Drugak
Ovaj blok zgrada se nalazi na adresi ulice Bulevar oslobođenja od broja 88. do broja 116.
.jpg)
.jpg)
.jpg)
 - Veca.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.JPG)
.jpg)
.jpg)
Klikni na sliku za celu galeriju
Poznati stanovnici "Drugaka"
Jusuf Hatunić - Musa, fudbaler FK Partizana.
Mitraljezac golubljeg srca
„Pojavio bi se kao srednjoškolac među prvačićima koji igraju lopte, a to nikada dobro ne izgleda. Kao i većina velikih i jakih ljudi, Hatunić je u duši bio mekan čovjek. Umro je rano i za sobom ostavio sasvim dovoljno tuge za trojicu običnih“. Živeo u Bulevaru Oslobođenja broj 114. Jusufov sin Jusmir, koga smo pomenuli u poglavlju Soliteri rođen je 07.11.1975. godine, odrastao je na Banjici, i danas radi kao trener golmana u Partizanu.
"Rođen je u Dobošnici u Bosni i Hercegovini 17. oktobra 1950. Preminuo je u 41. godini života u Beogradu 11. maja 1991. Sahranjen je na banjičkom groblju. Sa 19. godina je postao član prvog tima tuzlanske Slobode i u narednim godinama postaje standardni prvotimac.
Bio je jedan od fizičkih najjačih fudbalera tadašnje lige. U oktobru 1974, Hatunić je na utakmici Partizan - Sloboda posle jednog starta slomio nogu mladom igraču Partizana Zoranu Raciću i on se nikad više nije vratio fudbalu. Ipak, samo dve godine kasnije, Hatunić prelazi u Partizan, tokom trenerskog mandata Ante Mladinića. Za kratko vreme postao je stub odbrane koja je u šampionskoj sezoni 1977./78. primila samo 19. golova. Posle dve i po godine odlazi u turski Galatasaraj, ali se kratko zadržao, početkom sezone 1979./80. vraća se u Partizan u kome ostaje naredne dve sezone. U leto 1981. odlazi u Rad, gde je završio svoju igračku karijeru.U dresu A reprezentacije Jugoslavije odigrao je osam utakmica. Debitovao je 14. juna 1972. protiv Venecuele, a poslednji meč za nacionalni tim je odigrao 18. maja 1978. protiv Italije."
Izvor: Vikipedija.
"Stub obrane tuzlanske Slobode i beogradskoga Partizana te živi dokaz kako viškovi znaju biti tragičniji od manjkova. Hatuniću, naime, ničega nije falilo, ni sluha, ni pameti, ni nogometnih znanja, ali je za sport kojim se bavio i za vrijeme u kojem je igrao naprosto bio prejak. U jednom ne pretjerano grubom startu slomio je nogu mladom igracu Partizana Zoranu Racicu, koji se nakon toga više nikada nije vratio na nogometni travnjak. Hatunića su se plašili protivnički napadači, iako nije bio među grubljim branicima u Prvoj saveznoj ligi, ali je imao nešto što nije nitko drugi, što je možda koristilo timovima za koje je igrao, no istovremeno je štetilo samoj igri. Pojavio bi se kao srednjoškolac među prvačićima koji igraju lopte, a to nikada dobro ne izgleda. Kao i većina velikih i jakih ljudi, Hatunić je u duši bio mekan čovjek. Umro je rano i za sobom ostavio sasvim dovoljno tuge za trojicu običnih. Više ga se žalilo kao čovjeka nego kao nogometaša, što je, u svakom slučaju, kompliment. Na onoj utakmici protiv Španjolaca, kada je Juanito dobio flašu u glavu, Jusuf Hatunić je sa svoje polovine terena raspalio prema golu Miguel Angela i pogodio. Engleski sudac poništio je pogodak iz samo njemu jasnih razloga. Možda zato što nije normalno da čovjek tako jako udari loptu." Taj gol možete videti od vrmena 20:36. na ovoj adresi
Izvor Blog B-92 Crtice iz SFRJ fudbala 23.01.2009. godine.
U pasažu stambene zgrade na Novom Beogradu u ulici Pariske Komune broj 59a nekada se nalazio kafić Kafe 6 Hatuna koji danas, 2020.godine, nije u funkciji.
Rade Zalad
,bivši golman fudbalskog kluba Partizan koji je branio u timu sa svojim košijom Jusufom Hatunićem a kasnije i sa, tragično nastradalom najvećom zvezdom Partizana i jugoslovenskog fudbala, Draganom Manceom. Po završetku igračke karijere postaje trener golmana, između ostalih i reprezentacije Srbije 2010. Kada je glavni trener bio Radomir Antić. Živeo u Bulevaru Oslobođenja broj 112.u stanu broj 42. na desetom spratu i prvi komšija mu je dugo godina bio Slobodan Bobe Pavkovićkoji i danas živi u broju 42. Intervju Radeta Zalada dat 2013. godine možete pročitati na portalu Crno bela nostalgija
"Rođen je 26.10.1956. godine u Pančevu. U Partizan je došao sa 14. godina 1970. godine iz fudbalskog kluba -Jedinstvo Kačarevo-. Prvotimac Parizana postao je 1978. godine. Kasnije je nastupao još za klubove -Budućnost Podgorica-, FK -Priština-, turski -Bešiktaš-, -Eskišehirsport-, i -Ankaragucu-. 2013 godine trenirao je golmane ekipe CSKA Sofija i 2014. Napredak Kruševac." Izvor Vikipedija.
Slobodan Bobe Pavković bivši fudbaler Vojvodine i Partizana po kome je,dok je igrao za Vojvodinu,njegov nekadašnji kolega iz benda Rani mraz đorđe Balašević napisao popularnu pesmu Drago mi je zbog mog starog. Živi u Bulevaru Oslobođenja broj 112 u stanu broj 41. na desetom spratu i prvi komšija mu je dugo godina bio Rade Zalad koji je živeo u stanu broj 42.
"Rođen je 22.10.1955. godine . Pored Vojvodine i Partizana igrao je za švedski Degerfros Trenirski posao obavljao je u Egiptu, Kuvajtu, Omanu, Švedskoj, Srbiji. 2008. godine Obavljao je funkciju tehničkog direktora Fudbalskog saveza Sngapura.Bio je gitarista lokalnog rok sastava „Rani Mraz“ ali se po potpisivanju ugovora sa Partizanom definitivno opredelio za fudbal. Bio je popularan kod mladih devojaka pa je često izlazio u magazinima za mlade poput -Zdravo- i -ITD-" Izvor Vikipedija
Komšije Slobodan Bobe Pavković i Rade Zalad iz ulaza 112. i Jusuf Hatunić iz 114. u istom timu.
Ognjen Olja Petrović golman FK Crvene Zvezde i Reprezentacije Jugoslavije. Jedini golman u istoriji fudbala koji je na jednoj utakmici dao dva gola velikom Realu i uz to odbranio odlučujući jedanaesterac u penal seriji. Živeo je Bulevaru Oslobođenja broj 106.
"U prvenstvu 1975/76 i Reala iz Madrida u Kupu pobednika kupova 1974/75, kada je matirao svog kolegu iz kraljevskog kluba u 55. minutu i doneo Zvezdi vođstvo od 2:0. Taj meč je Petrovićeva lična karta, jer se proslavio fenomenalnim intervencijama, a na kraju je u penal seriji odbranio šut Santiljane, i Zvezda je sa 6:5 prošla u polufinale. Prethodno je i sam realizovao jedan šut u penal seriji pred čak 100.000 gledalaca na stadionu Crvene zvezde. Penali su izvođeni jer je prvi meč u Madridu dobio Real sa 2:0."
Izvor BG priče, restoran Bagdala, Olja sa Bara
"Rođen je 2. januara 1948. u Kruševcu. Preminuo je 21. septembra 2000. u Beogradu.Bio je jugoslovenski fudbalski golman i reprezentativac.Počeo je da igra u omladinskim selekcijama kruševačkih klubova Napredak i „14. oktobar“, a 1965. postao je golman beogradske Crvene zvezde u kojoj se razvio u reprezentativnog čuvara mreže.Kad je Crvena zvezda osvojila Prvenstvo Jugoslavije u fudbalu 1969/70. stao je jednom na gol prvog tima, ali je standardni prvotimac postao tek u sezoni 1972/73 kad su crveno-beli ponovo osvojili šampionsku titulu. Sa velikim uspehom čuvao je mrežu Crvene zvezde i bio reprezentativac do 1976., odigravši za crveno-bele ukupno 259 utakmica, od čega 115 prvenstvenih. Od 1976. do 1978. bio je član francuskog prvoligaša Bastija iz Bastije (Korzika), u kome je zbog povrede završio karijeru." Izvor Vikipedija.
Zoran Filipović fudbaler, zbog kog je kako kažu i kupljen stan u broju 98. u kom su kasnije živeli i Milko đurovski, Darko Pančev, Savo Milošević...
"Rođen 06.02.1953. godine u Podgorici. Fudbalsku karijeru je započeo u Budućnosti iz Podgorice, da bi sa 16 godina postao član Crvene zvezde. Sa crveno-belima je igrao od 1969. do 1980. godine i za to vreme osvojio tri šampionske titule 1973, 1977. i 1980, nacionalni kup 1971. godine, trofej Superšampiona Jugoslavije 1972. i Kup prvoligaša 1973. godine. Odigrao je za Zvezdu ukupno 477 mečeva i 302. pogotka. Sa 28. postignutih golova u evropskim kupovima je drugi na večnoj listi kluba iza Bore Kostića, a sa 93. pogotka u šampionatima je peti strelac u istoriji Zvezde.Karijeru je nastavio u belgijskom Brižu, gde je odigrao sezonu 1980/81. i na 21. utakmici osam puta bio strelac. Odličan golgeterski učinak imao je i u dresu slavne Benfike, za koju je od 1981. do 1984. godine postigao 42. gola na 84. utakmice. Sa Benfikom je osvojio dve šampionske titule 1983. i 1984. i jedan Kup Portugala 1983. godine. Posebno je bio dobar u sezoni 1982/83. kada je u Kupu UEFA postigao osam golova u 12. nastupa, od čega tri pogotka u meču protiv Rome, a Benfika stigla do finala gde je Anderleht slavio sa 2:1 i odneo trofej. Kopačke je okačio o klin u dresu Boaviste, gde je igrao od 1984. do 1986. godine.Sa 39. golova u 51. utakmici u evropskim kupovima najbolji je strelac od svih igrača iz nekadašnje Jugoslavije (12. golova u Kupu šampiona, devet pogodaka u Kupu pobednika kupova i 18. golova u Kupu UEFA).Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 13. utakmica i postigao dva pogotka. Debitovao je 9. maja 1971. godine protiv Istočne Nemačke (2:1) u Lajpcigu, kada je postigao vodeći gol, a poslednji meč je zabeležio 16. novembra 1977. protiv Grčke (0:0). Po završetku igračke karijere u Boavisti, Filipović je ostao dve godine u klubu kao pomoćnik trenera. U trenerskoj karijeri vodio je još i Salgeiroš od 1988. do 1993, Beiru Mar (1993/94), Boavistu 1997, Panionios 2000, Al Šab iz Ujedinjenih Arapskih Emirata (2003/04), rumunski čeaul 2010, Golden Erouz iz Južne Afrike (2011.) i kazahstanski Atirau (2012. godine).Filipović je dve sezone bio trener Crvene zvezde (od 2001. do 2003. godine). Osvojio je Kup 2002. godine. Bio je asistent trenera u Benfiki od 1994. do 1996. i Sampdoriji 1999. godine.U reprezentaciji Jugoslavije je radio kao pomoćnik od 1997. do 2000. Prvo je bio pomoćnik Slobodanu Santraču a kasnije i Vujadinu Boškovu. Od 1. februara 2007. do januara 2010. bio je selektor fudbalske reprezentacije Crne Gore." Izvor Vikipedija
Milko Đurovski prvi fudbaler koji je iz Crvene Zvezde prešao u Partizan. Takođe živeo u Bulevar Oslobođenja 98. Dok je njegov rođeni brat, takođe fudbaler, Boško, živeo u „Prijemnom odeljenju“ u Bulevaru oslobođenja broj 164.
"Rođen je 26.01.1963. u Tetovu u Makedoniji. Milko đurovski je fudbal počeo da igra u svom rodnom gradu Tetovu, u lokalnom klubu Teteks. Već sa 12 godina je zapažen njegov talenat i 1975. godine prelazi u beogradski fudbalski klub Crvena zvezda. U Zvezdi provodi šest prvoligaških sezona i osvaja dve titule šampiona i dva kupa Jugoslavije.U letnjem prelaznom roku 1986. godine prelazi u gradski rivalski fudbalski klub Partizan, zbog čega je postao omražen među navijačima Crvene zvezde. U Partizanu provodi četiri prvoligaške sezone i osvaja jednu titulu šampiona, jedan kup Jugoslavije i jedan superkup Jugoslavije.Posle izvanrednih igara i datih golova na međunarodnim utakmicama u dresu Partizana protiv Groningena i Seltika, dobija ponudu i prelazi u leto 1990. godine u holandski Groningen. Tu sa 14. postignutih golova, pomaže svom novom klubu da u sezoni 1990. - 1991. ostvari najbolji rezultat, do tada, u istoriji kluba treće mesto u holandskoj fudbalskoj ligi.Posle Groningena karijeru nastavlja u Francuskoj u Olimpiku iz Nima gde provodi jednu sezonu. Posle ovoga prelazi u Sloveniju gde igra u Železničaru iz Maribora i Bežigradu iz Ljubljane. Za fudbalsku reprezentaciju Jugoslavije je odigrao šest utakmica i dao je dva gola." Izvor Vikipedija.
Marko Đurovski, stariji sin Milka Đurovskog, rođen 27.09.1983. godine. Kao jako mali sa svojim mlažim bratom živeo je u Bulevaru oslobođenja broj 98. Ali su Banjicom ostali povezani preko strica Boška i kumova i prijatelja Jovin iz Bulevara oslobođenja broj 164. Marko je poznat u svetu šou biznisa i muzike kojom je počeo da se bavi 1998. godine, a 2008. godine je objavio prvi album za Siti Rekords. Učestvovao je i u popularnom tv rijalitiju Farma. Kao izvođač rep muzike ima nekoliko popularnih pesama kao što su: Trebaš mi, Lažna devojka, Da li znaš, Moja ljubavi, Reci mi šta osećaš, Da li si prestala da voliš me.
Mario Đurovski, fudbaler i mlađi sin Milka Đurovskog, rođen 11.12.1985. godine.
"U mlađim kategorijama je igrao prvo za čukarički, a potom je dve i po godine proveo i u Crvenoj zvezdi. Kao igrač Crvene zvezde je bio na pozajmicama u tadašnjim trećeligašima Mladenovcu i Sopotu.U leto 2004. prelazi u Bežaniju, koja je tada nastupala u drugom rangu. Sa ekipom Bežanije je 2006. izborio plasman u Superligu Srbije, pa je u sezoni 2006/07. po prvi put zaigrao u najvišem rangu. U avgustu 2007. potpisuje četvorogodišnji ugovor sa Vojvodinom. Sa novosadskim klubom je bio vicešampion Srbije u sezoni 2008/09, dok je u narednoj 2009/10. sezoni stigao do finala Kupa.U februaru 2012. odlazi na Tajland gde potpisuje za Muangtong junajted. Ubrzo nakon njegovog dolaska, na mesto trenera ovog kluba je postavljen Slaviša Jokanović. Pod vođstvom Jokanovića, Muangtong junajted je 2012. osvojio titulu prvaka Tajlanda, a đurovski je tom uspehu doprineo sa 15. postignutih golova.đurovski je odigrao četiri sezone za Muangtong nakon čega je u istoj zemlji još nastupao i za Bangkog junajted, Bangkok Glas a tokom 2019. je ponovo zaigrao za Muangtong junajted." Izvor Vikipedija.
Darko Pančev -Kobra sa Vardara- fudbaler, osvajač titule klupskog prvkava sveta sa crvenom zvezdom 1991. Takođe živeo u Bulevar Oslobođenjabroj 98. U stanu u kome je pre njega živeo Milko Đurovski.
"Rođen je 07.09.1965. godine u Skoplju u Makedoniji. Karijeru je započeo u Vardaru iz Skoplja, 1982. godine. Dok je igrao za tim iz glavnog grada Makedonije, postao je najmlađi igrač u istoriji jugoslovenskog fudbala koji je završio prvenstvo kao prvi strelac lige. Godine 1988. je prešao u Crvenu zvezdu. Bio je prvi strelac lige u sezonama 1989/90 (32. gola), 1990/91 (34. gola) i 1991/92 (25. golova).U finalu nacionalnog kupa 1990. godine postigao je odlučujući gol, kojim je Crvena zvezda osvojila kup Jugoslavije. Bio je strelac odlučujućeg jedanaesterca u finalu kupa evropskih šampiona na stadionu Sveti Nikola u Bariju (Italija), kada je Crvena zvezda osvojila titulu najboljeg kluba Evrope, 1991. godine. Sećajući se tog trenutka izjavio je za zvanični sajt UEFA: -Bilo je zaista teško kada sam hodao od centra igrališta do šesnaesterca, jer u tih deset sekundi različite stvari su mi prolazile kroz glavu: nemoj da promašiš! nemoj da napraviš grešku! Ali kad sam postavio loptu na penal, koncentrisao sam se što je više moguće da bih uspeo. I to je bilo to.- Godine 1992. potpisao je ugovor za Inter iz Milana. U Interu je odigrao 12. utakmica i postigao jedan gol. U januaru 1994. pozajmljen je nemačkom klubu VFB Lajpcig u kojem je odigrao 10 utakmica i postigao dva gola. Nakon toga ponovo se vratio u Inter na godinu dana i postigao je još dva gola, odakle je prešao u Fortunu Diseldorf gde je postigao dva gola. Karijeru je završio 1997. u švajcarskom klubu Sion osvajanjem -duple krune- (prvenstvo i kup). Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 27. mečeva i postigao 17. golova. Kao igrač bio je poznat pod nadimkom Kobra sa Vardara, zbog velike brzine kojom se kretao i reagovao. Dobitnik je Zlatne kopačke Evrope kao najbolji strelac u svim evropskim nacionalnim prvenstvima u sezoni 1990/91 sa 34 gola, koja mu tada nije dodeljena jer je UEFA zbog uvedenih sankcija prema SR Jugoslaviji tadašnje prvenstvo Jugoslavije proglasilo nezvaničnim. Nagradu mu je uručio 15. godina kasnije 3. avgusta 2006. u Skoplju predsednik evropske fudbalske federacije Mišel Platini u prisustvu potpredsednika federacije Žan-Luj Valentana, urednika francuskog sportskog magazina Ekip, Žan-Filip Leklera, zatim, Dragana Džajića i Dragana Stojkovića. Zauzima drugo mesto na -večitoj listi- najboljih strelaca svih vremena bivše Jugoslavije." Izvor Vikipedija.
Aleksandar, Aca, Kristić, nekadašnji odbrambeni fudbaler Crvene zvezde, a kasnije i trener prvog tima najtrofejnijeg srpskog kluba, rođen je 5. oktobra 1970. godine u Valjevu. Živeo je u Bulevaru oslobođenja broj 98. Fudbalom je počeo da se bavi u pionirima valjevskog Krušika, gde su ga na finalnom turniru Prvenstva Srbije zapazili ljudi iz Crvene zvezde, pa je u maju 1984. sa svega 13 i po godina prešao u redove crveno-belih. Prošao je Zvezdinu omladinsku školu, a za prvi tim je u periodu od 1992. do 1995. godine i tokom sezone 1997/98 odigrao ukupno 84 takmičarske utakmice, postigao jedan gol i učestvovao u osvajanju dve šampionske titule 1992. i 1995. godine i dva nacionalna kupa 1993. i 1995. godine.U sezoni 1996/97 nastupao je za grčki Etnikos Asteras (20 utakmica, jedan pogodak), a u Zvezdu se vratio u sezoni 1997/98, kada je pojačao mladi tim koji su predvodili Dejan Stanković i Perica Ognjenović. Bio je veliko pojačanje za ekipu Miše Kosanovića, jer su u to vreme vrlo retki bili povratnici iz inostranstva. Odigrao je 15 utakmica u prvenstvu, postigao gol glavom na 109. večitom derbiju.Aca Kristić je karijeru nastavio u italijanskoj Salernitani, čiji je član bio od 1998. do 2001. godine. U prvoj sezoni je zatresao mrežu glavom na debiju protiv Bolonje, samo 30 sekundi po ulasku u igru u pobedi ekipe iz Salerna od 4:0. Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je jedan meč, protiv Argentine (1:3) u Mar del Plati 25. februara 1998. godine.Kasnije je postao trener. Vodio je ekipe Hajduka sa Liona, Palilulca i Sopota, a pet godina je bio i trener u mlađim kategorijama OFK Beograda. U Zvezdi je bio pomoćni trener od 2007. do 2010. godine, a prvi tim je preuzeo u avgustu 2010. godine." Izvor: Moja Crvena Zvezda.
Savo Milošević kratko je živeo na Banjici, kao fudbaler Partizana, kažu u stanu koji je napustio Darko Pančev ali ga komšije nisu sretale često kao Darka.
"Rođen je 02.09.1973. godine u Bijeljini. Karijeru je započeo u ekipi Janje iz Bijeljine. Presudan momenat dogodio se u jesen, 1987. godine, kada je u Janji gostovala omladinska reprezentacija Jugoslavije, za koju su igrali Alen Bokšić, Zvonko Milojević. Pred kraj utakmice na teren je istrčao tada četrnaestogodišnji Milošević. Iskoristio je prvu priliku koja mu se pružila. Savladao je Milojevića i postigao gol. Jedan od prisutnih trenera, Ivan čabrinović odmah ga je preporučio za kadetsku reprezentaciju.Nedugo zatim, na Savinu adresu stigao je poziv od selektora kadeta Kunovca i Kobeščaka, ali i od Partizana. Prihvatio je poziv iz Beograda i kao debitant, u sezoni 1992/93. u crno-belom dresu postigao 14 pogodaka. U naredne dve sezone bio je najbolji strelac Prve lige Jugoslavije. Bio je u timu koji je 1994. osvojio drugu duplu krunu u istoriji Partizana. Za crno-bele, za koje je igrao samo tri godine, na 98 prvenstvenih utakmica postigao je čak 65 golova. Nakon toga potpisao je za engleski klub Aston Vilu, pre nego što je proveo veliku većinu karijere u Španiji, gde je u 241 utakmici za četiri kluba, postigao ukupno 91 prvenstveni gol. Nakon dobrih partija u Španiji, Savo je u leto 2000. potpisao ugovor sa Parmom vredan 25 miliona evra.U januaru 2002. se vraća u Real Saragosu kao pozajmljen igrač. Odigrao je 16 utakmica do kraja sezone i postigao 6 golova. Nakon toga je ponovo bio pozajmljen prvo Espanjolu a zatim i Selti Sa njima je nastavio sa dobrim partijama. U julu 2004. Milošević je potpisao trogodišnji ugovor sa Osasunom. Sa njima je kao iskusan igrač pružao dobre partije. U svojoj drugoj sezoni je stigao sa ovim malim timom do četvrtog mesta u Primeri i kvalifikacija za Ligu šampiona. Napustio ih je u leto 2007. nakon što mu je istekao ugovor.U martu 2008. odlazi u ruski Rubin Kazanj Sa njima je stigao do prve titule ruskog prvaka u klupskoj istoriji. Postigao je odlučujući gol za titulu na meču sa Saturnom. Na kraju te sezone se penzionisao u 35 godini.Tokom svoje šesnaestogodišnje profesionalne igračke karijere, Milošević je postigao gotovo 300 zvaničnih golova u nešto više od 660 nastupa.Odigrao je 102 utakmice i postigao 37 golova za reprezentaciju Jugoslavije, SCG i Srbije. Zajedno sa Patrikom Klojvertom bio je najbolji strelac na Evropskom prvenstvu 2000. sa 5 postignutih golova.Radio je kao potpredsednik u Fudbalskom savezu Srbije. Dana 27. marta 2019. je raskinuo ugovor sa Fudbalskim savezom Srbije da bi istog dana postao trener Partizana." Izvor Vikipedija.
Nikola Stamenić vaterpolo stručnjak i trener.
„Rođen je 17.04.1949. godine u Beogradu. Vodio reprezentaciju od 1991. do 1999. Sa reprezentacijom SFRJ 1991. godine postao je prvak sveta u Pertu. Vodeći reprezentaciju Srbije i Crne Gore, Stamenić je osvojio zlato na Evropskom prvenstvu u Atini 1991. srebro na EP u Sevilji 1997. i bronzu na Svetskom prvenstvu u Pertu 1998.U klupskoj karijeri je između ostalih vodio i Crvenu zvezdu, Partizan, Olimpijakos, Bečej, Marselj, Jadran“. Izvor Vikipedija
Vaterpolom se bavio od prvog razreda gimnazije, 1964. godine. Počeo je kao junior u Partizanu gde se takmičio tri godine da bi onda bio pozajmljen ekipi „ISP Pančevo“ na dve godine. Odatle je otišao u Zvezdu odakle se vratio u Partizan. Od 1973. do 1975. godine bio je standardni reprezentativac Jugoslavije.
.jpg)
-Kuda si ti pošao takav idi nazad u krevet.-
"Ma imam trening"
-Kakav crni trening vidiš da ne možeš ni da gledaš ni da hodaš.-
"Paaa, ne mogu da hodam, ali mogu da plivam."
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
"Rođen je 22. avgust 1982. Sa reprezentacijom Srbije osvojio je zlatne medalje na Evropskom prvenstvu 2006. u Beogradu, na Svetskom prvenstvu 2009. u Rimu, Evropskom prvenstvu 2012. u Ajndhovenu. Na Olimpijskim igrama u Riju 2016. sa reprezentacijom Srbije je osvojio zlatnu medalju. Ima još dve olimpijske bronze, osvojene u Pekingu 2008. i Londonu 2012. Igrao je u Partizanu, Nišu, Ortiđi, moskovskom Dinamu, italijanskoj Latini, a 2011. postao je član mađarskog Solnoka. U Solnoku je 2018. godine završio igračku karijeru i odmah potom izabran za prvog trenera seniorke ekipe.Od decembra 2013. do 2016. bio je kapiten reprezentacije Srbije."
Izvor Vikipedija.
Igor Butulija bivši kapiten rukometnog kluba Crvene Zvezde i reprezentacije Jugoslavije, živeo u Bulevaru Oslobođenja broj 104.
"Rođen 21.03.1970. godine u Trebinju. Karijeru je počeo u rukometnom klubu Crvena zvezda sa kojom je igrao dva finala Kupa Jugoslavije 1991. i 1992. godine. Sa osamnaest godina bio je najmlađi kapiten u istoriji Crvene zvezde. U inostranstvu je promenio nekoliko klubova, a najviše je igrao u Španiji. Nastupao je za Atletiko Madrid, BM Granoljers sa kojim je osvojio Kup EHF 1995. godine i Bidasou Irun. Igrao je za portugalski klub Sporting Lisabon, a u januaru 1998. godine prelazi u nemački Tusem Esen. U leto 1998. pridružio se rukometnom klubu Lovćen Cetinje. Od 2001. bio je igrač/trener u austrijskom klubu SG Zapadni Beč, sa kojim je stigao u finale prvenstva 2004. godine. Posle završetka igračke karijere, bio je trener Crvene zvezde od 2008. do 2011. godine.U generaciji sa Peruničićem, Jovanovićem i Perićem, Butulija ima dva zlata sa Mediteranskih igara u Atini 1991. godine i Svetskog prvenstva za juniore 1987. godine u Rijeci. Zbog sankcija SR Jugoslaviji uvedenih 1992. godine Butulija i ostali srpski sportisti nisu mogli da nastupaju par godina za reprezentativnu selekciju. Osvojio je bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu 1996. u Španiji. Butulija je predstavljao reprezentaciju Jugoslavije na Olimpijskim igrama 2000. godine u Sidneju kada je osvojeno četvrto mesto."Izvor Vikipedija.
Milan Iskrin - Mikser, diplomirani ekonomista i uspešni menadžer trenutno na funkciji potpredsednika upravnog odbora košarkaškog kluba Partizan. Rođen 1973. godine odrastao u Bulevaru oslobođenja broj 110. Kao dečak je vrlo uspešno trenirao fudbal u banjičkom Radu. Jednako odličan sa loptom bio je i na terenima malog fudbala odakle je i dobio nadimak „Mikser“, zbog veštine „miksanja“ lopte pod nogama.
Karijeru menadžera započeo je u kompaniji Delta Sport, gde je bio zadužen za sportsku opremu marke „Najk“. Iako izbegava javne nastupe za njegovo ime prvi put se u medijima čulo 2006. godine kada je kao najmađi direktor Delta Sporta sklopio ugovor sa fudbalskim klubom Crvena Zvezda o korišćenju Najk opreme i dresova.
Vlasnik je kompanije koja je generalni zastupnik čuvene italijanske marke Napapirji za Balkan.
.jpg)
"Rođen je 16.09.1966. godine u Kruševcu. Osnivač je agencije „Beobasket“, sertifikovani agent FIBA, i osnivač i vlasnik košarkaškog kluba „Mega“ . Kao igrač pored KK Banjice igrao je za ekipe Ulcinja, Radničkog iz Beograd, Napredak iz Kruševca i FMP. Igrački se penzionisao 2004.godine kada je imao 38 godina. Te dve završne sezone u dresu Banjice imao je prosek više od 37. koševa po utakmici." Izvor Vikipedija.
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
KK Banjica
Na Drugaku trenira i svoje utakmice kao domaćin igra i košarkaški klub "Banjica" koji je svoje utakmice prvobitno igrao na terenu između solitera na adresi Crnotravska 13a i 13b.
Mlađe generacije pamte manuelni semafor koji bi tokom igre stajao među publikom na tribinama i kojim bi rukovodio neko iz publike. Semafor je bio veličine oko jednog metra a brojevi su bili u vidu kartičnih pločica koje bi se ručno menjale pri svakom košu tako što se prethodni broj izvuče a novi ubaci u pregradu za karticu. U početku bi se najmađi .jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Glavni teren je 07.06.2019.dobio i .jpg)
.jpg)
.jpg)
Pored glavnog terena K.K Banjice, "Drugak" ima još jedan .jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
-Miroslav Ješić je 1995. godine bio pobednik Prvenstva Jugoslavije u drumskom biciklizmu.- Izvor Vikipedija Prvenstvo Jugoslavije u drumskom biciklizmu
U prvoj -Trci Mira- 1948. Dugoj 872km, čika Dragiša je osvojio 39. mesto.
Dragiša Ješić je ostavio i ogroman trag kao francuski đak u trenerskoj struci, dugogodišnji funkcioner i selektor. Izvor: Ciklonaut
"Godine 1948. Održana je prva -Trka Mira- na relaciji Varšava - Prag u dužini od 872km, u 5 etapa. U pojedinačnoj konkurenciji pobednik je bio reprezentativac Jugoslavije August Prosenik a plasma ostalih članova reprezentacije bio je 7. Branko Bat, 12. Franjo Varga, 18. Josip Šolman, 19. Anton Strain 22. G čelesnik, 24. J. Pavlik, 39, D. Ješić i P. Bakić koji je odustao." Izvor Biciklistički savez Jugoslavije.
O braći Ješić njihov prijatelj Predrag Petrović rekao je: “Braća Ješići su bili najbrojniji i najpoznatiji, gde je svakako najomiljeniji, od Majkedonije do Slovenije, bio beograđanin Dragiša Ješić On je svoj uzor prvo nalazio u predratnom nezaboravnom đorđu Drljačiću. Dragiša je počeo kao junior Biciklističkog kluba AVALA, a proslavio se posle Oslobođenja kao reprezentativac i radnik najvišeg ranga u BSJ (Biciklistički svez Jugoslavije), sekretar, savezni trener i savezni kapiten. Bio je vedrog duha, pun dosetki, anegdota, peme i muzike.. Dragiša je bio prva ličnost svih biciklističkih druženja. I na kongresima UCI, na kojima je Dragiša češće išao kao delegat BSJ, poznavali su njegove lepe osobine, pa su se pojedinci otimali za druženje sa njim. Maturirao je u Prvoj beogradskoj gimnazijii, poželeo da studira, međutim ljubav prema biciklističkom sportu je mnogostruko prevagnula, tako da je skoro ceo svoj radni vek proveo u svetu sportskih točkaša, dok su se njegova braća posvetia izučenim strukama, ne odvajući se od voljenog velosipeda, bicikla, kolesa ili točka.
Dragiša Ješić mi je bio školski, klubski, ratni, familijarni drug i prijatelj do poslednjeg daha, dok sam sa njegovim ukućanima u neprekidnoj vezi i pored velike udaljenosti i tolikog vremena.”
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Momir Kecman rođen 10.12.1940. godine u mestu Krnja Jela, bivši rvač rvačkog kluba "Radnički" iz Beograda koji se takmičio na Letnjim olimpijskim igrama 1972. godine gde je osvojio peto mesto.Od 1967. do 1979. osvojio 10. medalja za Jugoslaviju, od čega četiri srebrne: Na Evropskom prvenstvu 1969. u Modeni, zatim 1970. u Berlinu, na Mediteranskim igrama 1971. u Izmiru i na Svetskom prvenstvu u Sofiji 1971.
"Tokom bogate takmičarske, trenerske ali i karijere sportskog radnika, Momir Kecman osvojio je na desetine raznih društvenih priznanja i odlikovanja, od Ordena zasluga za narod, pa do opštinskih priznanja. Jedno od najvrednijih stiglo mu je upravo u danima pred jubilarnu proslavu 90-godišnjice, kada ja dobio Nagradu Sportskog saveza Srbije za životno delo."
Izvor Rvački klub Radnički
Mladen Kecman, srednji od tri sina Miomira Kecmana. Rođen 13.06.1976. takođe rvač i čest gost tv emisija u funkciji promovisanja sporta.
"Rvanjem se bavi od četvrte godine. Na domaćim takmičenjima osvojio devet medalja sa prvenstava države. Učesnik Olimpijskog kvalifikacionog turnira 2000. godine u Italiji, kao i Olimpijskih Igara 2012. u Londonu kao sudija. Pored mnogih funkcija koje je obavljao,od 2018. godine obavlja funkciju potpredsednika Sportskog Sveza Beograd."
Izvor Sportski Savez Beograda
Bogdan Kecman 2024. godine bio je gost podkasta Pojačalo gde je pričao o svojoj profesionalnoj karijeri. O tome kako se u najranijem detinjstvu zainteresovao za svet kompijutera što ga je kasnije u životu dovelo do toga da bude jedan od osnivača prve hakerske grupe u bivšoj Jugoslaviji u kojoj je bio poznat pod pseudonimom Arhimed. O svojim zaslugama za razvoj interneta u Srbiji.
Bogdan je rođen 1975 godine, išao je u osnovnu školu Bora Stanković na Banjici gde je njegova majka predavala hemiju i domaćinstvo. Sin je Momira
i brat Mladena Kecmana.
„Bogdan Kecman se programiranjem bavi od 1985 godine, BASIC, pa Assembler za 8086, Pascal, S, pa S++, a onda i sve ostalo. Pored programiranja radi system architecture design, network engineering, electronics/robotics/mechanotronics design, and consulting. Učestvovao je u kreiranju akademske mreže Srbije, bio je član prve hakerske grupe ::CoRRoSioN:: u SFRJ, a sa koleginicom iz SiGraf-a napravio je prvi web sajt u Srbiji. Kao STO, vodio je najveći evropski satelitski provajder. Napravio je prvi inkubator u regionu (Beograd ICTT, 1999.), organizovao prvu veliku akciju prevoda softverskog alata na srpski jezik (openoffice 2000 godine). Prethodnih 15 godina radi u MySQL AB, Sun Microsystems, ORACLE i vlasnik je sopstvene firme (C.R.S.N. pa BAD-TEAM) 30+ godina.“ Izvor.
Mirsad Rizvanović - Mirza rođen 24.10.1967. godine u Rumi. Vrhunski sportista i bivši instruktor Kjokušinkai karatea koji je trenirao u Karate klubu Gornji Voždovac kod svog učitelja, čuvenog, Momčila Ivaza - Gange. Mirsad Rizvanović, čovek čijim se pominjanjem ponose mnogi. čije se ime i dan danas na Banjici izgorava sa iskrenim i velikim poštovanjem. Kako onih koji su imali čast da ga poznaju, preko onih koji su, tih davnih osamdesetih godina, imali tu privilegiju da budu deo njegovih treninga, tako i onih koji su o njemu samo čuli po neku inspirativnu priču. Mirsad je bio instruktor kao i njegova vršnjakinja rođena 25.06.1967. naša najpoznatija karatistkinja Tatjana Tanja Petrović koja je živela u Kostolačkoj ulici i išla u osnovnu školu Bora Stanković koja se tada nalazila na mestu današnjeg Fakulteta organizacionih nauka u ulici Jove Ilića broj 154. Tanja sa svojom ćerkom često trči banjičkom šumicom. Mirza je živeo u prizemlju Bulevara Oslobođenja broj 102.
Braća Ljubiša i Nebojša Rakić
Slika iz sportskog lista Žurnal, Tekvodno klub Beograd devedesetih godina na Otvorenom prvenstvu Beča. Na slici su naši komšije Goran Tadić u naselju poznatiji kao Prća i Ljubiša Rakić koji su tom prilikom bili osvajači srebrnih medalja.
Stariji brat Nebojša i mlađi Ljubiša u Tekvondou su punih 30 ili čak 40 godina. Prvo kao takmičari a već duži niz godina i kao veoma uspešni treneri.
Tekvando klub Beograd osnovan je 1991. godine i radio je pod stručnim rukovodstvom braće Nebojše i Ljubiše Rakić. Kroz klub su tih godina, između ostalih komšija, prošli i pomenuti komšija Goran Tadić ali i današnji tekvondo internacionalni sudija Aleksandar Milićević u naselju poznatiji kao ćilip. I Goran i Aleksandar su tada živeli u Soliterima i išli su u isto odeljenje I/3 od prvog do osmog razreda osnovne škole Bora Stanković generacije 1975.
Goran Tadić koga smo pominjali i na stranici Soliteri u poglavlju o Klubu malog fudbala "Banjica", bio je izuzetno talentovan i perspektivan u Tekvondou. 1992. godine imao je zapažene rezultate kao što su bronzana medalja na prvenstvu Jugoslavije za Seniore koju je tada osvojio i godinu dana stariji Ljubiša Rakić rođen 29.05.1974. godine dok je njegov stariji brat Nebojša osvojio zlatnu medalju.
“Na osnovu ovog rezultata klub osvaja titulu ekipnog prvaka Jugoslavije za 1992.godinu.21.Januara 1992.godine Ljubiša Rakić u Austriji polaže kod Kang Doo Sik - a majstora tada 8. Dana WTF za 1. Dan. 21. februra Nebojša Rakić,Simić Dragan i Vukomanović Miroslav takođe obavljaju uspešno polaganje. 1993 od 25.do 28.12.održan je seminar pod vodjstvom Kang Doo Sik - a. To je bilo prvi put od 1989 da je Koreanski majstor došao u Srbiju na seminar... Klub je bio jedan od osnivača Tekvondo Asocijacije Srbije koja pod tim nazivom danas funkcioniše i okuplja više od 40 klubova širom Srbije.U saradnji sa Vojnom Akademijom u Beogradu održavana je obuka pitomaca.” Izvor: Beslpatan sport
„Ljubiša Rakić je 5. DAN, višestruki prvak Jugoslavije. Najuspešniji nacionalni trener Tehničke reprezentacije Srbije. Učesnik Evropskih i Svetskih Prvenstava tokom devedesetih godina. Organizator međunarodnog takmičenja Trofej Beograda. Bio je u UO TAS kao i član raznih komisija u okviru iste organizacije. Koorganizator Balkanskog Prvenstva 2009. Nosilac nacionalnog priznanja za poseban doprinos razvoju i afirmaciji sporta vlade Srbije. Dugogodišnji generalni sekretar Beogradskog tekvondo saveza.„ Izvor: Kbs Naisus
Braća Rakić odrasli su u Bulevaru oslobođenja broj 98.
Klub koji i danas uspešno vode nosi ime našeg naselja TKD Banjica.
Stefan Popović, glumac sa Akademije umetnosti u klasi istaknute glumice profesorke Mirjane Karanović. Izvor Akadenima umetnosti.
„Kao student treće godine glumio je u predstavi ćelava Pevačica koja govori o beznađu i zarobljenosti ljudi koji toga nisu ni svesni. Na duhovit način ismeva određene tipove ljudi i njihove karaktere. Oni vide samo ono sto žele, čuju samo ono što im se dopada, a govore da bi dokazali da postoje. Njihove reči ne proizilaze iz stvarnog mišljenja. Emocije su im svedene na minimum, a mehanizam odbrane savršeno je izgrađen od svega spoljašnjeg što bi moglo da pokvari idilu praznoglavih materijalista.“
Stefan se pojavljivao u domaćoj seriji Urgentni centar gde je u drugoj sezoni u epizodama 24. i 28. tumačio komičnog lika Edija koji bezuspešno pokušava da ubije svoju taštu.
Takođe se pojavljivao i u 87. epizodi kratkometražne serije Prvi Servis.
Stefan je odrastao u Bulevaru oslobođenja broj 102.
Borko Marinković, bivši fudbaler Partizana. Živeo je kod strica i bake u stanu u prizemlju u Bulevaru oslobođenja broj 116.
Borko je rođen 02.10.1976. godine u Kragujevcu iz kog je kao deĥak, tokom letnjih raspusta, ĥesto dolazio kod bake i strica na Banjicu. I kasnije je dosta vremena provodio na Banjici, kao fudbaler Radniĥkog sa Novog Beograda, Partizana ali i Proletera iz Zrenjanina. Igrao je na poziciji veznog napadaĥa. Posle igraĥke karijere taĥnije po rođenju dece koja oboje imaju urođeni dijabetes, Borko svoj život i profesiju u potpunosti usmerava izuĥavanju tog problema. Otkrivši da je sport jako bitan za osobe koje imaju problem dijabetesa, u Kragujevcu osniva sportski klub Vašarište i projekat Sportom protiv dijabetesa, kojim pomaže deci i roditeljima da lakše prebrode ovaj problem.
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Danica Marinković, prištinski sudija u slučaju Račak i svedok srpske odbrane na suđenjima u Hagu. Posle proterivanja iz Prištine 1999. godine sa porodicom je živela na Banjici u prizemlju Bulevara Oslobođenja broj 112. Autor je knjige Sudija u ratu i miru.
Rođena 1951. godine u Bosanskom Brodu, u Republici Srpskoj. Potom se seli u Skoplje gde završava osnovnu i srednju školu a kasnije i Pravni fakultet. Radila je u sudovima u Skoplju, Prištini, Kragujevcu. U penziji je od 02.04.2016. godine.
Radovan Sojičić - Badža (1951-1997) bivši general srpske policije, načelnik Službe javne bezbednosti i zamenik ministra unutrašnjih poslova Srbije na koga je izvršen atentat. Živeo je na osmom spratu u Bulevaru Oslobođenja broj 110.Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
"Rođen je 1951. godine u Nišu.Proslavio se upadom u rudnik -Stari trg- na Kosovu u vreme štrajka albanskih rudara. Bio je i komandant Teritorijalne odbrane Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema 1991. godine, u vreme žestokih sukoba na tom području. Odatle je došao na mesto načelnika Javne bezbednosti u MUP-u Srbije, a 1992. godine imenovan je za zamenika ministra. U aprilu 1993. godine, ukazom predsednika Srbije Slobodana Miloševića, dobio je najviši čin u policiji general-pukovnika.Pominjan je kao čovek sa najviše izgleda za funkciju ministra unutrašnjih poslova. Ubijen je 11. aprila 1997. godine, u restoranu Mama Mia u Beogradu. Njegovo ubistvo i dan-danas nije rasvetljeno."
Izvor Vikipedija.
Vuk Jeremić, ministrar spoljnih poslova u periodu vladavine Demokratske Stranke posle pada Slobodana Miloševića. Živeo u stanu u prizemlju u Bulevaru Oslobođenja broj 90. Odakle je završio osnovnu školu Bora Stanković na Banjici.
"Rođen je 03.07.1975. godine u Beogradu. Srpski političar i diplomata. Bivši je predsednik Generalne skupštine Organizacije ujedinjenih nacija (2012- 2013) i bivši ministar spoljnih poslova Srbije (2007- 2012). Osnivač je i predsednik Narodne stranke i Centra za međunarodnu saradnju i održivi razvoj (CIRSD). Roditelji Vuka Jeremića su Sena i Mihajlo Jeremić, bivši direktor kompanije Jugopetrol, rodom iz čačka. Deda i baba po majci su diplomata Šerif Buljubašić i Sadeta Pozderac, direktorka Druge beogradske gimnazije. Njen otac je Nurija Pozderac, potpredsednik AVNOJ-a, a deda Murat-aga Pozderac, jedan od lidera Cazinske krajine u doba osmanske vladavine u BiH. Godine 2016. bio je kandidat Srbije za Generalnog sekretara Organizacije Ujedinjenih nacija. Na završnom glasanju je osvojio drugo mesto, od ukupno 13 kandidata. Oženjen je Natašom Jeremić, novinarkom i TV voditeljkom." Izvor Vikipedija.
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Tokom svoje dugogodišnje karijere na televiziji „Studio B“, radila je u spoljno-političkoj i informativnoj redakciji, bila je autor i urednik emisije "U ime naroda" za koju je dobila nagradu, kao i emisije "Tri tačke". Dobitnica je i nagrade za emisiju "4 B", za najboji medijski prilog o procesu evropskih integracija u Srbiji, u kategoriji "najbolji prilog u lokalnom mediju". Živela je u Bulevaru osloboženja broj 104. Iza sebe je ostavila sina Andreja. .jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
„Civilizacijski i kulturološki nivo jedne evropske zemlje i njenog zdravstvenog sistema meri se brojem transplantacija sa umrlog pacijenta - piše u Helsinškoj deklaraciji Saveta Evrope iz 1986. U Srbiji, od početka godine, nije urađena nijedna takva transplantacija
Izuzetno je teško prići članu porodice koji je izgubio svog najbližeg i pitati ga za stav o doniranju. To kod nas rade specijalno obučeni timovi lekara. Kažu da je proces dobijanja saglasnosti mnogo lakši kada je porodica o tome razgovarala s preminulim za života ili znala za njegovu odluku. Zato smatramo da je važno da ljudi prvo shvate veličinu tog čina i da u sledećem koraku o tome obaveste porodicu“ - kaže Milojičić. Izvor Novosti.
„Stalnom medijskom promocijom doniranja organa i stalnom pričom treba razbiti tabue. U tom programu nema ništa misteriozno, to je tabu da će se ljudima nešto deseti ako potpišu karticu i to je daleko od relanosti. Da bi neko postao donor potrebna je dobra volja i samo jedan potpis na donorskoj kartici, koji je i indikator upoznatosti nacija sa tim programom. Kartica nema obavezujuću snagu, jer u slučaju moždane smrti pacijenta uvek se pita porodica za pristanak i tek ako oni pristanu obavlja se transplantacija.", poručio je Milojičić. Izvor Blic.
Doktora Nenada možete čuti na ovoj adresi.
.jpg)
.jpg)
.jpg)
No.1 - Novak Đoković
Kao neko čijom zaslugom su svi ovi ljudi pomenuti, stanovnik iz broja 110. koga ćemo predstaviti malo drugačije jer je on i bio glavni motiv i inspiracija da ova kratka rekapitulacija Banjice i nastane. I kako bi mu predstavili zgradu u kojoj je odrastao iz jednog ugla koji možda do sada nije poznavao.
Mlađe generacija zgrade u kojoj je odrastao, danas samo zahvaljujući njemu pominju i sećaju se davno zaboravljenog komšije sa jedanaestog sprata zgrade u kojoj se nešto kasnije rodio i unuk našeg, tada strogog, komšije iz prizemlja. Strogom komšiji iz prizemlja kao deca nismo znali ime. Pamtili smo ga samo po tome što nas je uvek terao i nije dozvoljavao igru i galamu ispod svog prozora. Kao deca mi to naravno nismo razumeli ali danas itekako razumemo. Kasnije kada smo odrasli ali prvenstveno zahvaljujući njegovom unuku sve smo mu to naravno oprostili i zaboravili.
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Da li je Žare negde izistinski trenirao tenis ili ne to nikad nismo saznali. Ali je zato, svakog dana uredno silazio ispred svoje zgrade i revnosno i snažno odbijao lopticom .jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Slagao bih ako bih rekao da je komšijama iz prizemlja nekada slomio prozor, ali da ga je pogađao, u to nema sumnje. Slagao bi kad bi rekao da se sećam da ga je komšija iz prizemlja terao ili vikao na njega. Ali da je taj Žaretov tenis u baš taj zid, nervoznog komšije iz prizemlja, bilo igranje sa vatrom, to potpisujem! Kao i činjenicu o nebrojeno puta razbijenim prozorčićima ispod stana u prizemlju. Staklima od kotlarnice zgrade koja je Žaretu progutala milijarde loptica… Pa kad radnici toplane dođu na redovan servis svaki put se zapitaju odakle ovde ovoliko teniskih loptica?
Žare se odselio, a komšija iz prizemlja je dobio unuka. Pravile su se i šale na račun Žareta uz pitanje da li Žare negde dok gleda Tenis preko TV-a i navija zna da je današnji Svetski teniski broj jedan potekao upravo iz stana u čiji je zid Žare godinama revnosno i predano odbijao tenisku lopticu?
Komšija iz prizemlja je .jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Žarko Mihajlović, Žare je u međuvremenu u periodu od 2001. - 2004. obavljao i funkciju zamenika ministra obrazovanja, Gaše Kneževića, ispred stranke Građanski Savez Srbije a danas vam kao Notar za područje Voždovca može pomoći u toj sferi poslova.
Ako je iko zaslužio da dobije možda paket karata za finala sva četiri velika turnira onda je to verovatno Žare koji je svojom lopticom na neki način moguće prouzrokovao da budući teniski broj jedan potekne baš iz stana o čiji zid je Žare godinama odbijao svoju tenisku lopticu.
.jpg)
Novak Đoković je rođen 22.05.1987. godine u Beogradu i najveći je sportista svih vremena kog je Srbija imala. Dugogodišnji Svetski broj jedan u tenisu i najbolji ambasador svoje zemlje u vremenu u kom to nije bilo ni malo lako biti.
Kao dečak iz perioda nižih razreda osnovne škole jurcao je i on po parku sa vršnjacima, nekad sa reketom za tenis, nekada .jpg)
.jpg)
Novak je rođen kao prvo dete .jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Zdravka Marijanović, nekadašnja direktorka osnovne škole .jpg)
.jpg)
Njegov razredni starešina iz tog perioda bila je nastavnica srpskog jezika Slavica Stanković koja kaže da je Novak u školi bio bez privilegija i da je imao nepovlašćeni tretman, kao i sva druga deca.
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Rođen je 20.02.1987. u čapljini u Bosni i Hercegovini iz koje kao dete sa ocem i majkom odlazi početkom ratnih sukoba i dolazi prvo u Kraljevo odakle kao momak od 16. godina dolazi u svoj stan na Banjicu gde se priključuje kadetima fudbalskog kluba Rad i u to vreme upoznaje svog vršnjaka i prvog komšiju Novaka. Neven je sa roditeljima živeo u prizeljmu broja 110. U stanu broj 3. Koji se nalazi tačno prekoputa stana broj 4. u kome je rođen Novak Đoković. Pored fudbalskog kluba „Rad“, igrao je za klubove: Mladost iz Lučana, Vaslui iz Rumunije, Kerkira i Doksa Drama iz Grčke, Zagreb, švajcarski .jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Izvor Vikipedija.
.jpg)
 Neven i Nole 09.09.2013.jpg)
Petar Stanišić - Mikišon (28.10.1948 - 25.12.2012) Višestruki prvak stare jugoslavije u trkama Abart Fiće (Fiat 750). Večna legenda čitave Banjice. Živeo je na petom spratu u Bulevaru Oslobođenja broj 112.
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
"Svi ljubitelji automobilizma dobro poznaju čuvenu tablicu sa likom Miki Mausa i natpisom Mikišon. Bio je to znak da je vozilo ozbiljna trkalica jer je u pripremi motora učestvovao i čuveni Petar Stanišić, svima poznatiji kao Miki ili Mikišon. Na žalost, 25. decembra 2012-te veliki majstor pripreme glave motora otišao je u legendu automobilizma Srbije i ex-Jugoslavije izgubivši svoju poslednju bitku na beogradskom VMA. Petar Stanišić je rođen 1948-me godine u Novom Sadu. Oba roditelja bila su mu oficiri posleratne Jugoslavije. Po dolasku u Beograd, na svoj 18-ti rođendan, počinje da radi kao šegrt u autoservisu Dragana Manojlovića na Dušanovcu gde je počeo da „peče“ zanat. Kasnije se zapošljava u servisu MUP-a u 29. novembra gde je i dočekao penziju. Svoju garažu i radionicu imao je na Banjici.U svet automobilizma je ušao davno a 1971-ve godine postaje i Šampion Srbije u klasi do 850ccm. Oni stariji pamte njegove vožnje u popularnoj Fići ali i čuvenom Abarth-u 850. Oni mlađi ipak ga poznaju kao vrhunskog majstora kome je specijalnost bila obrada glave motora za čiju je pripremu koristio iskustva Dallare koju je i posetio nekoliko puta. 1989-ta godina verovatno je najuspešnija godina za Stanišića i to je sam često isticao. Te godine prvih pet jugo hibrida vozili su Mikišon glave. Komnenović, Banićević, Kovačević, Cvetić - Susi, .jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Kratak intervju sa Mikišonom možete pogledati na ovoj adresi: Petar Stanišić Mikišon reportaža Tv Sprint - Tv Politika 31.09.1992.
Mikišonov prvi komšija sa petog sprata, Aleksa Veselinov, na temu .jpg)
Mikišon je .jpg)
.jpg)
.jpg)
Đorđe Stanišić (1924. - 1987.) - Deda Đole, otac Petra Stanišića Mikišona, bivši trener i predsednik odbojkaškog kluba Partizan, sa kojim je osvojio mnogobrojne medalje. čovek po kome je Mikišon junior dobio ime i uz nasleđenu ljubav prema auto-moto sportu, vrlo uspešno nastavio očeve poslove vezane za pravljenje trkačkih automobila.
-Ljudi u senci. Đorđe Stanišić je predsenik koji se mora ne samo poštovati već i voleti.-
-DOBRI čOVEK OD ODBOJKE-
-Pred nama su mnogobrojni albumi prepuni sportskih fotografija koje je pedantna ruka Đorđa Stanišića složila hronološkim redom. Mame da ih prelistate. Nižu se događaji... Od prvih godina Partizana, pa sve do sada, cela istorija je tu, pred nama. Njegova i Partizanova. I ne možemo da se ne začudimo odakle tolika snaga u ovom krhkom čoveku. Došao je u Partizan 1950. godine, kao poverenik Komisije za članstvo i propagandu. Radio je neumorno i savesno. Brzo se uklopio. Iz godine u godinu dobijao je sve odgovornije obaveze i zaduženja. Tako je već 1954. godine član Upravnog odbora atletskog kluba Partizan. Šest godina kasnije izabran je u Upravni odbor odbojkaškog kluba, gde obavlja dužnost tehničkog rukovodioca muške ekipe. A onda je1965. godine zbog izvanrednih sposobnosti izabran za predsednika. Imao je tu „privilegiju“ da najduže bude predsednik odbojkaškog kluba. čitavu deceniju! Još uvek vodi ovaj vrsni kolektiv. Za njegove „vladavine“ odbojkaši su osvojili 5 titula prvaka države, 15 titula vice-šampiona i 2 puta bili nosioci Kupa Jugoslavije. Rezultati sa kojima se malio broj klubova u zemlji može pohvaliti. Godinama se ukazuje na odbojkaški klub, kao na primer, kako treba raditi, ostvarivati vrhunske rezultate, stvarati sopstveni igrački kadar i vaspitno uticati na omladinu. Stanišić se nije ustručavao da za dobro ženske ekipe „zaboravi“ da je predsednik pa je obavljao i dužnost „tehnika“. Trud nije bio uzaludan. Devojke su te sezone osvojile osmi put titulu prvakinja jugoslavije! I nije se zaustavio samo na tome, već je pre četiri godine položio trenerski ispit i verovatno je jedini predsednik sa tim zvanjem. U kritičnom trenutku, kada je trener Vorgić napustio ekipu, vrli predsenik se ni jednog trenutka nije dvoumio da obuče trenerku i sedne na klupu, da bude uz svoje momke kada im je bio najpotrebniji. čestit i dobar čovek, pravi entuzijasza, pravedan i strog kada je to potrebno, omiljen je među svojim igračima. Trideset godina Đorđe Stanišić deli i dobro i zlo, radost i tugu sa svim članovima „crno-bele“ porodice. Miljenika nema, a ako ga i ima to vrlo uspešno skriva, svi su mu igrači podjednako dragi. Posebnu pažnju, pored stručnog rada, poklanja drugarstvu i radi na učvršćavanju dobrih odnosa među odbojkašima. Bio je glavni inicijator da se aktiviraju bivši igrači kao članovi Upravnog odbora kluba. I kada sve to znamo, nije nikakvo čudo, što je čika -Đoka- nezamenljiva ličnost u klubu, kroz čije ruke prođe sve, od finansijskih dokumenata do zapisnika sa utakmice. Mnogo je truda i samoodricanja ugrađeno u odbojkaški klub. Trpela je i porodica Đorđa Stanišića. česti izostanci od kuće, naporna putovanja, pa i česta „taksiranja“ igrača bilo na utakmice ili treninge sopstvenim kolima. Bezbroj puta je angažovan i sin Pera kao „prevoznik“, a supruga Bogdanka vodila računa o zdravstvenom stanju odbojkaša. Davala injekcije i pružala prvu pomoć povređenima. Pa i unuka Jasna (greškom je upisana „Vesna „- snaja, Jasnina majka) nije pošteđena dedinog uticaja. Odmah po rođenju učlanjena je u Partizan, a „glavni prijatelj“ joj je poznati trener Atanacković. Naučila je ona pored „Šarošija“ i sastav fudbalskog tima Partizan i da peva himnu „crno-belih“.
-Živeti i raditi sa omladinom, kaže Stanišić, pravo je uživanje. Posebno ako se kroz taj rad još postižu i dobri rezultati. Ne samo sportski, već i vaspitni. Imam izvandredne saradnike i zato mi nije teško da radim.-
Partizan je uvek imao vrsne sportske radnike. U toj plejadi sjajnih posebno mesto pripada Đorđu Stanišiću, predsedniku koji nij esamo marljiv, preduzimljiv i neumoran entuzijasta, već i stručnjak, a iznad svega širok, plemenit čovek, jedan od onih koji su prava dobit za svaku sredinu.-
Tekst: -Milica Stojanović-
Urne Đorđa Stanišića i njegove supruge Bogdanke nalaze se na Novom groblju.
Đorđe Stanišić - Mikišon, u naselju i u svetu automobilizma poznatiji po nadimku Đole Mikišon koji je nasladio od oca Petra dok je ime dobio po dedi, 2023. godine intervjuisan je za potrebe kompanije Valvoline Global EMEA gde je govorio o svom tridesetogodišnjem automehaničarskom iskustvu. Intervju sa đoletom obavio je Nemanja Lazarević poznati voditelj i kreator jutub kanala Auto analiza.
Svoje prvo 
Miloš Petrović. U novinama -Politika Auto Svet- je svojevremeno na duploj strani intervju dao i zet Petra Stanišića Mikišona, Miloš Petrović, takođe bivši automobilista i neko ko je išao u staru banjičku osnovnu školu „Ivan Mažuranić“. Miloš danas živi u Bulevaru oslobođenja broj 114.
„Kada benzin uđe u krv -Život posle života-
Nezaboravni fića: Petrović na trci u Novom Sadu 1992.
U sportskoj štampi koja se bavi automobilizmom najčešće mogu da se pročitaju priče o šampionima priče o šampionim ili vozačima koji imaju dobre šanse da to postanu. Retko šta ima da se vidi o onima drugima koji nisu u kombinaciji da budu prvi ali bez kojih takođe trka ne bi ni bilo. I među njima naravno ima dosta talentovanih i brzih momaka koji uglavnom zbog finansijskih problema ili raznih sticaja okolnosti ne mogu da konkurišu za neko od prva tri mesta. Jedan od takvih je beograđanin Miloš Petrović koji ove sezone neće biti šampion ali njegova priča sigurno treba da se čuje...
Oni koji bolje poznaju prilike u domaćem automobilskom sportu i prate šta se dešava u poslednjih desetak godina, svakako znaju da je u pitanju momak čelične volje koji je uspeo da jednom pobedi smrt i vrati se na ovaj svet iako je jednim korakom prešao crtu na putu koji vodi u nepovrat. I pre nego što se sasvim oporavio ako uopšte može da se govori o potpunom oporavku opsle takvog udesa, već je ponovo bio za volanom zajedno sa svojim drugovima na stazi.
Automobilista iz porodice biciklista
Miloš Petrović je rođen 6. februara 1970. U Beogradu. Tajne mehanike upoznao je još kao dečak i počeo da vozi mnogo pre nego što je dobio vozačku dozvolu.
-Naš porodični sport je bio biciklizam pa se i od mene očekivalo da nastavim tradiciju. Dobio sam na poklon trkački bicikl i to mi je bilo jedino prevozno sredsvo do 15. Rođendana. Onda sam za tadašnjih 15 miliona, koliko je majka dala da sredim svoju sobu, kupio sebi „fiću“. Odmah zatim, počeo sam da učim automehaničarski zanat i brzo napredovao. Na početku sam popravljao motocikle a već posle godinu dana bio sam u stanju da sam zamenim lamelu na mercedesu. Trkačku mehaniku sam naučio od našeg poznatog automobiliste Darka Otenhajmera koji me je u stvari i „zarazio“ trkačkom strašću. – Kaže Miloš Petrović koji je prvu trku u životu vozio z avreme odsluženja vojnog roka.
-Vozački ispit sam položio dva dana pre odlaska u vojsku. Prva trka na kojoj sam učestvovao vožena je na Ušću 1990. Pošto Sremska Mitrovica nije daleko, uspeo sam da stignem i to u uniformi. Na brzinu sam navukao kombinezon i patike i pošao u Novi Beograd kada mi je kod „Franša“ otpao zadnji točak, jer šrafovi nisu bili stegnuti kako treba. Uspeo sam nekako da se snađem i uz pomoć prijatelja stignem na vreme na Ušće i učestvujem u trci na kojoj se pojavilo više od 30 vozača. Posle kvalifikacija uspeo sam da se nađem među onih 22 koliko je moglo da startuje i n akraju završim kao šesti. To je bio prelomni momenat i detalj koji me je motivisao da sastavim da se bavim automobliskim sportom. – Rekao je Petrović koji je odluku da se oproba na pravim trkama doneo mnogo ranije.
-Jurcao sam jednom sa svojim nabudženim „fićom“ uz Rakovicu i pretekao neku „korvetu“ čijem vozaču tada nije ni na pamet padalo da se trak sa mnom iako je bilo dovoljno samo da stisne gas. Tada sam shvatio da je bolje da pokušam u pravoj konkurenciji i vidim koliko sam brz u poređenju sa onima koji se time bave...
Danak neiskustva
Nekoliko godina kasnije Miloš Petrović je napravio sjajnog „juga“ i pojavio se na trci u Nišu za koju je konkurisalo čak 73 vozača. Na kraju je bio zadovoljan iako nije stigao do cilja. Platio je danak neiskustvu u vožnji automobila sa prednjom vučom i završio u jednoj livadi a samo tri dna kasnije put sudbine ga je odveo na Košutnjak. Na stazi koju kao i većina beogradskih vozača vrlo dobro poznaje, susreo se sa Crnom damom i izbliz aosetio njen ledeni dah...
– Išao sam sa svojim jugom niz Košutnjak i nekoliko puta pokušao da obiđem crvenu „zastavu 101“ čiji vozač nije reagovao ni na sirenu ni na bilo koji drugi znak kojim sam pokušavao da mu kažem da se malo pomeri. Izgubio sam živce i dodao gas tamo gde to nije trebalo da uradim. Naleteo sam na drvo i siline udara motor i menjač su se našli u kabini. Suvozač mi je kroz prednji vetrobran izleteo napolje a ja sam zadobio teške povrede. čak 17 zuba mi je bilo polomljeno, imao sam brojne prelome po telu a glavu sam povredio na šest mesta. Osam dana sam bio klinički mrtav i doktori su odlučili da me operišu tek devetog kada se pojavila mala šansa da ostanem u životu. Samo na nosu su mi urađene tri operacije i kada sam se posle 23 dana probudio iz kome sav sam bio zakrpljen i uzavojima. Izašao sam iz bolnice sa 48 kilograma – kaže Petrović koji je tek kasnije saznao da je vozač „crvene“ zastave bio gluvonem i da nije mogao da čuje njegovu sirenu. – Bio sam zaprepašćen kada sam to saznao ali to nije bilo jedino iznenađenje za mene. Za vreme mog odsustva iz ovozemaljskog života zbila se ona nesretna hiperinflacija. Odjednom su se pojavile hiljade milijardi i uopšte mi nije bilo jasno šta se događa. Pomislio sam da se neko šali sa mnom...
Trke za večeru
Petrović je vrlo brzo ponovo seo u automobil, ali već iduće godine imao je novi incident. Srećom mnogo lakši tako da se izvukao bez povreda iako je auto bio propisno slupan. Krivica tog puta međutim nije bila njegova.
-Bili smo na stazi na Avali i pošao sam da probam auto kada mi se iz kontrasmera pojavio Mišo Ražnatović. Da bih izbegao direktan sudar izletao sam sa staze i prevrnuo se na krov. Odmah zatim prodao sam auto i pauzirao nekoliko godina radeći kao mehaničar u Trefu i Interspidu. Blizina trkačkih automobila me je, međutim, ponovo mamila da i sebi pripremim jedan i to sam najzad uradio prošle godine. Vratio sam se i dan danas svaku trku vozim kao da mi je jedina i najvažnija iako sam svestan da sa novcemo kojim raspolažem ne mogu da konkurišem za pobedu. Jednostavno volim taj sport i zato sam tu. Imam ogromno iskustvo u pripremi trkačkih automobila moram da kažem da ni Meklarenu en bi dozvolio dam i pravi auto za trku jer u sebe imam najviše poverenja. Nikada u karijeri nisam pokušavao da neki loš rezultat opravdam nedostacima na automobilu kao što to mnogi naši vozači imaju običaj. Automobiil su me služili onako kako su napravljeni i pripremljeni.- Iskren je Petrović.
Najbolji rezultati koje je postigao u dosadašnjoj karijeri bili su drugo i treće mesto na brdskim trkama na Avali. Draži ovog sporta međutim nisu samo pehari i šampanjci.
-Ponekad je večera dobijena od rivala na opkladi mnogo slađa. Naročito kada je predmet opklade plasman u trci. Sa mojim prijateljem Aleksandrom Tošićem tri puta sam se do sada kladio i dobio večeru za društvo. Prvo 1992 u Novom sadu kada sam startovao sa 21 a on sa 18 pozicije i uspeo da ga obiđem pre prvog kruga kao što sam obećao. Drugi put iste godine na Avali kad sam najavio da ću da ga pobedim za više od 10 sekundi i bilo je nekih 16 mada on i dan danas priznaje samo 10. Poslednji put sam mu uzeo večeru na kružnoj trci u Nišu pošto sam postigao bolje vreme na treningu. Na moju žalost on od tada više nije hteo da se kladi.- Rekao je Miloš Petrović na kraju razgovora koji smo vodili jedne avgustovske subote dok su njegovi drugovi i rivali uveliko vozili kvalifikacije za nedeljnu trku u Kragujevcu.
- Prvo sam mislio da izostanem čisto iz finansijskih razloga jer je za benzin, spavanje, hranu, startninu i osiguranje potrebno najmanje oko 12.000 dinara. Kada sam nekako skupio novac i odlučio da ipak idem, prednji levi točak mi je jednostavno blokirao iz samo njemu znanih razloga. Kažem to jer sam ga skinuo i pola sata pokušavao da otkrijem u čemu je stvar ali nisam uspeo. Kada sam ga ponovo sastavio sve je bilo u redu ali sam ja odlučio da ostanem kod kuće. Valjda je i to bila neka pouka... Željko Regoda Politika Auto svet.
Po doseljenju na Banjicu, posle 2000. godine, živeo je u Bulevaru oslobođenja broj 106. gde mu i danas žive roditelji. Rođen je 17.02.1976. godine u Beogradu. Na parlamentarnim izborima 2007. i 2008. godineje bio kandidat na listi Pokreta snaga Srbije. Iste godine se pridružio Socijaldemokratskoj partiji Srbije, Rasima Ljajića. Izabran je za narodnog poslanika 2012. godine na izbornoj listi koju je činila koalicija okupljena oko Demokratske stranke. Marta 2020. godine postaje član Srpske napredne stranke. Aktivno sarađuje sa predstavnicima Države Izrćl. Izvor Vikipedija.
Nebojša Radosavljević - Čupko režiser. Živeo na četvrtom spratu Bulevara Oslobođenja broj 110. gde mu i danas žive roditelji.
"Rođen je 21.09.1966. godine u Beogradu. Nebojša Radosavljević je poznati filmski i tv reditelj. Diplomirao je režiju na FDU u Beogradu. Režira filmove i piše scenarija od 1982. Scenarista i reditelj brojnih dokumentarnih i tv filmova i nagrađivanih muzičkih spotova najaktuelnijih jugoslovenskih i srpskih bendova. Na polju dugometražnog filma debitovao 2008 godine filmom Miloš Branković. Na TV je bio angažovan kao pomoćni reditelj popularnih tv serija Sinđelići, Urgentni centar, Žigosani u reketu, Pogrešan čovek. Živi u Beogradu."
Izvor Vikipedija.
Nebojša je između ostalih režirao i dokumentarni film Šampion koji je delom sniman i u banjičkom boks klubu Serbian Fighter.
Maja Milatović voditeljka emisije Trik šou (3K Show) nekadašnjeg "3K - Trećeg Kanala" i partnerka čuvenog voditelja Voje Nedeljkovića. Živela je u Bulevaru Oslobođenja broj 100.
"Početkom 90-tih realizovali smo 3K SHOW sa Majom i Vojom. U to vreme, voditelji nisu samo sedeli i pričali sa svojim gostima, -javnim ličnostima-, o aktuelnim temama i njihovim novim -projektima-. Maja i Voja su postali istinski šoumeni uz malu pomoć ekipe entuzijasta."
Trik šuo je bila emisija u kojoj bi se takmičile dve ekipe iz oblasti filma, muzike i sporta.
Kao devojčica, uz svoju vršnjakinju glumcu Ivanu Žigon, pojavljivala se kratkom recitacijom u četrdeset i petom minutu filma Vesne Janković Jedan dan iz 1977. godine.
Jelena Vlahović urednica muzičke emisije Tri boje zvuka koja se emituje na kanalu RTS-1. Rođena je 27.07.1979. godine. Živela je na 12. spratu u Bulevaru oslobođenja broj 110. na "Drugaku" i u osnovnoj školi Bora Stanokvić bila je neparna smena odeljenja VIII/3. Jelena danas živi u jednom od pet solitera, na Banjici.
Branislav, Bane, Dimitrijević u naselju poznatiji kao Anđa, asistent studija i omiljeni kolega i drugar za šalu poznatog voditelja, takođe komšije, Ivana Ivanovića. Nadimak Anđa je dobio jer ima šut za tri poena kao Anđelija Arbutina i u trojkama je nepogrešiv kao ona. Rođen je 1972. godine u Beogradu i gotovo ceo žitov je prveo na Banjici na osmom spratu u Bulevaru Oslobođenja broj 98.
Dušan Trifunčević - Maksa, poznatiji kao Lepi Bora. čuveni basista pratećeg benda „Slatki greh“ u kome je pevala najveća Jugoslovenska zvezda, Lepa Brena. Iako je živeo na relaciji Novi Sad - Banjica. Njegova ćerka Milica (udata Jeremić) je rođena i odrasla je na Banjici. Uvek draga Misi Lepojka, koja takođe ima svoju muzičku grupu pod nazivom Missy The Band. Živeli su na četvrtom spratu u Bulevar Oslobođenja broj 112.
Rođen je 25.05.1950. godine u Beogradu. Zajedno sa bendom „Slatki greh“ glumio je u prva dvadela komičnog filma „Hajde da se volimo“ u kome su glavne uloge upravo Lepa Brena i bend „Slatki greh“ . Preminuo je 24.02.2014. u Novom Sadu.
„Lepi Bora rođen je prevremeno sa sedam meseci i bio je težak svega 1.800 grama. U petoj godini počeo je da svira harmoniku, u sedmoj violinu, a u desetoj gitaru. U četrnćstoj godini osniva svoj prvi bend, a u šesnćstoj je počeo profesionalno da se bavi muzikom. Sa 25. godina seli se u Dubrovnik, a potom u Minhen. član „Slatkog greha„ postao je 1981. Godinu dana kasnije na nastupu je upoznao prvu suprugu, koja mu je 02.03.1984. godine rodila ćerku Milicu, i u toku koncerta u Banjaluci saopštili su mu radosnu vest. U februaru 1994. ponovo se ženi i u novom braku dobija ćerku Jovanu. Tad kreće u solo karijeru, a deceniju kasnije definitivno napušta estradu.“ Izvor dnevni list Kurir
Aleksandar Saša Matić
gitarista i vokal benda Bukvar Bukvar. Saša je rođen 15.02.1970. i od izgradnje naselja pa sve do 2018. živeo na osmom spratu u Bulevaru Oslobođenja broj 110. Komšija sa sprata mu je i bio Radovan Stojičić - Badža.
-Početak nastanka Bukvara vezuje se za bend „Kredenc Porno” koji je nastao 1993. Kredenc Porno izdaje dva albuma i biva proglašen za najperspektivniji mladi bend, zajedno sa Jarbolima 1995. “Kredenc Porno” prestaje sa radom 1996. godine tada svako odlazi svojim putem, gitarista Vuja postaje Diplomirani Arhitekta, Irena Rogan (Klavijature) i Uroč Fisić (truba) imaju svoje biroe. Bubnjar Pumpi je bio aktivan u bendu Avangarda a sada je službenik u banci. Sale Matić je nastavio u “Bukvar Bukvar” (aluzija na Duran Duran) koji je oformljen zajedno sa Zerkmanom 1996. godine. Grupa je tada bila na tragu Disciplin A Kičme. 1998. objavljuju album Na Palubi Obdaništa(1999).
Iste godine u proširenom izdanju enciklopedije EX JU R`n`R, Petra Janjatovića bend Bukvar Bukvar je svrstan u katalog novijih bendova. 2000. - 2002. Matić je bio koncertno aktivan sa bendom Darko Džambasov i Frtalj Bukvara. Snimaju pesmu za potrebe filma Munje a pesma Superstar je obrada od grupe Time. 2002. godine Sale Matić uz pomoć prijatelja, Marka Grujića (snimatelja), Borisa Bunjca (perkusioniste), Jove Jovića iz DLM - a, “Bukvar” snima i izdaje album Ulitilu
(2002). Iste godine Matić tj “Bukvar” poslednji put koncertno izvodi svoje pesme. 2004. godine pesma Samo Reci Ne bila je u filmu Kad Porastem Biću Kengur koja je uz pomoć slušalaca radija B92 bila jedna od najslušanijih te godine. 2006. u studiju Borisa Bunjca, “Bukvar” snima album Tika Taka Bum.
Od svih pesama najviše se istako singl Ritam srca koji su slušaoci pop-boksa izglasali kao najbolji te godine.U pripremi je četvrti album koji će izaći u toku 2012. pod nazivim Rok(oko).
Godine 1988. Inspirisan tada popularnom sarajevskom tv serijskom emisijom Top Lista Nadrealista, Saša se sa drugarima iz naselja igra snimajući se video kamerom u svom stanu i u podrumu zgrade. Taj „Projekat“ tada naziva imenom Ozon Sylva Menja Viklere.
 Nikola Dejan Ivan Baby Kate pa Crossfire.jpg)
 Crossfire Ljubenovic 18 god ivan 18 nikola 19.jpg)
 16.04.2009 CROSSFIRE 2OOO (1).jpg)
 16.04.2009 CROSSFIRE 2OOO (2).jpg)
 8 razred.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
 25.05.2019.jpg)
 06.09.2020.jpg)
.jpg)
 Crossfire.jpg)
.jpg)
 Nick Drags Wagon Wheel.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Jana se takmičila i u domaćem muzičkom takmičenju organizovanom za decu starosti do 15. godina „Pinkove zvedice“. Učestvovala je na mnogim muzičkim takmičenjima i nastupima. Svira kontrabas sa kojim je na nekoliko takmičenja osvajala prve nagrade. Pleše džez balet i pozajmljivala je glas junaku Maksimu u crtanom ostvarenju .jpg)
Rođena je 07.02.2004. godine. Živi u Bulevaru oslobođenja broj 116.
 09.04.2020.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Osnivač je i gitarista indi rok benda Princip,
čiji intervju možete pročitati ovde.
Od 2002. godine osnivač je i urednik londonskog magazina nezavisne poezije The Wolf.
Kolumnista je internet portala Novi Polis.
Nikola je rođen 13.07.1975. odrastao je u broju 108. a od 1991. godine živi u Londonu gde između ostalog radi i na okupljanju naših ljudi u vidu privatnih zabava domaće muzike posredstvom kompanije Ekser.
Intervju povodom nastupa grupe "Princip" kao predgrupe Ribljoj čorbi možete pročitati ovde.
2024. godine pojavljivao se u drugoj i trećoj epizodi serije .jpg)
.jpg)
.jpg)
Bojan je sin Dragana Uzelca koga ćemo takođe pomenuti na ovoj stranici.
.jpg)
Rođen je 04.12.1968. godine i od 1980. do 2003. godine živeo u Bulevaru oslobođenja broj 106. Nakon čega se preselio u rodno selo Stubal kod Vladičinog Hana. Osnivač je i frontmen muzičke rok grupe Južni Južni Bend. Svestrani je umetnik, pesnik, slikar i graver na kamenu. Od 2020. godine pripadnik je političkog pokreta "Metla 2020".
Više o Vilbalu možete videti kratkom filmu na ovoj adresi kao i u emisiji Kvadratura kruga. A celu utakmicu možete videti na ovoj adresi.
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Korona
U doba planetarne pandemije virusa Korona, kada su na snazi bile rigorozne mere opreza u vidu kućnih karantina i što manjeg međusobnog kontakta ljudi, 
Na ovom mestu uz Danila Anđelkovića pomenućemo i 
Domaći filmovi snimani Drugaku
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Serija Učitelj po kojoj je snimljen film Idemo Dalje. Iako ni film ni serija nisu snimani na Banjici pomenućemo ga na ovoj stranici zbog dva tadašnja .jpg)
 Miljan 13.03.2013.jpg)
 Ivan Kunijevic 20.07.2016.jpg)
Komšije sa Drugaka koji su se pojavljivali u medijima
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
U vreme zajedničke države, Jugoslavije, novine su objavljivale imena roditelja koji su tog dana dobili bebu, pa su se tako u novinama našla i imena .jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
2015. godine .jpg)
- Auto put, k'o oko pun,
Asfalt se topi usijan,
Pripekla zvezda u ovaj „kasni“ (nerazumljivo) dan
Palac mi podignut, oće mi stati ovaj put
Kao kamion il' kakav narkoman.
Nigde vode, sunce gadno peče
Crćiću dok ne padne veče
Balkanski prosti sine, gde si pošo u sred vrućine
S' malo sreće i još manje love
Mrzim Boga, psujem sebe neka crknem ko me jebe
Al šta mogu kad me more zove
Nigde vode, sunce gadno peče
Crćiću dok ne padne veče
Gutaju mi noge milje, leđa ranac jedva drže
Raspadaju mi se gilje a ja hodam brže
Smrdi benzin i prašina, srce puca glava klone
U glavi mi rok mašina,
Ding dong zvona zvone ding dong zvona zvone
Prikoči limuzina, unutra neka nemica fina
Pošla da se sunča, bela ko kreč
Ne verujem sebi samom, šta ću ja sa takvom damom
Upadam u kola ko turčin u Beč
Nigde vode, sunce gadno peče
Crćiću dok ne padne veče
Gutaju mi noge milje, leđa ranac jedva drže
Raspadaju mi se gilje a ja hodam brže
Smrdi benzin i prašina, srce puca glava klone
U glavi mi rok mašina,
Ding dong zvona zvone ding dong zvona zvone -
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Miroje je pripadnik generacije 1973. Živeo je u Bulevaru oslobođenja broj 112. gde i danas ima roditeljski stan. U vreme one stare velike zajedničke države dok smo svi bili mala bezbrižna deca, pored fudbalskih derbija, u kojima je bio igrač ekipe „Partizana“a o kojima smo više pisali u poglavlju Soliteri, Miroje je tokom letnjih raspusta umeo da organizuje i „Olimpijske igre“ po Drugaku. Trčale su se štafete, skakalo se u dalj u pesak kod ulaza 102. sa zaletom iz pravca Trafike. Nije bilo bitno da li neko ima pet, petnaest ili dvadeset i pet godina, sva deca su se družila zajedno i svi su bili drugari.
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
U emisiji Na kraju dana sa đukom emitovanoj 06.02.2020. godine koju vodi narodni poslanik i naš komšija iz Solitera Vladimir đukanović, gost je bio takođe naš komšija sa Drugaka iz broja 110. Petar Rakočević od malena svima poznatiji kao Peka. U emisiji možete čuti sve o muralima naslikanim na Banjici.
Dragan Uzelac rođen 07.06.1964. godine u Zadru i
.jpg)
.jpg)
Dragan je otac Bojana Uzelca poznatijeg kao „Radioaktivni Komarac“ koga smo takođe pominjali na ovoj stranici.
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
14.07.2014. Marija i takođe pokojna komšinica Verica Marović iz 112. Izašle su u novinama .jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Marija je rođena 12.05.1978. godine i živi u Bulevaru oslobođenja broj 94. U osnovnoj školi Bora Stanković išla je sa generacijom 1977. U isto odeljenje VIII/3 sa Dejanom Ljubenovićem koga smo takođe pomenuli na ovoj stranici.
Povod za gostovanje u beogradskom programu bila je upravo završena turneja muzičkog ansambla po zapadnoj evropi. Na toj turneji nastupali su i u pariškom Notr Damu i to je tada direktno prenosila francuska državna televizija. Povod za odlazak na zapno evropsku turneju bilo je izdanje gramofonske ploče .jpg)
Pored Marije član ansambla bila je i naša komšinica .jpg)
.jpg)
Ime Marijinog dede po majci, .jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Komšije sa Drugaka koji su nas prerano napustili
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.JPG){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
 26.10.2014. Slavija Sofija Bugarska 2002 godina.jpg){kind=link}
 Rekordna pobeda Slavija-Minjor Pernik 7-0 2002 godina.jpg){kind=link}
 05.07.2018.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
 restoran MB 21.maj 2018.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
1.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Tih nekih osamdesetih godina po osnovnim školama postojale su razne sekcije čiji je cilj bio da deca pored školskih obaveza razvijaju i talente, kreativnosti i interesovanja kojima su skloni.Zadatak nastavnika je između ostalog bio i da prepozna dečije sklonosti i da pokuša da ih usmeri i na sekcije tipa: Dramska, Muzička, Likovna, Sport, Recitovanje i čitanje takmičenjem do takozvane „čitalačke značke“, takmičenja u matematici, i slično. Pored navedenih sekcija škole su pristup deci omogućavale i Izviđačkim odredima koji u današnjim vremenima na žalost nemaju popularnost ni značaj kakav su imali nekada.U osnovnoj školi Bora Stanković aktivan je bio Izviđački odred „Filip Filipović“.
Izviđači su organizovali razne aktivnosti, takmičenja po prirodi, putovanja na zimovanja, letovanja, izlete, na koja dolaze i izviđački odredi iz drugih gradova, republika, zemalja. Deca se upoznaju sa drugim kulturama, upoznaju svoje vršnjake iz svih delova sveta.I što je najbitnije za novac koji može da priušti svaka porodica, jeftino i pristupačno.Piramidalnom hijerarhijom, odred .jpg)
.jpg)
Taj mladi dvadeset trogodišnji čovek je nekome iznad sebe sa punim pravom ulivao poverenje da je sposoban i dovoljno odgovoran da vodi, predvodi i brine o velikoj grupi mladih ljudi koju predvodi na svim tim putovanjima i izletima. I tu nije bilo greške. ćopa je živeo u Kostolačkoj ulici broj 9a na takozvanom „Gornjem Voždovcu“.Stariji izviđači Ćopu opisuju kao izuzetno požrtvovanog drugara u šta ne treba sumnjati jer je svaki vodnik ispod njega bio upravo takav. Požrtvovan i pravi pouzdan drugar takoreći stariji brat za sve mlađe izviđače koje je predvodio. Takvi su bili i nešto mlađi vodnici Vladimir Jevtić - Jevta (12.07.1976. - 01.01.2006.), o kome će biti više reči na stranici Duševna, zatim još jedan Vladimir Petković - Petko, rođen 1973. godine. ćopa je studirao Elektrotehnički fakultet, smer elektronika pa je i pored toga nalazio vremena da svojim malim izviđačkim drugarima uskoči u pomoć tako što bi se pojavio ispred Dvanaeste gimnazije pred neki važan pismeni zadatak da im da neke poslednje smernice i uputstva kako bi se dobila dobra ocena... To nije bio „obavezni“ zadatak ni jednog izviđača. To je bio Ćopa.
A onda je 1991. godine sve stalo. Vladimir Petković - Petko kao i njegov vodnik ćopa, odazvali su se mobilizaciji. Petko je na sreću uspeo da preživi izuzetno teško ranjavanje, dok je .jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Ovom bloku zgrada pridružićemo i tri ulice koje su u neposrednoj blizini i navešćemo objašenjenja zašto i po kome te ulice nose ime.
.jpg)
Napominjemo da nije reč o Prvom Srpskom Patrijarhu Makariju Sokoloviću već o Jeromonahu Makariju prvom štamparu sa teritorija Južnih Sloneva.
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Više o opštini Vračar možete pročitati ovde
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Od aprila 2020. godine Vračarske ulica zajedno sa Kokanovom menja ime u ulicu .jpg)
.jpg)
.jpg)
Bulevar Oslobođenja kao naj duža ulica kojoj pripada i deo Banjice prostire se od trga Slavija pa skroz do Avale. Iako ćemo njenim pominjanjem izaći iz okvira Banjice, uz objašenje za ovu ulicu možete videti zašto je spomenik Voždu Karađorđu podignut baš na uzvišenju na kom je podignut, kao i to da mesto na kom je spomenik i koji nazivamo „Karađorđev park“ zapravo je „Plato ispred Narodne biblioteke“ dok je Karađorđev park prostor ispod spomenika u pravcu Franše D' Eperea u kom se između ostalih nabrojanih nalazi i navedeni spomenik Trećepozivcima iz rata 1914, Spomenik Oslobodiocima Beograda iz 1806. godine uz dvanaest nadgrobnih spomenika palim borcima. Na ovom mestu, od pomenutog Karađorđevog parka pa do Autokomande, svojevremeno se prostirala čuvena Jatagan Mala.
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
