Тада се чак и на Бањици још увек навијало само за Звезду или за Партизан. Локално навијање за ФК Рад тада је било, најприближније речено, још увек далек појам.
Деведесетих година млади комшијаГоран Шпања рођен 1980. године, који је живео на другом спрату у Булевару Ослобођења 92. уз помоћ свог годину дана млађег другара из броја 116. Слободана Бобе Драгутиновића и осталих другара из парка покреће успева да направи прави терен за фудбал на „Другаку“. Тада народни посланик комшија Драгутин Драговић му је помогао око затрпавања и асфалтирања велике површине дечијег песка, равнања терена, а прерано преминули Драган Ђукић - Баја (29.09.1978-12.09.1997) око уклањањатих неколико стабала са терена. Баја је живео на 9. спрату у Булевару ослобођења 110. У истој вертикали у којој је у приземљу био Новак Ђоковић.
Од 1994. до 1999. године комшија Иван Масларић - Масла рођен 13.11.1977. године који је са својим годину дана старијим братом Драгом живео на првом спрату у Булевару Ослобођења 148 у „Пријемном одељењу“, уз помоћ своја два вршњака, Срђана Рајковића из „Душевне болнице“ и Војислава - Воје Даниловића из Баштованске улице прекопута Генералица, свакодневно је морао да фиксним телефоном на фиксне телефоне позове преко 30. бројева и да сваком понаособ сваки дан каже да се „данас у 16:00 игра фудбал на школском“. Пуних 6 година сваког дана осим зими доле се играо добар фудбал по систему победник остаје. И сваког дана је било по 4. екипе од по 6. или 7. људи.
Сваког дана се Масла жалио зашто је неопходно да нас све сваког дана позива кад је јасно да се фудбал игра сваког дана у 16:00. Није вредело, ако Масла не позове, рачунало се као да фудбала нема. Ни бомбардовање 1999. није омело фудбал, играло се и под сиренама за ваздушну опасност и играле су све генерације, од трагично настрадалог Бранислава Драмићанина Драме до знатно млађих а који су умели са лоптом.
2000. године се фудбал са школског сели у Солитере у виду турнира за новчану награду, организованог од стране Милана Граховца - Миланчета и Горана Тадића - Прће Неколико година касније турнир, и фудбал заједно са њим, се враћа назад на доње школско, одакле је и поникао јер да није било упорног Масларића, тешко да би се и фудбал пробудио по нашем насељу.
Од 2011. године, турнир носи име Турнир Конана и Ранкеа посвећен трагично настрадалим комшијама Милану Кнезовићу Конану и Владимиру Ранковићу Ранкеу који су туђом кривицом настрадали у сабораћајној несрећи враћајући се са посла.
Турнир посвећен трагично настрадалим комшијама Милану Кнезовићу - Конану који је живео у стану у приземљу у Булевару ослобођења број 160. Пријемном одељењу и Владимиру Ранковићу - Ранкеу који је живео у Рипњу одржава се сваког лета пуних 20. година. од 2010. до данашњих дана и упоредо са њим 18.07.2016. године његов главни организатор Милан Граховац из Црнотравске број 11. оснива Клуб Малог Фудбала Бањица БГД који се такмичи у Футсал лиги Србије а своје утакмице као домаћин игра у спортском центру „Вождовац" на Бањици.

Боћарски клуб „Бањица“

У солитеримa се налази и боћарски клуб Бањица чији терен се налази на адреси Црнотравска 13б, непосредо уз пијацу и споменик палим борцима за ослобођење Бањице 15-X-1944. године. Основан је 08.02.2010. када га је заступао господин Жика Лазин. Сваког августа овде се одржава меморијални турнир у боћању под називом „Олуја“ као сећање на жртве из операције „Олуја“ која се дешавала у периоду од 04. до 07. августа 1995. године.

Солитарност

Становници солитера од скора организују и уметничке манифестације Солитарност које за првенствени циљ имају стварање комшијског заједништва и солидарности каквог је постојало некада. Један од реализованих пројекта био је Добар дан групе “BAZAART”.

Љоља

На адреси Црнотравска 11а налази се дечији вртић Љоља који је своје име добио по трогодишњој девојчици чија је мајка докторка права Зора Илић Обдаводић, непосредно пред одвођење на стрељање из логора Бањица у град Краљево где је погубљена 11.09.1944, својој кћерци исписала писмо на цедуљици које се урамљено и увеличано чува на зиду вртића.

Непосредно уз Солитере налазе се улице за чије називе објашњења можете пронаћи овде:

Рашка која је слепа и кратка уличица и налази се уз саму границу са насељем Дедиње. Помњемо је овде и из разлога што овај назив полако замњује назив улице Краљице Ане коју ћемо следећу поменути. Више о самом Расу можете прочитати овде

Краљице Ане, ова улица је такође кратка и готово невидљива јер се налази уз само Бањичко гробље. Све више она губи свој назив и добија назив Рашка улица. Планирана је и изградња неког стамбеног објека или нечег сличног уместо кућица које можете видети на овим сликама.
Како су се Крљицом Аном називале и жена Великог Жупана Стефана Немање, затим Ана Дандоло супруга Стефана Првовенчаног, а више о овој Краљици Ани, кћерци краља Милутина можете сазнати овде Ана Неда

Црнотравска
Више о Црној Трави можете прочитати овде
Црнотравска улица је некада, 1938. године, носима име Бањички Пут

Саше Симеуновића. Црнотравска улица мења своје име у улицу Саше Симеуновића али само у делу од Паунове до Баштованске, где се налазе солитери. Саша Симеуновић је био полицајац који је погинуо на Косову у месту Будаково, општина Сува Река 28.09.1998. године. Након редовне патроле усмрћен је у заседи са још двојицом својих колега, Жељком Јовичићем (25.12.1966 - 28.09.1998.) и Небојшом Јевтићем (09.09.1968 - 28.09.1998.) Рођен је 15.08.1969. године у месту Дучине, општина Сопот. Живео је са родитељима у Дучинама и има двоје деце, сина Бојана рођеног 1995. године и ћерку Викторију рођену 1998. године.

Учитељице Леонтине Краус Више о Учитељици Леонтини Краус можете прочитати овде

Борска или по новом називу улица Бахтијара Вагабзадеа
Од 2009. до 2018. године на углу Црнотравске и улице Бахтијара Вагабзаде налазио се Пазл Град, затворено игралиште за децу.

Вељка Лукића Курјака Више о Вељку Лукићу Курјаку можете прочитати овде

Михајла Аврамовића Више о Михајлу Аврамовићу можете прочитати овде

На бањичкој пијаци у солитерима можете срести много познате личности као што су овде представљени глумацМилан Лане Гутовић и бивши начелник полиције града Београда и каратистаМарко Ницовић.

Данило Киш као гост у Солитерима

-Данило Киш и Горан Бреговић упознали су се на Бањици-
У опширном тексту који се бави значајем појављивања новог таласа у виду рок албума „Пакет Аранжман“ у поднаслову: „Повратак у -велики прљави град-“ можете прочитати реченицу у којој се помиње да јеДанило Киш 1980. године био гост у солитеру на Бањици, на приватној забави у стану код режисера Александра Мандића. Поменути текст се налази на овој адреси. А поменута реченица гласи: „...Да, и један тулум на Бањици, у солитеру у Црнотравској, горе високо у стану-атељеу, некој врсти пентхауса, Александра Мандића, гдје сам упознао Данила Киша, а то се не заборавља...“ Такође на овој ФБ страници можете пронаћи и податак да су се баш у том стану у поткровљу Солитера тог дана упознали поменути Данило Киш и Горан Бреговић: „..Данила Киша и Горана Бреговића упознао је редитељ Александар Мандић после једне пијане ноћи на Бањици. Киш је свирао гитару и дивно певао мађарске романсе. Бреговић га је тада позвао да дође на концерт -Бијелог дугмета-...“

Домаћи филмови снимани код Солитера

Испред солитера Црнотравска број 13. је снимана и сцена из филма За сада без доброг наслова 1988. године. Кратку сцену можете видети на овој адреси од времена 21.33 до 22:32.

Такође пар сцена из филма Сунцокрети исто из 1988. године, снимана је око солитера. .
Поменути пијачни плато из филма „Сунцокрети“ је реновиран 2017. године и данас изгледа овако.

Комшије из Солитера који су се појављивали у медијима

Небојша Качар иИвица Миланов у филму Већ Виђено.

Зоран Живковић - Сова, припадник генерације 1975. из Црнотравске 13б, дана 18.06.2020. године у Берлину је спречио отмицу мале девојчице. Ту вест, на насловним странама пренели су сви немачки медији као и сва домаћа штампа у Србији, неколико дана касније. Видео снимак немачких вести и изјаву коју је Зоран дао на немачком језику можете видети на овој адреси.

Милојко Хаџић - Шварц, професор историје.
Током трајања пандемије вируса „Корона“, 2020. године када су деца уместо одлазака у школу, наставу слушала у својим домовима путем медија, комшију Хаџића могли смо да видимо путем малих екрана како даје свој допринос држећи часове историје на каналу РТС-3. Предавање можете погледати на овој адреси.

Милорад Поповић председник кућног савета у Црнотравској 13а.
Комшија Поповић је такође у време пандемије вируса „Корона“ као прдседник кућног савета своје зграде давао савете о начинима обавезне дезинфекције тако великих стамбених јединица. Видео можете погледати на овој адреси.

Млади комшије из Солитера, који су нас прерано напустили

Јелена Меловић, тринаестогодишња девојчица која је живела у Борској, данас улици Батријарха Вагбзадеа, где је трагично настрадала 31.12.2016. као пешак на коју је налетео аутомобил.

Трумић Маја (1978. - 2018.) Маја је живела у Душевној али се касније преселила у Солитере. Ишла је у основну школу Бора Станковић на Бањици. Умрла је изненада и сахрањена је на гробљу Орловача, на парцели број 15а, место број 922.

Лазар Кујунџић (2002. - 2021.) Млади комшија са Бањице је живео код Техногаса, испод Солитера и ишао је у основну школу Бора Станковић. Волео је животиње и са својим папагајем се 2017. године појављивао на тв Прва у емисији Практична жена водитељке Наташе Павловић. Сахрањен је на гробљу Оролавча 26.06.2021.

Небојша Дедић (1977. - 02.10.2021.) Живео је у Солитерима у Црнотравској 13а. У основној школи Бора Станковић до свог седмог разреда ишао у одељење 7/4. Припадници млађе генерације звали су га „Француз“. Небојша је између осталих својих радова насликао и мурал Новаку Ђоковићу на Другаку у Булевару ослобођења број 88. Завршио је Графику на Факултету примењених уметности у Београду.
Четири године је живео и радио у Паризу где је учествовао на снимању филма The Brothers Bloom за који је из радио Мурал за сцену у којој глумац Едријен Броди замишљено седи испред зида који је осликао Небојша Дедић. У филму се појављује и неколико Српских глумаца, као што су: Ана Стофреновић, Стефан Капичић, Јосиф Татић, Бранка Пујић, Дубравко Јовановић, Слободан Ћустић и други.
Поред тога Небојшине графите и сценографију можете видети и у филму Everly са Селмом Хајек. Урадио је и дизајн за омот мајице бенда „Дог Хоусе“, илустрације за књиге за децу и у школске уџбенике у Србији и Хрватској. Његови графити красе зидове, метрое и тунеле Београда, Париза, Марсеја, Амстердама и Ахена. Добио је награду публике на изложби коју је у Реx-у са Француском културном центру организовао Енки Билал на тему "Човек, жена, град“ 2001. године. Извор: Животне приче Небојша је млађи брат нашег бившег комшије Бојана Дедића кога помињемо такође на овој страници.

Драган Младеновић Гаги (1973. - 14.12.2022.) Целог свог живота живео је у улици Леонтине Краус прекопута школе. У основној школи Бора Станковић ишао је у одељење 8/1. Рано је остао без оба родитеља и од 17. године се сам пробијао кроз живот. Сахрањен је на Бањичком гробљу.

Познати становници Солитера

Херој са Кошара Ђуро Гредељевић.
Ђуро (Раде) Гредељевић војник у резерви који је као добровољац учествовао у одбрани Западне Славоније да би се као искусни и најстарији добровољац борио и за одбрану Косова на Кошарама. У оба рата мотив му је био тај да је боље да у рат иде он него неко младо, још увек дете. Рођен је 29.04.1935. године у селу Корита код Липика у Хрватској. Завршио је школу за машинбраваре и био пензионер ГСП-а. На Косову је био распоређен на дужности стрелца у 125. моторизованој бригади. Погинуо је 13. дана пред свој 64. рођендан, 16.04.1999. одбијајући нападе непријатеља у рејону Маја Главе, Дечани. Његови посмртни остаци никада нису пронађени. Одликован је орденом за заслуге у области одбране и безбедности првог степена. Живео је на Бањици у Црнотравској 13б. где су му комшије 29.08.2019. посветиле и мурал. У књизи Јунаци Отаџбине Ђуро се налази на 122. Страни штампаног издања или 119. страни електронског ПДФ формата. Под словом „Г“.
На споменику Херојима са Кошара постављеном на Дедињу, на тромеђи улица Булевар кнеза Александра Карађорђевића, улице Хероја Милана Тепића и врха улице Љутице Богдана међу именима 108. хероја налази се и име Ђуре Гредељевића Ђурова унука Јована Стојановић рођена 1989. године ишла је као и сва бањичка деца у основну школу Бора Станковић.

Горан Раичевић, атлетичар чији споменик краси парк испред западне трибине Партизановог стадиона.
"Горан Раичевић (Крушевац, 26.06.1963. - Качикол, Приштина 06.05.1999.) био је српски атлетичар.Рођен је 26. јуна 1963. године у Крушевцу, а одрастао је у селу Стројинци, општина Брус где је живео све до почетка студирања. Завршио је Пољопривредни факултет. Атлетиком је почео да се бави 1975. године, као ученик 5. разреда основне школе „Моша Пијаде“ у Разбојни, када је дебитовао на кросу Политике. Атлетску каријеру је почео у Атлетском клубу „Црвена звезда“. Наступао је још за „Партизан“, „Соко Врбас“ и „Брус“. Често је тренирао и у свом селу Стројинци.Био је петоструки првак Белог кроса и шестоструки првак кроса „Политике“. Од 1989. до 1992. године био је непобедив на уличним тркама. Вишеструки првак Балкана.Погинуо је у селу Качикол на Косову и Метохији 6. маја 1999. године као припадник Војске Југославије, страдавши од снајперског хица албанских сепаратиста. Сахрањен је у родном селу Стројинци.Иза њега је остала супруга Јелена и близанци Катарина и Никола. Обоје деце воле спорт, ћерка одбојку а син атлетику.У част Горана Раичевића, општина Брус сваке године организује атлетски меморијал." Извор Википедија.

Мирослав Шевковић - Мики Велики. По професији стјуарт и професор физичког васпитања. Човек коме је Слађана Милошевић 1983. године, посветила песму која је постала велики хит Мики Мики Велики и у чијем споту је господин Мирослав играо главну улогу тј. самог себе. Живи на 21. Спрату у Црнотравској 13б. Млађе генерације га памте како им је доносио кикирики и разне ситнице из асортимана авионског послужења као и по Поршеу Слађане Милошевић којим их је возикао по крају и чиме им је детињство учинио незаборавним.

Трифун Трифке Михајловић бивши фудбалер Црвене Звезде рођен 10.03.1947. На Бањици је живео у Пауновој 12. Чика Трифке је постигао први гол на Маракани.
“Прву страницу времеплова Стадиона Црвене звезде исписао је 1. септембра 1963. један од најмлађих актера, растом најнижи, а фудбалским даром међу највећим учесницима премијере - Трифун Трифке Михаиловић. У то време члан и пионирске и омладинске екипе уграбио је давног септембарског поподнева прилику да заслужи привилегију уласка међу бесмртнике. Играјући за подмладак Звезде, у предигри утакмице првог тима против Ријеке (2:1), Трифке је први пробацио лопту између статива, које су се у наредних пола века "нагледале" голова и голчина Боре Костића, Драгослава Шекуларца, Драгана Џајића, Пижона Петровића, Дулета Савића, Пиксија Стојковића, Деје Савићевића...
-За све нас је било изненађење кад смо чули да ћемо баш ми пионири први изаћи на нови стадион. Сви смо били узбуђени и поносни, стадион је за нас био као данас неко чудо технике - присећа се Михаиловић, док корача травом "Маракане" ка месту с ког је постигао први гол против земунског Јединства.
- Ево, баш овде - показује Трифке између петерца и пенала, пред голом испод северне трибине. - Играо се тек трећи-четврти минут, а гол је и за мене био изненађујући, јер сам га дао десном ногом која ми је служила за поштапање. Пришао сам из другог плана, осетио где ће се лопта одбити, утрчао између два играча, испружио ногу и шутнуо испод голмана. Мојој срећи није било краја! Сви смо се утркивали ко ће дати тај први гол и доживети да га пун стадион награди аплаузом. Иако 66-годишњак, али још чиграст на ногама, Трифке се ни пола века касније ни трен није двоумио кад је угледао лопту - распалио је по њој и закуцао је у мрежу. Као некад.
Изградња "Маракане" трајала је од 1959. до 1963. и управо се поклопила с доласком Михаиловића и његове генерације - чувених "Миљанових беба". - Од првог дана кад смо почели да тренирамо на шљаци, где су данас помоћни терени, гледали смо како стадион расте, како од дубоке рупчаге настаје нешто чудесно и сањали смо да једног дана заиграмо на њему. То је страшна љубав, незамислива за данашње време, нешто што не може да се пореди с било чим - говори Трифке.
С поносом говорећи о исписницима Дулету Јовановићу, Цолету Јанковићу, Станету Карасију, Кулету Аћимовићу, Драгану Фишеру, Зеки Ђорђевићу и другима који су тада стасавали у окоснице Црвене звезде, некадашњи лаконоги дриблер присећа се како је изгледало бити нераскидиви део прве деценије постојања новог стадиона.
- Пред излазак из тунела сви играчи били су у трансу. Све се тада избрише, сва друга сећања - и жена, и деца, и пријатељи... Остаје само лудница у глави, једва чекаш да истрчиш пред 80.000 или 100.000 људи, а кад стигнеш до тих последњих неколико степеника чујеш само нестварну, заглушујућу буку армије која је дошла само због вас, само због Звезде. То је хемија која од сваког фудбалера ствара звер и оставља једино жељу да свим тим људима подари радост победе. Ја сам играо фудбал због те публике и тог делиријума који може да се доживи само у нашем црвеном, усијаном гротлу - с нескривеном емоцијом говори Михаиловић, који је дрес Звездиног првотимца носио од 1964. до 1974.”
Извор Вечерње новости 14.09.2013. године.

Адмир Смајић, бивши југословенски и босанскохерцеговачки фудбалер, након завршетка играчке каријере постао је фудбалски тренер. Рођен 07.09.1963. у Бијељини. Живео је у Црнотравској број 11. “Адмир је фини, понос првака, паметне главе, дриблинга лака, што добро учи и вредно шљака, воле га свака и сестра и бака,не само оне из Теочака!”.
Ово су стихови песме које је чувени Душко Радовић ономад посветио Адмиру Смајићу, фудбалеру Партизана, радилици у црно-белом дресу, играчу који је много дао Партизану, који је остављао све на терену и кога су навијачи обожавали због борбености и срчаности, али и умећа. Партизан је дуго година био без наслова првака Југославије. Али, онда је дошла генерација са Драганом Манцеом, Адмиром Смајићем, Зораном Чавом Димитријевићем, Милошем Ђелмашом, Звонком Живковићем, Звонком Варго а њих су на терену предводили Момчило Моца Вукотић и на клупи Милош Милутиновић.
-Ово је клуб где сам одрастао и где сам се васпитавао, где сам схватао људске и моралне вредности. Била је част играти у Партизану. Ми нисмо навијали за Партизан, ми смо волели Партизан-, рекао је Смајић у интервјуу за ТВ Партизан. Смајић је био актер једне од најузбудљивијих утакмица у историји фудбала у Југославији, 1982. године.“ Извор: Глас Дрине. „Поникао је у фудбалском клубу Радник из Бијељине, али још као јуниор прелази у београдски Партизан. Био је један од најмлађих првотимаца у историји овог клуба. Дебитовао је за Партизан у југословенској првој лиги сезоне 1979/80. Играо је девет узастопних сезона у Партизану, где је освојио три титуле шампиона Југославије. Од 1988. до 1993. године је играо за швајцарски клуб Ксамакс Нојшател. Након тога је потписао за Базел у зимском прелазном року сезоне 1992/93, а ту се задржао до 1997. Затим се преселио у Јанг бојс, где је на крају преузео улогу тренера играча 1998. године. У швајцарској лиги је тренирао фудбалске клубове Ивердон и Сион у два наврата. Био је члан стручног штаба А репрезентације и селектор младе репрезентације БиХ. За А репрезентацију Југославије одиграо је пет утакмица. Дебитовао је 25. марта 1987. у Бањалуци против Аустрије (4:0), а последњи меч у дресу државног тима одиграо је 16. децембра 1987. против Турске (3:2). Након распада Југославије, одиграо је и два меча за репрезентацију Босне и Херцеговине.“ Извор Википедија.

Звонко Варга (27. новембар 1959, Црвенка) бивши грач Партизана, Лијежа и репрезентативац Југославије. Играо је фудбал у периоду од 1976. до 1997. Живео је у Црнотравској број 11. „За Партизан је одиграо укупно 451. утакмицу и постигао 167. голова. Каријеру је започео у Црвенки, одакле је са осамнаест година као велики таленат доведен у Партизан из Београда. За време које је провео у Партизану саиграчи су му били многи познати играчи и репрезентативци као на пример Манце, Вукотић, Сантрач, Чава Димитријевић, Прекази, Живковић, Стојић и Вермезовић. Као играч Партизана, освојио је две шампионске титуле у сезонама 1982/83. и 1985/86. године. Те године је био и најбољи стрелац Партизана са 17 голова. После одличних игара у екипи Партизана, Варга је добио понуду да пређе у белгијски ФК Стандард Лијеж. Са Лијежом је успео да освоји титулу првака Купа Белгије у фудбалу у сезони 1989/90. После завршетка активне играчке каријере тренирао је, ОФК Београд, ФК Рад, ФК Сартрид, и ФК Галеника. Такође је у више наврата био помоћни тренер Партизана, док су на челу били Лотар Матеус, Владимир Вермезовић и Славиша Јокановић." Извор Википедија.

Слободан, Боба, Никић и Филип Филиповић Ватерполисти и репрезентативци, вишеструки освајачи медаља
Као и још један актуелни ватерполиста из овог тима ког ћемо поменути када на њега дође ред.
Живко Гоцић, рођен на Другаку.
На солитерима у којима су живели Слободану Никићу и Филипу Филиповићу насликани су и мурали.
Слободан Никић "Рођен у Зрењанин, 25.01.1983. српски ватерполиста и освајач олимпијског злата 2016. Никић је најтрофејнији ватерполиста у историји светских првенстава, као и један од најтрофејнијих српских олимпијаца. Свој пут ка најуспешнијем свих времена, Слободан Никић је започео 1998. у ватерполо клубу Партизан. У клубу је за пет година освојио Првенство и Куп СР Југославије у сезони 2001/2002. Каријеру је наставио у Олимпијакосу, 2005. године потписао је уговор на четири године. Олимпијакос и Никић су били шампиони Првенства и Купа Грчке. Трофејни ватерполо клуб Про Реко заинтересовао се за Србина и 2009. потписали су уговор којим је наредне две године провео у Италији. Про Реко је тих година са Никићем и Удовичићем био незаустављив. Освојили су и Првенство и Куп Италије, али и Евролигу у сезони 2009/2010. Наредне сезоне су као победници Евролиге освојили и Суперкуп Европе. Камољи је био наредни клуб Никића на годину дана, а онда је четири године бранио боје Галатасараја са којим је наставио шампионски низ. Са екипом Ференцвароша постао је шампион Европе у сезони 2018/2019. Слободан Никић је у мају 2020. саопштио да је завршио играчку каријеру и да наставља тренерски рад у Ференцварошу."
Филип Филиповић "Рођен 02.05.1987. у Београду, српски ватерполиста и освајач олимпијског злата 2016. Ватерполо је почео да тренира са седам година у школи Партизана. Са 14 година дебитовао је за први тим Партизана код Дејана Удовичића. У наредних седам година био је члан Партизана са којим је још три пута био освајач Првенства и Купа Србије. Са 22. године је потписао уговор са италијанским гигантом Про Реком. У првој сезони играо је заједно са Вањом Удовичићем и Слободаном Никићем. Дошли су до наслова првака Европе, Италије и Суперкупа Европе. У наредној сезони стигао је до титуле у Првенству Италије и Европи. Други је на листи најбољих стрелаца репрезентације Србије свих времена иза Александра Шапића. На летњим олимпијским играма 2012. године са репрезентацијом Србије освојио је бронзану медаљу, а уврштен је у идеални тим турнира. На Олимпијским играма у Рију 2016. са репрезентацијом Србије је освојио златну медаљу. Уз то поновио је успех са претходних, уврштен је у идеални тим, али и проглашен за најкориснијег играча турнира. На Светском првенству у Риму 2009. по први пут под именом Србија дошао је до златне медаље и уз 20. голова био најбољи стрелац турнира."

Давор Тркуља, министар саветник, и привремени отправник послова у Хрватској. Господин Тркуља је говорио у емисији Ново Јутро Пинк телевизије, 30.12.2020. године, поводом земљотреса у Хрватској. Одрастао у Солитерима у Црнотравској 13а да би се после ступања у брак са другарицом и комшиницом из Солитера Црнотравкса 13, преселио на Другак у број 110.

Миладин Ћулафић, српски прозни писац и члан Удружења књижевника Србије, рођен 27.01.1939. године уместу "Горње Луге“ у Црној гори. Добитник је многих књижевних награда а ми овом приликом издвајамо једну од његових књига намењену деци. Књига под називом Господар Солитера је састављена од неколико књига у којима је чика Миладин записивао реченице које су изговарала деца у свом најранијем детињству. У свом првом делу „Господар Солитера“ садржи књигу Докле ћу морати да будем добар која у свом поднаслову гласи „Тако је растао Стеван“. У тој књизи чика Миладин је записивао реченице свога сина Стевана од тренутка када је Стеван проговорио, до поласка у школу и кроз првих пар разреда основне школе. Стеван је рођен 1979. године и ишао је у непарну смену одељења I/3, па ћемо на овом месту пренети неке од тадашњих Стеванових реченица у којима помиње своје тадашње другаре и другарице из насеља, обданишта Љоља, разреда основне школе Бора Станковић у нади да ће се неки од другара чија имена Стеван помиње препознати и да ће им то сећање измамити осмех на лице. Књига „Докле ћу морати да будем добар“ данас се не може наћи у слободној продаји али књига „Господар Солитера“ која у себи у целости садржи и књигу „Докле ћу морати да добар“ може да се нађе у Српској књижевној задрузи порекопута Београђанке.
-Докле ћу морати да добар. Тако је растао Стеван-
„Тата, ни мени није јасно како је Остоја постао мој друг“
„МАРИЈАНА.- Увек је модерно обучена... Увек сам уз њу. Пазим да је нико не пипне... Ако Маријана не иде на море, нећу ни ја. Лепше ми је с Маријаном него на мору... Стално јој досађују други мушкарци, љубе је. Ја њу никад нисам пољубио...“
„Питао је Марко Маријану, кад смо били на мору, је л' волиш Стевана? И знаш шта је Маријана рекла? Волим г ау игри.“
-Кад се увече враћаш из школе, па на оној пречици приметиш нешто сумњиво, неке псе или нешто, ти се врати па иди около- „Ништа ви не брините, чим приметим нешто сумњиво, ја потрчим да видим шта је.“
-Воли Маријану, али воли и Каћу. Требало је да однесе Каћи мали поклон. Јеси ли дао Каћи књигу?- „Дао сам... али нисма јој дао у школи, већ сам је испратио кући па сам јој онда дао.“
„Играмо се раскупусане банде. То је Миља тако назвала“
-Шта си сањао?- „Као да сам господар ових солитера. Као да су са сто спратова. Како шетам по њима...“
„Какву смо ми поледицу направили! Знаш како смо то назвали? Ледено поље код пет солитера!“
„Знаш кол'ко је плакао Пеђа што није могао, на физичком, да стигне Каћу...“
„Миља зна да је ја волим - рекла јој Каћина мама – али не прави од тога никакву збрку...“
„Онда смо се вратили у хотел, опрали руке и вечерали. После сам подигао сукњу Катарини. Затим сам мирно заспао“ - (Из дневника рекреативне наставе са Златибора)
-Немој то сине да гледаш.- „Па и не гледам. То су неки сексуални манијаци“ -Шта ти то значи, одакле ти то?- „То је Миља рекла Пеђи“ -А зашто му је то рекла?- „Па кад је он рекао, да очи могу да застану од лепоте ко на Миљи.“
„Питала нас је учитељица о бојама. Која је боја најлепша? Јелена Б. Каже: Боја је најпелша кад је неко носи. А знаш шта је рекао Никола? Плава. А зашто? Зато што је плава!“
-Миља је волела да се игра доктора. Једна од њених дијагноза: „Срце куца постепено. Хистеричан начин живота. Могуће умрети.“
-Паја је одушевљен променом која је настала у парку са првим снегом. Одударање тамног дрвећа од снежне белине измамило је из њега ове речи: „Лепа моја душо црна и бела!“

Божидар Манојловић спортски новинар кошаркашког часиписа Тренер који је учествовао у стварању првог кошаркашког часописа „Супер кош“. Један је од оснивача хуманитарне фондације Наташа Ковачевић. У свом дугогдишњем новинарском послу посебно је поносан на свој интервју са звездом женске НБА лиге и легендом светске кошарке Сју Берд која је по четири пута била Олимпијски шампион, првакиња света, првак Европе, и два пута шампион WНБА. Тај интервју можете прочитати на овој адреси. Такође приликом њеног одласка у кошаркашку пензију Божидар се осврнуо на њену каријеру и тај текст можете прочитати на овој адреси. Запослен је и као саветник у Министарству културе Републике Србије у сектору за медије и односе са јавношћу где се бавио проблемима додела националних признања уметницима, сарадње са хашким трибуналом, односе са јавношћу министарства за спорт. Био је специјални извештач са међународних такмичења кошаркашке и џудо репрезентације. Рођен је 17.07.1969. године. Живи у солитеру у Црнотравској 13б. У основној школи Бора Станковић ишао је у одељење 8/3 са Александром Матићем кога смо помињали на страници Другак

Познати становници Солитера

Огњен Короман фудбалски је тренер и бивши репрезентативац Србије.
"Рођен 19.11.1978. на Палама. Своје прве фудбалске кораке направио у млађим категоријама сарајевског Жељезничара. Са почетком рата са породицом се сели у Београд и наставља у Црвеној звезди. Носио је дресове крагујевачког Радничког од 1997. до 1998. и суботичког Спартака до 2000. године, а афирмисао се у дресу ОФК Београда, за који је наступао од 2000. до 2002. године. Као фудбалер плаво-белих са Карабурме дебитовао је и у дресу репрезентације СР Југославије.Каријеру је 2002. године наставио у Русији у којој је провео пет година. Био је и најбољи стрелац и фудбалер Динама из Москве у којем је провео две успешне године. Одатле одлази у Крила Совјетов одакле се, после две и по године, сели у Терек из Грозног. После три месеца је уследио позив заиграо је у Премијер лиги, у екипи Портсмута, за ког постиже једини погодак у последњем колу против Ливерпула. За репрезентацију Југославије, касније СЦГ и на крају Србије наступио на 36 утакмица и постигао један погодак.“ Извор Википедија.

Алиса Марић позната шахисткиња и бивша министарка омладине и спорта.
„Алиса Марић рођена 10.01.1970. у Њујорку у САД, професор универзитета и доктор економских наука, позната је српска шахисткиња, велемајстор, бивша министарка омладине и спорта у Влади Републике Србије. Према својим резултатима сматра се најбољом југословенском и српском шахисткињом свих временаи једна од најуспешнијих шахисткиња у историји шаха.Поред титуле женског велемајстора, носилац је и титуле интермајстора у мушкој конкуренцији.“ Извор Википедија.

Јово Пудар, прослављени боксер рођен 12.04.1971. године у Мостару. Тренинге често одрађује у Бањичком бокс клубу Serbian Fighter
05.10.2013 имао уводну борбу, пред меч за титилу светског шампиона Владимира Кличка.
Меч Јове Пудара против Руслана Чагаева 2013. можете видети на овој адреси.

Александар Брковић рукометни тренер рођен 10.12.1981. у Београду. Остао је упамћен као најмлађи тренер у историји Лиге шампиона.
Aлександрово гостовање у емисији код још једног нашег комшије из Солитера Владимира Ђукановића можете видети у емисији На крају дана са Ђуком.

Наташа Ковачевић. Од рођења 20.05.1994. године живи на Бањици. Од обданишта "Љоља" преко завршене основне школе "Бора Станковић". „Играла је на позицији крила и наступала готово у свим репрезентативним селекцијама. Тешка саобраћајна незгода је привремено прекинула њену играчку каријеру, да би се упркос ампутацији ноге вратила на паркет као кошаркашица Црвене звезде. Након престанка играчке каријере постала је председник овог клуба. Каријеру је започела у Партизану 2008. године. Јануара 2010. прелази у Вождовац а у јануару 2013. године у Црвену звезду која јој је била одскочна даска за потписивање првог иностраног ангажмана са мађарском екипом Ђер. Дана 7. септембра 2013. године заједно са читавом екипом Ђера доживљава тешку саобраћајну незгоду. У незгоди су погинули тренер екипе и генерални менаџер, док је због последица незгоде Наташи ампутирана лева нога испод колена. Некадашњи кошаркаш Црвене звезде Зуфер Авдија је пронашао адекватну протезу у Израелу те је свега два месеца након незгоде Наташа поново могла да шутира на кош. После неколико месеци тренинга са кошаркашицама Црвене звезде и после дозвола добијених од ФИБA - e и КСС, да може да настави да игра са протезом, потписује уговор са Црвеном звездом. Након саобраћајне незгоде и привременог прекида играчке каријере Наташа се посветила хуманитарном раду. Основала је Фондацију под својим именом, чији је циљ помоћ младим спортистима и њихово образовање.
Наташина мајка је Наталија Бацановић, бивша кошаркашица која је са Црвеном звездом освојила Куп европских шампиона 1979. године, њен отац је Вукашин Ковачевић, бивши рукометаш.“ Извор Википедија.

Наталија Брацановић , мајка Наташе Ковачевић, прослављена кошаркашица која је са репрезентацијом бивше Југославије освојила и бронзану медаљу на Европском првенству 1980. године.
"Највећи део своје каријере провела је у Црвеној звезди. Била је део тима који је постигао највећи успех женске клупске кошарке у Југославији, а то је освајање титуле првака Европе 1979. године. Иако је била међу млађим кошаркашицама у тиму, у финалу је постигла 12 поена и тако помогла Звезди да победе БСЕ резултатом 97:62.Наталија је играла у свим млађим националним селекцијама. 1976. је наступала за кадетску репрезентацију на Европском првенству. Док је 1977. и 1979. играла на Европском првенству за јуниорке. 1979. године је просечно постизала 12,3 поена и дошли до четвртог места у коначном пласману.Мајка је Наташе Ковачевић, такође познате српске кошаркашице,познатој и по томе што је и након велике саобраћајне несреће успела да се врати на паркет и одигра једну сезону у Црвеној звезди. Удата је за некадашњег југословенског рукометаша Вукашина Ковачевића“ Извор Википедија.

Александар Максимовић, репрезентативац Србије у рвању, ког сврставамо у солитере јер су они најближи Техногасу где је живео. Рођен је 26.02.1988. године у Београду и као и већина бањичке деце ишао је у основну школу Бора Станковић.
„За репрезентацију је дебитовао 2003. на Европском првенству за кадете, а 2005. је освојио бронзу на истом такмичењу. Европски јуниорски првак постао је 2007, а идентичан успех поновио је и наредне године. 2008. је такође освојио сребрну медаљу на Светском јуниорском првенству и дебитовао на Европском првенству за сениоре где је заузео девето место. На Медитеранским играма 2009. у Пескари освојио је сребрну медаљу. Прву сениорску медаљу на Европском првенству освојио је 2011, бронзу у Дортмунду. На Европском првенству у Београду 2012. изгубио је у мечу за бронзану медаљу од Швеђанина Матијаса Гунтера, међутим шведски рвач је пао на допинг тесту. Исте године учествовао је на Олимпијским играма у Лондону као једини рвач из Србије. На Светском првенству медаљи је био најближи 2013. када је изгубио у борби за бронзу и заузео пето место. На Медитеранским играма у Мерсину освојио је сребро. На Европском првенству 2014. био је осми, а на Европским играма 2015. пети. Сребрном медаљом окитио се на Европском првенству 2016. у Риги.“ Извор Википедија.

Михајло Вукобратовић познати српски режисер ТВ серија и играних филмова. Режирао је многе од великих наслова домаће кинематографије. Остварења: „Стижу долари“, „Породично благо“, „Срећни Људи“, „Полицајац са Петловог Брда“, „Отворена Врата“, „Није лако са мушкарцима“, „Бољи живот“ и др.
Љиљана (Лана) Вукобратовић супруга Михајла Вукобратовића и позната српска монтажерка. „Дипломирала је на Факултету Драмских Уметности у Београду. Монтирала је филм МиланаЈелића (Тигар), филм и мини серију Гордана Михића Срећна породица, а значајнији радови су били на монтажи филмова Слободана Шијана (Ко то тамо пева, проглашен за најбољи српски филм са краја 20 века, Маратонци трче почасни круг, Давитељ против давитеља, Тајна манастирске ракије), затим као монтажер филма Предрага Антонијевића Мала из 1991 и као асистент у монтажи југословенско-америчког филма Спаситељ из 1998. године.Радила је монтажу и тв серија Стижу долари и Бела лађа. Члан је Академије филмских уметности и науке Србије (АФУН).“

Анита Манчић глумица рођена 30. септембра 1968. године у Земуну. Сматра се једном од најбољих глумица своје генерације. Добитница је многобројних награда и признања за свој рад. Живела је у Црнотравској 13б.
„У браку је од 2001. године, са супругом Бојаном с којим је била у вези више од десет година. Глуму је дипломирала 1990. године на класи професора др Владимира Јевтовића. Са њом на класи били су Никола Којо, Уликс Фехмиу и Вјера Мујовић. Стални члан Атељеа 212 била је од 1992. године до 2015. године када прелази у Југословенско драмско позориште. Такође игра и у Народном позоришту у Београду, Београдском драмском позоришту, Звездара театру, Позоришту Бошко Буха и у продукцијама Град-театра Будва“ Извор Википедија.
Бојан Дедић, такође наш комшија који је као и његова бивша супруга Анита ишао у основну школу Бора Станковић на Бањици. Рођен је 01.10.1971. године. Архитекта ентеријера, графички дизајнер, уметник и професионални боди билдер који је 2013. године на Државном првенству, одржаном у Дому синдиката у Београду, освојио прво место и златну медаљу у категорији од 90. килограма. О Бојану Дедићу такође нашем бившем комшији, можете прочитати на овој адреси.

Бојана Маљевић, српска глумица и власница продуцентске куће „Monte Royal Pictures“. Ћерка познатог продуцента Бојана Маљевића
„Рођена у Београду 28. маја 1974. годинеу филмској породици - отац Бојан Маљевић (1946) је продуцент а и млађа сестра Ана Маљевић (1978) је глумица. Удата је за режисера Бобана Скерлића са којим има два сина. Са шест година је глумила у ТВ серијалу „Серија о бојама“. Постала је позната глумећи главну женску улогу у филму Булевар револуције из 1992. године. Играла је у многим телевизијским серијама а најпознатија је по улози у телевизијској серији Отворена врата где је глумила Ану Анђелић, играла је и у неколико позоришних комада на београдским сценама. Бавила се и синхронизацијом цртаних филмова.“ Извор Википедија.

Ана Маљевић глумица и иконописац, млађа сестра, Бојане Маљевић. Одрасле у Црнотравској 11а.
„Српска глумица рођена у Београд, 16. фебруара 1978. Са 14. година је уписала балетску школу у Кану где је завршила и гимназију „Sainte Marie“ и похађала средњу и вишу балетску школу Rossella Hightower (1993-1997) на одсеку за модерни, класични и џез балет. У том периоду је остварила неколико значајних балетских улога. По повратку у Београд, 1997. године, уписала је и успешно завршила Факултет драмских уметности 2002. године, уписала је специјалистичке студије за мјузикл на Уметничкој академији. Остварила је низ успешних позоришних, филмских и улога у ТВ серијама, окушала се као мајстор сценског покрета, као кореограф, а свој глас је „позајмила“ многим јунацима цртаних филмова. Од децембра 2009. године је запослена у Позоришту на Теразијама. Ћерка је продуцента Бојана Маљевића и сестра глумице Бојане Маљевић.“ Извор Википедија.

Слободан Јоцић Вики рођен 1942. године, филмски продуцент и оснивач Викторија филма. Отац Марка Јоцића продуцента и некадашње гимнастичарке, данас балерине Дуње Јоцић. Живи у Црнотравској број 13.
Слободан Јоцић је глумац и продуцент. Као глумац, појавио се у пет филмова: "Пусти снови (1968)", "Бој на Косову (1989)", "Четврти човек (2007)", "Доктор Реј и ђаволи (2012)" и "Мамула (2014)".Викторија филм је основао 1980. године. Правио је познате домаће серије, између осталих "Балкан експрес" и "Вук Караџић", "До виђења у Чикагу", "Кордон", "Мртав 'ладан".
Био је председник Удружења филмских радника, члан балетске трупе Бориса Радака, радио је у продукцији Битефа у време Мире Траиловић, Феста, у златном добу Авала филма "Има љубави, нема љубави" са Оливером Катарином када је на челу ове филмске куће стајао Ратко Дражевић. Најдуже се задржао на Телевизији Београд где је продуцирао и шоу програме "Образ уз образ","Максиметар", "Игре без границе". Извор Политика 15.03.2007.
Марко Јоцић рођен 1975. године, глумац, продуцент, директор Викторија филма. Син је продуцента Слободана Јовића - Викија и уреднице и монтажерке Вере Јоцић. Такође и рођени брат балерине кореографа и редитељке Дуње Јоцић. Глумом се бавио од осме године и до данас је глумио у девет дугометражних филмова и две тв серије. Студирао је камеру и у филмској индустрији радио на различитим позицијама. Био је продуцент, извршни продуцент или линијски продуцент на филмовима као што су„Мртав 'ладан“,„Кордон“, „Четврти човек“,„Мамула“ и други. Извор имдб.
Марко је ожењен глумицом Миленом Предић, рођеном 1982. године са којом има два сина Саву, рођеног 2013. и Илију рођеног 2015. године. Одрастао у Црнотравској број 13.
Дуња Јоцић балерина кореограф и редитељка рођена 1978. године у Београду у породици фимлских радника. Од оца продуцента Слободана Јовића - Викија и уреднице и монтажерке Вере Јоцић. Рођени брат јој је Марко Јоцић рођен 1975. године, глумац, продуцент и директор Викторија филма. Одрасла у Црнотравској број 13.
„Ворхолов живот као инспирација Гимнастиком сам се бавила дуго и озбиљно и била сам репрезентативка Југославије. Стање у држави, рат, затворене границе и немогућност путовања на турнире и такмичења су ме окренули ка свету уметничке игре. Којим год путем да крене Дуња Јоцић увек покаже раскошан таленат, а државне границе и различите културе јој нису препрека, већ подстицај. Сада живи и ради у Амстердаму као балерина, кореограф и редитељка. У раној младости се доказала као успешна гимнастичарка, а потврдила се и у свету филмске режије. Њен кореографски и играчки деби у Београду се догодио 2007. на 11. Фестивалу кореографских минијатура са делом „Без цвећа, молим”, када је била троструко награђена. Годину дана касније је у представи „Not me” на Белефу одушевила публику. Али тада је већ градила своје позиције на Западу где је њена прва степеница деведесетих била Академија за савремену игру у Ротердаму у којој је учила на кореографијама чувеног Ханса ван Манена.Пут је затим одвео у Лил, у Норд театар. У Гронингену је запажене продукције остварила са трупом „Клуб Гај & Рони”. Дуња Јоцић биће нови лауреат награде „Вип позива” на наредном 16. Београдском фестивалу игре када ћемо видети њен комад „Не говори са мном док спавам” у продукцији Корзо театра из Хага. Представа „Не говори са мном док спавам” је инспирисана заједничким животом Ендија Ворхола и његове мајке Јулије, али је и потпуно слободна у интерпретацији. Није заснована на правим догађајима осим податка да су они заиста готово читавог живота живели заједно. Овај комад је у Гронингену на Фестивалу „Noordernzon” постигао изузетан успех. “ Део интервјуа преузет са интернет странице листа Политика 03.01.2019.

Александар Мандић филмски и телевизијски редитељ и сценариста ређен 23. октобар 1945. у Београду.
„Дипломирао режију на Академији за позориште филм и радио и телевизију 1971 године. Магистрирао на теми из историје телевизије, на истом факултету, 1998 године, који се тада већ звао Факултет драмских уметности. На том факултету почео је да ради као асистент 1971. године и завршио први део наставничког посла 1992. године у звању редовног професора, када одлази да буде професор на ФТВ одсеку највећег филмске школе у Америци, New York University, Tisch School of Arts. На ФДУ је основао катедру за документарни филм, а предавао је и филмску и ТВ режију. На ФДУ се враћа 1997. године, извесно време био је шеф Катедре за ФТВ режију. Поред великог редитељског искуства стеченог углавном на телевизији, радио је и у позоришту, режирао један играни филм „Личне ствари 1979.“, водио ТВ емисије, писао сценарија и текстове за разне публикације. Избор тих текстова објављен је у књизи Мера за Меру 2015 године.“ Извор Википедија.

Макса Ћатовић српски музички и филмски продуцент и оснивач продуцентске куће Комуна. Рођен у Деспотовцу, 9. октобра 1950. године. Живи на 22. спрату у Црнотравској 13б. Први је комшија са Владимиром Ђукановићем кога ћемо такође поменути на овој страници.
“Основну школу и гимназију завршио је у Новом Пазару 1969 године. Радио је као диск џокеј у дискотекама „Цепелин“ (1970/72) и „Монокл“ у Београду, затим једно време као музички сарадник на Програму 202 Радио Београда и као музички уредник Програма за младе. Као музички критичар писао за листове „Младост“ и „Џубокс“ а паралелно је радио као музички продуцент у музичкој продукцији Радио Београда. У студију 6 Радио Београда продуцирао је прве снимке многих рок група: Смак - Улазак у харем, YU grupa - Сама, ЛП плочу Бате Костића и Јосипа Бочека. У то време почиње да се бави и организацијом концерата, први концерт Бијелог дугмета у Београду (хала Пинки 1975), затим група као што су Смак, Индекси, Тајм и Септембар. Као менаџер директно је утицао на програмску политику ПГП РТС обезбедивши издавање првих ЛП плоча група као што су: Булдожер, Други начин, Атомско склониште и друге. Био је и део екипе која је организовала концерт Бијелог дугмета на Хајдучкој чесми у Београду 1977. године. Године 1977. почиње сарадњу са Здравком Чолићем, био је продуцент на више његових плоча укључујући албум „Ако приђеш ближе“ која је продата у 900. хиљада примерака и која је резултирала највећом турнејом икад одржаном на просторима бивше Југославије. На хиподрому у Београду септембра 1981. године организовао дводневни фестивал Сви марш на плес на коме су учествовале све домаће групе и као специјални гост Ајрон мејден, који су тог тренутка били број 1. на свим топ листама у свету.1985. оснива фирму Комуна као једну од првих приватних предузећа у СФРЈ, поготово у области културе. Макса Ћатовић је довео многобројне познате певаче и групе који су издавали за Комуну током 20 година попут Здравка Чолића, Пилота, Лабораторије звука, Горана Бреговића, Лазе Ристовског, Саше Локнера, Тање Бањанин, Рамба Амадеуса, Груа, састав К2, Дејана Цукића, Ли мена, састав Монтенигерс и популарне певаче фолк музике попут Џеја, Весне Змијанац, Цеце и Драгане Мирковић. У каснијем периоду организује серију концерата које публика у Србији дуго није могла ни да замисли попут гостовања познатих светских звезда као што су: Лучано Павароти, Мадона, AC/DC, Стинг, Ерос Рамацоти, Металика, R.E.M., Џамироквај, Енрике Иглесијас, Пинк, Пласибо, Lord of the Dance, Зубин Мехта, Брајан Адамс, Фил Колинс, Дип перпл, Џетро Тал и друге. Продуцирајући музику за филм Емира Кустурице Аризона дрим из 1993. године, прелази на продукцију филмова. Активно учествује у припремама за снимање филма Емира Кустурице Подземље. Као извршни продуцент за РТС реализовао је од 1998 до 2006. године популарне ТВ серије: Породично благо, Сваштара, Лисице, Неки нови клинци и Стижу долари.2018. године као продуцент потписао је нови филм Предрага Антонијевића „Заспанка за војнике“ и 3 сезону серије Убице мог оца. Тренутно као продуцент учествује у припреми реализације 4 сезоне „Убице мог оца“ а за Телеком Србија ради извршну продукцију серијала Државни посао и шпијунски трилер серију „Државни службеник“. На конкурсу филм са националном темом, Филмски центар Србије одобрио је новчана средства за реализацију приче о страдањима у Јасеновцу под називом „Дара из Јасеновца“. Извор Википедија.

Милорад Бата Михаиловић је био српски сликар. Рођен 08.02.1923. године у Панчеву, преминуо 23.04.2011. године у Паризу.
„На Ликовну академију је 1946. године примљен одмах на други семестар у класу професора Ивана Табаковића. Одласком у Задар 1947. године где настаје Задарска група напустио је Академију 1947. године, потом оснива групу Једанаесторица са којом излаже до 1951. У Париз одлази, са супругом Љубинком Јовановић, 1952. године. где живи и ради повремено се враћајући у Београд.Од 1947. када први пут излаже у Београду, имао је стотинак групних изложби на свим континентима. Прву самосталну изложбу приредио је 1951. године у Београду а ретроспективну у Уметничком павиљону 'Цвијета Зузорић' 1981. године.Године 1985. изабран је за члана ван радног састава САНУ, у одељењу ликовних и музичких уметности.Михаиловић је започео сликарство у духу реализма и традиционализма, да би убрзо пронашао језик експресионизма који је у каснијим фазама мењао у неколико стилских поетика. Ако је и долазио до границе апсртакције, Михаиловић никада није прешао тај ликовни рубикон. Пре је био следбеник интензивног колористичког сликарства која је имало дугу традицију у српском модернизму. Његов сликарски гест је силовит, еуфоричан, брз, размахнут, експлозиван, вртложан, без икаквог контемплирања током рада. Форме су му експресивно изобличене, једва препознатљиве, окупане богатом хроматском палетом и светлом. Често се у његовим радовима примећују препознатљиви орнаменти и детаљи са средњовековног српског фреско-сликарства.“ Извор Википедија.

Чарни Ђерић глумац и његова супруга балерина и кореограф Исидора Станишић. Живе у Црнотравској 11а.
„Чарни Ђерић, савремени плесач, кореограф, глумац и режисер, рођен 22.11.1971. године у Београду. Од 2010. године предаје у драмској школи за децу и омладину „Студио центар“. Оснивач је позоришне групе „Дрвеће два глумца и једна страст“.
Исидора Станишић балерина и кореограф, рођена 14.08.1975. у Београду. Завршила је Балетску школу „Лујо Давичо“ у Београду као ђак генерације где данас ради као предавач. Током школовања била је ангажована у представама класичног балетског репертоара у Народном позоришту. По завршетку школовања опредељује се за савремени плесни израз за који се усавршава у иностранству као стипендиста Националног кореографског центра у Монпељеу, стипендиста ВЕБ ДАНСа у Бечу и стипендиста Гете Института за Глобал Данс у Дизелдорфу. Знање из области савремене игре наставља да обогаћује похађајући многобројне радионице у земљи и иностранству. Данас се савременом игром бави као играч, кореограф и педагог. Заједно са својим супругом један је од оснивача Станице - сервис за савремени плес.“ Извор Фестивал кореогрсфскух минијатура.

Дарко Милојковић гитариста бенда Радничка контрола. Пре него ће основати бенд „Партибрејкерс“, Зоран Костић Цане имао је бенд под називом Радничка Контрола у коме је гитару свирао Дарко Милојковић бивши комшија из Солитера на Бањици.

Миљко Радоњић бубњар музичке групе Block Out и групе Човек вук. Рођен 1972. године у Београду. Миљков, седам година, млађи брат Данило 24.11.2022. године са заставом Србије на којој је написао број солитера у ком живи, Црнотравска 13/А, представљао је Бањицу на Светском првенству у Катару на утакмици Србија - Бразил.

Владимир Јањић Ди Џеј, једна од најутицајнијих личности српске клупске сцене, пре свега на пољу издаваштва и организовања клупских музичких догађаја. Генерација 1969, одрастао на Бањици, непарна смена О.Ш. Боре Станковић. Живео у Црнотравској број 13.
„Током каријере која је почела још 1990. на Радију Б92, наступао је у градовима широм света: Будимпешти, Берлину, Санкт Петербургу, Варшави, Барселони, Базелу, Линцу, Штутгарту, као и у легендарним клубовима попут Флеxа у Бечу, Батофара у Паризу, Ултрасцхалла у Минхену, Бар Румбе у Лондону, Пропаганде у Москви.“ Извор: Попбокс.

Гордан Пауновић као и његов колега и комшија Влада Јањић, Ди Џеј и један од оснивача радија Б92. Живи у Црнотравској 11а.

Марко Видојевић - Види, рођен 27.07.1986. композитор, песник, гитариста, вокал и оснивач бенда Рок Булевар. "Године 2010. бенд је снимио свој први сингл Од позади или с преда, који је постао њихов највећи хит до данас, по коме их људи препознају међу осталим песмама. Након ових наступа, група је почела да се медијски експонира на малим екранима, кроз многе културно-уметничке и забавне емисије. Године 2011. снимили су албум назван по истоименој песми Рокенрол је жив, а албум су слушаоци "Радија 202" прогласили албумом године. У том периоду Рок Булевар је наступао на многим великим фестивалима широм Србије. У јесен 2014. изашао је други албум, назван по истоименој песми Звук слободе. 2016. године имају први солистички концерт у Дому омладине Београда. Од тада праве паузу због промене састава чланова бенда. Почетком 2022 промовишу нове синглове са предстојећег трећег албума Дај ми, чија се промоција може очекивати на пролеће, чему ће у фебруару претходити спот за песму Иза твога осмеха. Рок Булевар је кренуо на једно дуго рокенрол путовање и то овог пута без стајања." Извор: Марко Видојевић - Види.

Невен Живанчевић рођен 30. 06. 1985. и Игор Маљукановић оснивачи музичке групе Ин Виво. Обојица одрасли на Бањици. Рођени 1985. године, ишли у основну школу Бора Станковић у одељење са помињаним Виктором Лазићем и трагично настрадалом Исидором Ивковић (1985-2004). Ишли су у одељење VIII/4 и разредна им је била омиљена наставница енглеског, покојна Гордана Илић, такође помињана на страници Окретница.
Група Ин Виво изузетно је популарна код млађих генерација а спот за песму Краљица матуре делом је сниман и у основној школи "Бора Станковић"
„Почеци групе In Vivo су везани за песму Ту, ту, ту који су издали пре првог појављивања у јавности. Уз помоћ сајта www.folkoteka.com успели су да испромовишу песму која је већ те године постала хит. Тада су направили спот за песму који је изгледао као краткометажни филм. Интернет сајт их је прославио и само након неколико месеци изласка песме Ту, ту, ту снимили су песму Ниједна сад. Након тога излази и њихов трећи сингл под називом Наркоман. Овим синглом су се представили на фестивалу у Врњачкој Бањи, где су имали несвакидашњи сценско кореографски наступ и где су још једном својој публици приредили нешто неочекивано. У децембру 2009. године добијају прву награду за најбољу дебитанску групу, који им је додељена у Бечу по избору дијаспоре. Сву музику и мелодије за дует In Vivo ради Игор Маљукановић, а све текстове пише Невен Живанчевић. Око аранжмана се увек заједно договарају.“Извор Википедија.

Бранко Ружић, српски политичар и члан Социјалистичке Партије Србије.
„Рођен је 14. децембар 1975, у Земуну. Министар државне управе и локалне самоуправе, бивши министар без портфеља задужен за европске интеграције и члан Извршног одбора Главног одбора Социјалистичке партије Србије.Дипломирао је на Факултету политичких наука, смер за међународне односе, где је од 1996. до 1999. године на обављао функцију продекана студента. У сазиву Народне скупштине Републике Србије од 2008. до 2012. народни је посланик и председник Посланичке групе СПС-ЈС, као и члан сталне делегације Народне скупштине Републике Србије у Парламентарној скупштини Савета Европе, где је био члан Политичког комитета и члан Комитета за људска права. Од 2004. до 2006. био је посланик у парламенту Државне заједнице Србија и Црна Гора. Од марта 2004. члан је Одбора за европске интеграције Скупштине Државне заједнице Србија и Црна Гора и члан Парламентарне скупштине Савета Европе у Стразбуру од априла 2004. године.Био је потпредседник Фудбалског клуба Партизан до септембра 2013. године.Ожењен је Аном и има сина Милутина и ћерку Елену.“ Извор Википедија.

Владимир Ђукановић - Ђука, Адвокат и народни посланик Српске напредне странке, новинар и водитељ више радио и телевизијских емисија. Рођен је 02.03.1979. године у Београду. Ишао у основну школу Бора Станковић у одељење VIII/1. Свих осам разреда завршио са одличним успехом. Одговоран. Од малена обавезама приступао озбиљно. Крупан и један од најснажнијих у генерацији а да то никада није злоупотребио. Суздржан и трпељи до крајњих граница. Као дечак имао је завидну колекцију шалова многих великих фудбалских клубова. Доследно је симпатисао Црвену звезду када је већина његове генерације већ активно навијала за локални клуб „Рад“. Отац је четворо деце. Живи на 22. спрату у Црнотравској 13б и први комшија му је продуцент Макса Ћатовић, такође поменут у овом поглављу.
„Дипломирао је на Правном факултету у Београду. У марту 2018. је положио правосудни испит и постао адвокат. Политиком се активно бави од 1997. године и прошао је све стадијуме у политичкој организацији, од општинског одбора до самог врха.У новинарству је прошао све стадијуме, од писаног, преко радио до ТВ новинарства. Дугогодишњи је радио и ТВ водитељ. У сектору игара на срећу радио је од 2007. године, био је правник спортских кладионица “Моцарт” и “Меридиан”, бавио се развојем интернет игара на срећу. Био је члан Српске радикалне странке, а радио је као новинар у емисији “Радикалски таласи”, на радио “Фокусу, телевизији “Свет плус” и писао за дневни лист “Правда”. На телевизији “Коперникус” води емисију На кафи са Ђуком, На крају дана са Ђуком.. За председника Скупштине Државне лутрије изабран је 2013. године. Члан је Главног одбора Српске напредне странке. На изборима у марту 2014. изабран је за посланика у Скупштини Србије.“
Извор Истиномер.

Јадранка Јоксимовић српска политичарка и министарка европских интеграција у Влади Републике Србије, члан је Српске напредне странке. Рођена је 26.01.1978. у Београду. „Дипломирала је на Факултету политичких наука , 2003. године, на смеру Међународни односи. Била је добитник стипендије Амбасаде Краљевине Норвешке за "Генерацију која обећава" 2001. године, а 2000/01. године и стипендије Фонда за таленте Владе Србије "За најталентованије студенте у Србији". Била је учесник EUVP (European Visitors Programme) програма за упознавање са институцијама Европске уније, Брисел/Стразбур 2009. године.Била је члан одбора за европске интеграције, члан заједничког одбора за стабилизацију и придруживање, члан сталне делегације парламентарне скупштине Савета Европе. шеф делегације Централноевропске иницијативе.Од априла 2014. је министар без портфеља задужен за европске интеграције. У јуну 2017. године Јадранка Јоксимовић постаје Министарка за европске интеграције у Влади Ане Брнабић.“ Извор Википедија.

Жељко Ивањи бивши политичар и писац. Био је саветник за безбедност и правосуђе у канцеларији заменика премијера за европске интеграције. У три мандата био је народни посланик у Народној скупштини Републике Србије. Био је члан Г17 плус. Био је члан Српске народне партије коју је основао Ненад Поповић. Извор Истиномер.
Стално запослен у Пошти Србије. Бави се писањем кратких прича. Награђиван за кратке приче на више конкурса (Креативно писање, Удружење Мокрањац, интернет магазин "Црна овца"). Своје кратке приче и есеје објављивао у новосадском "Дневнику", магазину "Водич за живот", дневним новинама "Блиц" и стручном часопису "Српска Економија". Извор Звонаринари.
Жељкове приче можете погледати на његовом блогу.

Пожар у Црнотравској 11а 1985. године

“Тридесетпетогодишња Београђанка Невенка Видојевић и њене ћерке десетогодишња Маја и осмогодишња Сања, погинуле су у пожару који је 19. марта 1985. захватио солитер у Црнотравској улици 11а на Бањици. Ватра је кренула да букти око један сат после поноћи у стану број 166. У солитеру од 20 спратова дим се великом брзином ширио кроз ходнике, а пожар је захватио и спрат изнад. У полумрачним ходницима препуним дима настала је јурњава преплашених станара који су тражили излаз. Невенку Видојевић и њену децу је два метра ходника делило од сигурног спаса и иоле сигурног степеништа. Нажалост, нису успели да их пређу. Према речима Слободана Спасића, командира Ватрогасне бригаде Градског СУП-а, од првог анонимног позива до доласка ватрогасаца прошло је свега седам минута. - Пожар је касно примећен. Јак ветар је допринео брзом ширењу дима. Пожар је гасило 12 возила и 53 ватрогасца. Паркирани аутомобили онемогућили су да се приђе ближе па је једини пут до запаљеног стана био степеништем што је успорило интервенцију - рекао је после катастрофе Спасић. У време када су изграђене, 1979. године, ове зграде су биле међу највишим стамбеним објектима у граду. Избијање пожара на велкој висини, на 16. спрату, ипак не би био непремостив изазов за ватрогасце да прилазне стазе између зграда нису биле закрчене паркираним аутомобилима Мајка и ћерке су страдале, како је касније саопштено, због гушења угљен-моноксидом, а ватрогасци су тек после сат времена успели да се изборе са ватреном стихијом. Многа врата која су водила на противпожарне степенице била су закључана. У општој паници нико није знао где су кључеви. Уплашени станари су чекићима, сатарама и секирама покушавали да развале тврда армирана стакла и домогну се степеница. У тим покушајима двоје људи је повређено. Сви станари солитера, њих око 500, напустили су некако зграду главним или споредним степеништем. - Пробудио ме је јак пуцањ, а када сам устала и отворила врата приметила сам велики пламен у ходнику. Одмах потом чула сам врисак из суседног стана и чула Невенку како виче:”Горимо!” - рекла је Нада Чулић, једна од станарки. - Затворила сам врата стана и пробудила мужа и сина. Кренули смо у ходник, а пошто је било много дима вратили смо се у стан ставили влажне пешкире на главу и кренули. Ватра нас је зауставила и оставила на прагу. Комшиница Нада је видела страдалу Невенку на вратима, али због великог пламена нису успели да јој приђу и помогну јој. Прве претпоставке о узроку пожара биле су да су до пламена довеле неисправне инсталације, а по другој верзији је експлодирао телевизор. У овом пожару нису пуно помогли приручни апарати за гашење пожара, као ни хидранти за прикључивање црева у случају пожара, којих је у овој згради било на сваком спрату. Већи део стана број 166 био је обложен дрвеном ламперијом, што је распламсало пожар. Евакуација станара је трајала тридесетак минута, иако су лифтови из разумљивих разлога одмах искључени. Прописи који одређују неопходне мере противпожарне заштите су и у то време били многобројни и детаљни. По њима, зграда велике висине, од 22 метара и више (осам спратова) какве су се све више градиле у то време, морала је да има дизел-агрегат, противпожарно степениште, хидрофорско постројење. Многи, међутим, нису редовно одржавали објекте и инсталације, а једини начин да се избегне јавашлук био је да се уведу строже казне и избегне импровизација. Нажалост, све је то било прекасно у случају ове трагедије. У суседним солитерима поновиће се слична несрећа 32 године касније, скоро па на исти дан, када је 2017. страдала у пожару једна од станарки, и 2018. када, на срећу, није било људских жртава мада је било материјалне штете.” Извор: Калдрма.

           

• Првак
• Другак
• Трећак